Библиотерапија – СКЦ Марковац
Да ли је недеља и даље дан породичног ручка, дан спорости и лењости и дан између стварности и снова. Да ли је недеља нестала и желимо ли да је вратимо?
У суботу, 12.3. од 17 до 18:30 у посластичарници Код баба Гине, заједно читамо причу "Вратимо недељу", Давида Албахарија и разговарамо о овим и другим темама.
Учешће је бесплатно, али је због ограниченог броја места неопходно најавити долазак на 061/2926791
***
Писац Давид Албахарид написао је велики број кратких прича и романа, а међу њима се посебно издваја прича о недељи. Албахари нас је у кратком прозном делу подсетио на шта је недеља некад значила, како смо је доживљавали и запитао се, како смо успели да је изгубимо.
Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености.Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
“Недеља – дан без будућности”, написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.