Коришћење речних наноса у Србији додатно угрожава екосистем
Последице већих размера могуће је избећи већом контролом и смањењем експлоатације шљунка и песка
Копање песка и шљунка може додатно утицати на погоршање квалитета воде и урушавање целокупног екосистема водотокова. Продубљивањем корита драстично се мењају еколошки услови и тиме се угрожава не само фауна дна реке већ и опстанак живог света чије је природно станиште река и приобаље. Птицама је угрожено полагање јаја, осталим животињама се смањује територија за живот и исхрану, а промену и прилагођавање условима трпе и остали чланови екосистема.
Поремећени односи и угрожен баланс у природи утиче на опстанак осталих организмама у овом простору, и не ради се само о акватичним заједницама него и биљним и животињским врстама чији је живот директно везан за реку и њен водени пут. Све ове промене утичу на живот организама који живе на обалама или у оближњим шумама као што су сисари и птице чије је природно станиште близина водених токова.
Седименти или речни нанос су саставни део хидролошког система. Представљају чврст материјал који се преноси коритом упоредо са речним током или се таложи у рекама, уз обале правећи спрудове и пешчане плаже. Како речни нанос изгледа зависи од геолошке грађе подлоге, речног корита, предела кроз која протиче водени ток и карактеристика околног земљишта. На врсту и облик речних седиманата утичу и вегетација, климатске прилике и сам човека који својим деловањем мења околину.
Савремена индустрија заинтересована је у највећој мери за врсту седимената који се јављају у облику шљунка и песка јер се у савременој градњи не може замислити процес настајања стамбених и саобраћајних објеката без ових речних продуката. Речни седименти су количински највише експлоатисане природне сировине у целом свету и потражња за овим грађевиснким материјалом свуда бележо константни раст. Толико расте потреба за песком и шљунком да је већ створен несклад у природи када се ради о односу „понуде и потражње“.
Последњих деценија количина извађеног речног наноса двоструко је већа од укупне количине седимената које реке поново нанесу у току једне године. Овај несклад представља озбиљну претњу за речни екосистем и животну средину свих чланова заједнице. Повећањем дубине речног корита директно се делује на хидрауличке промене и начин живота живог света у речном кориту. Човекова рука и његово деловање, на померемећај емосистема утиче не само експлоатацијом продуката реке него и творевинама које спречавају природни транмспорт седимената. Градњом брана, минихидроелектрана, остављањем рупа након експлоатације шљунка и песка уз речно корито урушава се обала, ремети природни ток реке и уништавају природна станишта свих житеља река и територија око ње.
Нерационалном експлоатацијом угрожени су насипи дуж река који штите од поплава, урушава се стабилност саобраћајница, мостова, путева и насобина, а диретно се утиче и на повећање ризика од поплава, бујица и подземних вода које могу да нанесу огромне штете становништву које гравитира речном току. Угрожени су и бунари на извориштима и целокупно водоснабдевање за потребе људи и пољопривредних култура. Приликом експлоатације и транспорта ствара се велика бука и прекомерно присуство људи које угрожава живи свет доводи до драстичне промене предела око река који су од изузетне важности за човека. Тешки камиони оштећују путеве, багери кашикама и гусеницама урушавају обале.
Све поменуте појаве везане за прекомерну експлоатацију речних седимената на водама у Србији довеле су до стања које представља озбиљну претњу за водени слив Мораве. Проблем је идентификован и апострофиран у Националној стратегији за одрживо коришћење природних ресурса, али се стање није значајно променило на боље иако постоје прописане норме за ову делатност и казнене мере за незаконито експлоатисање шљунка и песка на рекама.
По подацима који су доступни јавности и према званичној статистици, у Србији се годишње произведе 5-6 милиона кубних метара шљунка и песка, али је тешко проценити оправданост и одрживост датог обима годишње производње, иако се верује да је бројка много већа услед илегалне експлоатације. Увидом у Водне књиге у периоду од 2009. године до данас је издато око 180 водних сагласности за експлоатацију речних наноса. Највише сагласности је издато за слив Мораве, око 110. На Дунаву и Сави се углавном врши експлоатација песка са пловила, док се на Дрини, Великој, Јужно и Западној Морави углавном врши багеровање.
Ситуацију додатно отежава чињеница да Србија нема редовно и систематско праћење динамике седимената што би у многоме олакшало процене потрошње материјала и његову експлоатацију. У законодавству које регулише ову материју нису прецизирани јасни критеријуми на основу којих се одређују локације за екстракцију седимената и количине које се могу користити. Одсуство стратешког приступа, заједно са слабом контролом стања на терену, проузроковали су бројне проблеме који се уочавају обиласком места која су иначе позната као позајмишта. Крстарењем рекама, или једноставном шетњом дуж речних обала уочавају се продукти људског немара.
Напуштени копови се углавном остављају несанирани и немају никакву функцију ниту су прописно заштићени. Представљају опасност за људе и животиње. Овакви примери недговорног коришћења речних седимената најизраженији су на Западној и Великој Морави, има их дуж обале реке у скоро сваком селу на територији општине Велика Плана. Познате су као рупе где се одлази на пецање, ређе на купање у летњим периода где се догоде и трагични случајеви утапања због муља, барског растиња и немогуће процене дубине воде у њима. Овакве неприродне творевине настале услед неконтролисане експлоатације речног наноса стварају повољно тло за појаву ерозије која додатно утиче на урушавање стабилности земљишта дуж реке, посебно делова напуштених шљункара.
У књизи „Морава краљица српских река“ аутор, наш суграђанин, Миодраг С. Поповић, наводи податке који се управо однос на експлоатацију шљунка а који указују на чињеницу да ствар није у потпуности законом регулисана и да је још увек много нелогичности везано за ову привредну делатност иако је законска регулатива јасна и конкретна. Средства од накнаде за извађени материјал из водотока евидентирају се на посебном рачуну Министарства за пољопривреду, шумарство и водопривреду. Да би неко могао да се бави овим послом морао би да, на конкурсу за доделу локација заинтересованим појединцима и фирмама, достави уз пројекат и комплетну документацију не само за делатност којом се бави него и за рекултивацију земљишта након обављеног посла. То би требало да значи да је у обавези позајмиште да врати у првобитно стање. За извађени материјал корисник (фирма и предузетници) плаћају надокнаду минисатрству а све то контролише овлашћени орган од стране ресорног министарства. Међутим на овој релацији нешто запиње. Део прикупљених средстава се враћа општинама на чијој се територији налазе шљункаре, а приход прикупљен по овом основу се наменски троши за израду водопривредних објеката. Ти објекти су за сада углавном оријентисани ка заштити од поплава, а зашто позајмишта шљунка нису рекултивисана, само понекад се постављају питања на скупштинама локалних самоуправа уз констатацију да се мало шта урадило по питању заштите речних токова.
Иначе, моравски шљунак и песак под именом моравац уграђен је у сваку кућу, привредни или стамбени објакат на овом подручју, па се и на тај начин може говорити о значају Мораве за живот грађана који гравитирају њеном току. „Моравац“ је незаменљив грађевински материјал по квалитету, због чега је вома тражен, а то опет повлачи за собом све поменуте проблеме везане за нелегално експлоатисање речног наноса и прављења штете по екосистем моравске долине. Како је експлоатација шљунка уносан посао овим бизнисом се баве легално и илегално многи – регисатровано је тридесетак фирми, а исто толико је власника трактора и каминона на црно укључено је у овај посао.
Ове напуштене шљункаре не само да нису саниране и као такве опасне по људе, него су и многе од њих претворене у илегалне депоније комуналног отпада тако да представљају озбиљну претњу за квалитет вода и здравље становништва. Има их на стотине дуж леве и десне обале Мораве, која дужином од 42 километра протиче кроз великоплањанску општину.
На званичним страницама друштава за заштиту животне средине указује се на овај проблем и тражи од надлежних институција да се предузму мере које би довеле до веће контроле и успостављања система заштите река. Научна заједница и јавност у Србији сагласни су по питању тренутног стања које указује на хитну реакцију како овакав начин коришћења природних ресурса не би даље угрожавао не само природу, већ и људе и околину који су у нераскидивој вези и узајамној „симбиози“.
Како је веома важно порадити на санацији и рекултивацији напуштених копова, пошто је досадашња пракса показала да се на томе скоро уопште није радило, требало би имати у виду да напуштени копови могу бити санирани и претворени у веома вредна станишта за очување биодиверзитета. Баре и мртваје оаза мира су за многе птице, животиње и биљке, од којих се неке сврставају у угрожене врсте. Еколози истичу да би у циљу заштите животне средине и речних токова требало развијати и промовисати рециклирање агрегата и веће коришћење ломљеног камена где год је то могуће.
Исто тако, наводе да би приликом анализе утицаја експлоатације наноса требало узети у обзир и изградњу пратеће инфраструктуре и транспорт ове врсте грађевинског материјала како се не би додатно урушавао природни амбијент и станишта биљних и животињских врста. У неколико наврата током прошле деценије грађани насеља дуж Мораве су упућивали надлежним институцијама апеле да се спаси Морава од незаконите експлоатације шљунка. Еколози Поморавског округа тврде да је неконтролисана експлоатација шљунка довела да „опасног нарушавања природног изгледа обала, а корита реке претворена су у бројне кратере“.
Нелегалне шљункаре не само да уништавају екосистем, него директно утичу и на пуњење буџета водопривреде, због чега се очекује да надлежне службе предузму опсежније мере заштите државне имовине и живота грађана. Процена је да нелегалне шљункаре оштете државу за око милион евра годишње. Они замерају надлежнима што годинама нису предузели нешто како би спасили реку која, како наводе неки од њих, умире. Неки сумњају и да се ради о спрези одговорних особа и власника шљункара од којих су многе нелегалне и годинама раде без икаквих дозвола.
Љубитељи реке и риболовци из ових наших крајева жале се већ дужи период, посебно у време летњих суша, да су „узурпатори“ речног блага, власници шљункара и нерегистрованих позајмишта шљунка, пореметили еколошку равнотежу. Вађењем шљунка и песка подбушили су корито и обале Мораве, направили кратере који представљају велику опасност за недовољно обучене пливаче, истовремено су направили погодно тло за гомилање отпада. Експлоатације шљунка уз мостове и њивске путеве угрожавају стабилност водних објеката и мењају ток реци која залази све више уз обалу.
Натоварени тешки камиони теретом, изливена Морава у ранијим поплавама, разлог су пуцања асфалта у Трновчу, у близини некадашње сепарације шљунка и изворишта воде. На појединим местима одрониле су се читаве деонице пута. Месна заједница Трновче, уз помоћ локалне самоуправе и ЈП за водоснабдевање „Морава“, санирала је у неколико наврата оштећења и насула потпуно нови путни правац од око 10 километара њивског пута у околини изворишта воде.
Инвестиционим планом јавних предузећа изграђен је пут између изворишта и фабрике воде у Трновчу како би се адекватно повезали објекти регионалног система водоснабдевања и зауставило уништавање инфраструктуре од изузетне важности за градски водовод и власнике пољопривредних парцела у овом крају, каже директор ЈП „Морава“, Живомир Новаковић, упућујући апел грађанима да чувају извориште воде, брину о природи и здравој животној средини.
проглас: рибара, еколога и грађана места дуж Велике Мораве
спас за мораву!!!
Мештани села уз Велику Мораву, еколози, рибари и бројни заљубљеници у природу протестују сваке године зато што бројне шљункаре неконтролисаном експлоатацијом шљунка и песка нарушавају целокупан ток реке, чије је корито, како истичу, претворено у бројне кратере, а потпуно је угрожен и еко систем, као и мостови и објекти на највећој српској реци. Удружени замерају надлежним локалним институцијама што годинама нису предузели нешто како би спасили реку, која, како наводе неки од њих, умире. Изразили су оправдану сумњу да се ради о спрези одговорних особа и власника шљункара од којих су многе нелегалне и годинама раде без икаквих дозвола. И на седницама СО редовно се поставља питање везано за контролу, издавање дозвола за рад и наплату такси од ове делатносто. Уз примедбе износе се подаци колико је која саобраћајница оштећена под теретом камиона који врше превоз шљунка и наква пустуш остаје после њих.
