Перформанс ученика другог разреда Гимназије Велика Плана посвећен најизразитијем представнику српског романтизма
Књижевно вече "Ђура Јакшић из нашег угла" осмислили су гимназијалци и гимназијалке, чланови "Света речи" уз подршку менторке Јелене Златкове. Програм је инспирисан животом и делом једног од највећих песника и сликара српског романтизма, одбаченог и неприхваћеног боема који је непролазним песмама оставио дубок траг у српској књижевности друге половине 19. века.
Још једном су вредни и талентовани ђаци професорке Јелене Златкове у овој школској години показали како се корисно троши време и озбиљно приступа обавезама за које не следи оцена али се зато шире видици и лакше проналазе путеви који воде ка ширем образовању. Књижевно вече претворено у перформанс посвећен Ђури Јакшићу био је први наступ пред публиком за већину учесника програма. Те вечери озбиљно су се потрудили да испричлају причу о песнику и сликару: Софија Рајић, Димитрије Пешић, Александра Стокић, Милица Ђокић, Даница Ристић, Маријана Павловић, Владимир Радивојервић, Дамјан Станковић, Сара Лазовић, Вук Раденковић, Марија Илић и Андрија Стојиљковић, ученици 2/2 и 2/3 разреда Гимназије у Великој Плани. Да све буде дотерано, уређено и визуелно ефектно помогли су менторка Јелона Златкова, глумци АП „Масука“ Зоран Митић и Марко Пантовић, док се за костиме побринула Ана Симовић, уредница Културног програма ЦЗК „Масука“. Да скадарлијски амбијент буде налик месту где је Ђура провео највећи део живота и најчешће тражио инспирацију за песме и слике, допринели су чланови оркестра „Театар плус“.
Млади су сами осмислили концепцију, писали текст и драматизовали радњу која је верно пренела најзначајније делове живота омиљеног српског песника. Александра Стокић и Андрија Стојиљковић су као водитељи у свом импровизованом студију угостили песника Ђуру Јакшића (Димитрија Пешића) који им је причао о свом животу. Дамјан Станковић је као Ђура сликар за штафелајем провео највећи део представе сликајући девојку у плавом, Сару Лазовић, стихове су говорили Софија Рајић и Дамјан Станковић, док су значајне улоге у драматизацији „Јелисавете, кнегиње црногорске“ имали Маријана Павловић и Андрија Стоиљковић.
Подсетили су даровити ученици окупљену публику да је Ђура Јакшић био свестран уметник и велики родољуб, остварени песник, приповедач, драмски писац и сликар, притом боем широких погледа и меке душе. Свакодневни стваралачки живот пун брига и искушења, великих личних борби и прегањања са властима због политичких опредељења одвијао се у боемском амбијенту скадарлијских кафана „Три шешира“ и „Два јелена“, због чега је позоришна боемска атмосфера била појачана коцкастим столњацима на столовима за којима су седели родитељи, професори, пријатељи актера драме о Јакшићу. Духовито и сатирично, онако како је писао и живео Јакшић, млади су пренели живот овог даровитог, образованог и надасве родољубивог песника који се трудио да током свог стваралачког века за собом остави дела непролазне вредности у оба жанра културног стваралаштва – књижевности и сликарству.
Вратили су нас наратори, рецитатори и остали учесници овог необичног перформанса у школско доба када смо сви у било које доба и у ма којој прилици наизуст морали знати незаборавне стихове „Отаџбине“ .
...И овај камен земље Србије, што, претећ' сунцу, дере кроз облак“ стихови су који су нам сугерисали да се научено у младости провлачи кроз цео живот. Водећи нас кроз програм млади су нам освежили знање подсећањем на чињеницу да је најистакнутији песник српског романтизма стално живео у оскудици и тешко издржавао своју бројну породицу селећи се из места у место, с посла на нове дужности. „Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.“
Кроз питања водитеља и одговоре песника, потпомогнути стиховима и староградским песмама, гимназијалци су уверљиво и јасно предочили публици зашто се Ђура Јакшић сматра једним од најзначајнијих српских песника, приповедача, сатиричара, драмских писаца и сликара 19. века. Казивањем познатих стихова и драмским приказима неких његових прозних дела у овом необичном и маштовитом програму млади су показали зашто је стваралаштво Ђуре Јакшића незаобилазан део уџбеника и лектира у школским програмима основаца и средњошколаца.
„Два песника, Јакшић и Змај, које обично стављамо једног крај другогога, почели су да певају готово истовремено. Другујући почетком педесетих година у Бечу, као млади романтичари, они су се истовремено одушевљавали Петефијем. Када су се растали почело је Јакшићево лутање. У родној Српској Црњи (1832 – 1878) вређало га је неразумевање мештана за његово сликарство. Из ње ће кренути у Минхен, а после у Кикинду, одакле ће такође, незадовољан и несхваћен, прећи у Београд, да би из њега пешице, у опанцима, пошао у забачена села у околини Ртња, у Подгорац и Сумраковац, у којима ће кратко време бити учитељ. Али ни тамо не може да се скраси... Смрт га је задесила на положају коректора Државне штампарије у Београду. Њему у спомен Змај је испевао једну од својих најлепших песама „Светли гробови“.
Кафана је била његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, у амбијенту Скадарске улице где је једно време нашао смирај у свом бурном животу, изазивао је дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника... Било је и нежељених ситуација у истом окружењу кафанске надахнуте атмосфере када је побуђивао бес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и сатирично у стиху и прози.
Ти детаљи биографије обележили су његов карактер, његову личност и целокупну заоставштину која годинама после његове смрти побуђује пажњу свих нових генерација ђака и уметника. Управо ти детаљи били су јасно акцентовани у перформансу указујући пажњу публици на то да су млади сагледали све аспекте живота и стваралаштва великог песника и да ни један значајан моменат није остао у сенци обиља података којима су располагали.
- Значај ученичких активности огледа се не само у снази њихове воље да издвоје време посвећујући раду на перформансу него и томе што су показали кретивност, оригиналности и стваралачки дух. Нису добили готов текст који ће интерпретирати, нити концепцију режије. Сами су се побринули за визуелне ефекте и појаве на сцени чиме су доказали да корисно трошење слободног времена доприноси менталном здрављу адолесцената зашта се више од деценије боримо у „Свету речи“ на разним пројектима – рекла је професорка Златкова, упућујући похвале и честитке ђацима који су дали допринос да књижевно вече посвећено Ђури Јакшићу буде успешно.
- Показали су велики ентузијазам и жељу да у датим околностима промовишу своју школу и пошаљу поруку да постоје млади људи у нашој средини који представљају значајан ресурс на који друштво може да рачуна у будућности када буду као остварени људи способни да стварају и граде боље окружење за све нас – поручила је професорка Златкова.
Учесница у програму, Маријана Павловић, кнегиња Јелисавета на сцени, истакла је да је рад на перформансу био вишеструко значајан и користан за све учеснике.
- Уживали смо, учили и радовали се заједно резултатима нашег рада, допуњавали се и чинили складан тим који се својски и од срца потрудио да наше појављивање пред публиком буде успешно и пропорционално труду који смо уложили да све протекне како смо замислили.
Софија Рајић је желела да изражајним казивањем песама Ђуре Јакшића истакне значај његовог дела, али и да сразмерно очекивањима да доприносе заједничком ангажовању да књижевно вече буде за све учеснике програма незаборавни догађај који ће им дати снагу да са више жара, боље припремљени и уиграни реализују нови сценски приказ живота и дела писаца из школског програма радећи на новим пројектима.
За Андрију Стојиљковића најважније је било да се идеја претварања позорнице у амбијент кафане реализује тако да се сликовитије и живописније представи стваралаштво Ђуре Јакшића који је овој малој групи ђака постао омиљени песник чији ће их стихови пратити кроз нове животне победе и изазове. Девојка у плавом, Сара Лазовић, успела је без и једне изговорене речи у представи, позирајући сликару у очаравајућем костиму да освоји симпатије публике и буде један од најзапаженијих ликова у представи.
Млади су још једном окупљени у секцији „Свет речи“ показали да речи налазе пут до читалаца, да књига није само предмет на полицама библиотека и да увек има своју публику која јој се радо враћа и обраћа. То и јесте један од циљева свих књижевних вечери које припремају из године у годину активисти „Света речи“ заједно са својом професорком књижевности Јеленом Злаковом. Због тога се овакви догађаји организују увек у прелепој сали библиотеке "Радоје Домановић" чији запослени деле радост са младима због њиховог ангажовања на популаризацији књиге и радо им помажу да њихово књижевно вече буде прави уметнички доживљај за све учеснике и публику.
