БЕЗБЕДНО МЕСТО ОДРАСТАЊА НЕЗБРИНУТИХ МАЛИШАНА

90 година успешног рада Центра за породични смештај у Милошевцу

Милошевац је на мапи Србије обележен уместо црном тачком са кругим у центру, црвеним срцем. То значи да у њему живе људи који љубав несебично деле деци којој је родитељска пажња ускраћена.

Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу обележио је почетком године девет деценија постојања. Непун век у селу са око 3,5 хиљаде становника угледни домаћини, вредни мештани Милошевца и околних села Трновча и Лозовика, бринули су о деци чија је судбина била да одрастају без родитерљске бриге, у хранитељским породицама. Овде су стекли нове породице, одрастали уз децу својих хранитеља и постајали људи. И данас Милошевац чува традицију. У 128 хтанитељских домова збринуто је 202 малишана свих узраста – од беба до студената. Кажу надлежни у установи регионалног значаја – имају скоро све што им је потребно за рад, недостају само нове снаге да се традиција настави.

Делује идилично, скоро немогуће када хранитељи причају са пуно топлине и љубави о деци о којој брину. Говоре о њима као да су им прави родитељи, деца њихове крви, наследници породичне лозе. Воле их и пазе као своју рођену децу, изводе на пут од пелена до пунолетства, граде им куће, школују, жене и удају. На слављима за истим столом равноправни биолошки потомци и усвојена деца, однегована и очувана под истим кровом. Чини се да такав утисак желе да оставе на све присутне који се било којим поводом нађу у њиховом окружењу. Делује чудно, готово непојмљиво обичном човеку да постоје људи широког срца који могу несебично да деле себе са младим рањивим душама којима је љубав лек. То не чине једном, неколико година, не воле само децу која су тренутно уз њих, њима поверена. То раде током читавог живота, од момента када се определе да буду хранитељи.

milica 2

- Многи се опредељују за хранитељство да надокнаде стаж, неоспорно је – каже директорка Центра, Милица Лукић Момировић.

- Ту има оног новчаног и материјалног што пресуђује да се баве хранитеством, али када брига о деци прерасте у љубав и задовољсто, онда схватимо да је неговање деце без родитељског старања више од посла и животног позива – каже Милица и нама постаје јасно да су ови људи пред којима смо зачуђени изабрали да буду родитељи деци којима недостаје родитељска брига, а да за то нису имали друге разлоге осим доброте коју деле са њима.

- Нека је мотив новац, нека буде то пресдно, али живот показује да се они вежу за ту децу, сроде се једни са другима и то прерасте у истинску родитељску љубав. Неоспорно да се ради о конкретном послу који доноси известан приход, али се ради и о љубави према деци, нејаким бићима која у периоду одрастања траже од њих сигурност и пажњу. Било је ситуација када се не нађу на истој таласној дужини. Само се поздраве и одлазе свако својим путем. У том случају не кликне између њих. Хранитељи све ураде што се од њих тражи - одшколују ту децу, помогну им да се осамостале и одвоје их од себе. Нама је репер како је било на породичноим смештају ако се та деца сутра врате, бар у посету хранитељској породици, знамо да је било обострано задовољство међу њима - истиче

директорка разлоге који наводе на закључак да хранитељство какво год да јесте, представља најбољу могућу солуцију одрастања за већину малишана лишених родитељске љубави.

- Ако се само поздраве и оду без повратка, знамо да није било добро, ни сјајно ни бајно онима који су морали један период да проведу у кући неких људи које су у датим околностима звали мама и тата. То нам је показатељ колико су се сродили, а већи је број деце која се враћају – наводи Милица готово статистичке податке и додаје да има све већи број деце где им хранитељи помажу да се осамостале, да купе кућу, изграде на њиховом имамњу свој дом.

- Велики број родитеља џепарац који припада деци оставља на страну па им, кад одлазе дају да имају нешто своје кад остану сами. Могу да додају и купе нешто кад се запосле, постану породични људи. Све већи број је хранитеља од којих чујем да деци остављају на страну џепарац, а оно што им следује дају им од својих примања. Било је случајева где су хранитељи остављали део имовине, или поклањали цело имање штићеницима.

milica 4

Каже директорка установе за збрињавање деце у хранитељске породице да није све бајковито како се чини, да је било деце која нису за породицу.

- Не сналазе се, не уклапају у породично окружење... максимално смо се залагали да остану, али није успело. Враћена су у домове и тамо су боље фнкционисали. Мењали смо породице, покушавали да се прилагоде другим хранитељима, није ишло. То није значило да хранитељи нису добри и да им морамо одузети лиценцу. Једноставно није ишло. Било је ситуација када се након обуке нису снашли млади људи као хранитељи. Бриљирају током обуке, али у пракси није било како се очекивало. Сами су одустајали. Где се трација наставља – износи своја запажања директорка установе - боље функционише хранитељство. Притом има случајева да су сами штићеници постали хранитељи, али да нису били на нивоу задатка који им је поверен.

- Јесте у последње време израженији атак на хранитељство, са питањем зашто се новац из државног буџета не даје родитељима, него хранитељима. У Србији је регистровано преко 4.000 деце која живе у сиромаштву. Сиромаштво иначе, никад није разлог зашто се деца одузимају родитељима. Видећете свуда оскудне куће, неуређена дворишта, јасне и очите знаке сиромаштва, али деца су ту. Нико им децу не одузима. Деца се одузимају када су заиста озбиљни и угрожавајући проблеми по живот детета. Разлози су деликвентно понашање родитеља, алкохилизам, зависност, занемаривање, насиље, болести... Имамо велики број захтева са Косова где родитељи, велики број таквих породица, траже да се деца збрину у хранитељским породицама. Има доста карцинома, лече се оба родитеља. Не могу да брину о њима. То што причају о сиромаштву није аргумент за атак на хранитељство. Центар за социјални рад има вид посебне подршке за сиромашне породице са децом. Обезбеђује се редовна помоћ за социјално угрожене, а посебно се издваја додатак за децу. Имају и породичне сараднике који помажу да се родитељи квалификују да буду бољи родитељи, да се боље брину о деци, постоје програми, али на жалост не дају резултате – истиче Милица Лукић Момировић чињенице које би требало да баце јасније светло на положај социјално угрожених породица које имају законом загарантована социјална права и видове подршке за очување породице.

vvvvvvvvv

Међутим, не сме се занемарити ни чињеница да у дисфункционалним породицама којима се даје помоћ, најмање средстава иде за потребе деце. Хранитељица, Драгана Јелић, каже да се таква ситуација понављала код деце о којој тренутно брине.

- Добијали су помоћ социјалног радника који их је упућивао како да брину о деци. Пунили су им фрижидере, давали им новац за издржавање, али су они упркос помоћи заједнице и даље занемаривали децу. Деца ништа од тога што им је намењено нису добила.

- И Лукини и Станини родитељи не живе у беди и сиромаштву - истакла је у разговору на ову тему хранитељица Тијана Петровић - када се јаве види се да су у нормалном стању, корпе пун воћа, стан сређен. Али су лечени наркомани и свесни су да деца не треба да одрастају уз њих. Не помињу да узму децу. За две године још ни једном нису изразили жељу да виде децу, да дођу и буду са њима, још мање показују намеру да их узму назад.

Постоје тумачења да је деци боље у породичном окружењу него у колективном смештају, што даје предност хранитељству, али пракса потврђује да нису сви незбринути случајеви у истом стању потребе. Неки се лакше уклапају у кругу хранитељске породице, други у дому.

- Деца која су смештена у дому у старијем узрасту, на пример у Звечанској, теже се уклапају у хранитеску породицу. Тамо се вежу за другу децу и васпитаче, са тим стеченим навикама се не сналазе када их врате родитељима или им нађу породицу која ће бринути о њима. Не догађа се често, али је било и таквих случајева. Има ситуација где су штићеници више бринули о хранитељима него њихова деца. То је живот, то је оно што истиче предност хранитељства у односу на домски смештај – каже Милица.

NEMA ZA PERU