Општа симболика боја и њихово потенцијално значење на средњовековним знамењима
(Одломак из рукописа чији је радни наслов Царство орлова и соколова)
Пише прим. др. Слободан Ивић
Мотиви на знамењима властеле имали су посебну мисију, а применом конкретне стилске фигуре остваривало се шире значење и дубљи смисао. Симболизован, наизглед апстрактан појам пласирао је специфичну поруку која је врло снажна и итекако разумљива. Њиме се изражава или кристализује, неки вид или непосредан доживљај живота и истине, те на тај начин води изван сопствених оквира.
Приликом дизајнирања средњовековних грбова, осим одабира животињa попут орла, вука, лава или митских чудовишта, узимане су и поједине анатомске регије као што су рогови и крила. Такође, употребљавани су флорални елементи, али и геометријске фигуре.
Осим мотива, за стилизацију првобитних симбола племићких породица веома је било важно одабрати боје и правилно их дистрибуирати. Практиковано је правило да на грбу не буде више од једне тамне и једне светле боје. Асортиман тамних боје обухватао је: црвену, црну, плаву, зелену и пурпурно-љубичасто-црвену. Светли колорит су чиниле боје метала: сребрано-бела и златно-жута.
Двоглави орао се веома ранио појавио на истоку, а током средњег века баштинили су га хришћански владари неколико империја. Првобитно црвени симбол, а затим двоглави бели орао опстао је све до данас на знамењу Србије. Већ столећима има улогу да окупља и штити сав српски народ узимајући га под своје окриље.
Усвајање и употреба симбола орла у црној боји у западноевропским државама има своје митолошке коренe. Такође, симбол црног орла на застави Васељенске патријаршије врло вероватно да има своје дубоке религиозне основе.
Један од најпопуларнијих богова у индијском пантеону Вишну замишљен је као црно божанство. У Грчкој митологији Дионис и Посејдон сликани су са епитетима које категоризујемо у црна божанства. Познат је и култ црне Афродите из Аркадије, као и богиње ноћи Никсе. Стари Германци имали су обичај маскирања, прерушавања у демоне, односно у црно обојена тела, све до у Нови век. (Петровић Д. Михаило, Божанства и демони црне боје код старих народа, Београд 1940)
За разлику од античких и средњовековних наратива по којима је врана од беле постала црна птица због почињених грехова, код Германа је она била апсолутно позитивна птица. Один, главно божанство нордијског пантеона, могао је да узима обличје вране и да мучи или усмрти оне који су га наљутили. Њега су пратиле две вране, Хугин (мисао) и Мунин (памћење), које су обилазиле свет, ослушкивале и доносиле му информације. Германски ратници током похода носили су црну врану, јер су сматрали да им пружа заштитничку снагу, па не чуди што на грбу германских народа имамо црну птицу, односно црног орла.
Познато је да су и Словени неговали култ Црног бога и Црноглава. Можемо закључити да сва божанства црне боје и демони имају хтоничну природу и да припадају доњем свету. Црна је боја ноћи и није толико упадљива, али је и боја снова, брига, неслоге, празнине, несреће, казне, туге и смрти. Црна као боја утрубе Земље симболизовала је и муљ који наноси река на обрадиве површине, као и црне облаке које Земљу чине плодном и предсказују обиље. Ово веровање је потицало са истока. Словени су црну боју везивали за земљу која даје живот и која у себе прима живот. (Петровић Д. Михаило, Божанства и демони црне боје код старих народа, Београд 1940) Осим везе са погребним обредима, она је знак обећања у бољи загробни живот.
Стари завет почиње описом постанка света: ,,У почетку створи Бог небо и земљу. Земља беше без обличја и пуста.“ Први дан створена је светлост: ,,И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме.“ (Свето писмо, Стари завет, Књига Мојсијева)
Дакле, према хришћанском учењу тама је претходила светлу, а црна је од самог почетка имала негативну конотацију. Ни савремена астрофизичка теорија за разлику од теолошке не даје другачије сведочанство по питању црне боје, јер је Велики прасак заправо експлозија која је пореметила огромно пространство у коме је владала тама. На основу ова два потпуно различита учења, црна је претходила свим бојама, из ње све настаје и у њу све нестаје. Када је homo erectus овладао ватром, највероватније да су први пигменти којима је могао исрцтавати били црне боје а који су остаци сагорелих и угљенисаних биљака (Пастуро Мишел, Црна историја једне боје, Службени гласник, Београд, 2010)
На амблемима и иконолошким трактатима средњег века, земљана црна је плодна црна, и често је повезана са виталном снагом црвене, а њихов спој није деструктиван, већ представља извор живота. Током времена, монаси су за своју одежду одабирали црну као одраз врлина којима су тежили, а то су: умереност, уздржаност, покајање, покоре за време постова, али и дубоку жалост.
Историјат појаве орла црне боје, можда треба тражити код Римљана. Сазнања до којих се дошло говоре о употреби термина аквилон, што би требало да значи црни (тј. ветар). На простору римске империје придев aquilus би био исто што и niger (aquilos antiqui nigros dicebant). Аквилон је могло бити и име црног коња. (Петровић Д. Михаило, Божанства и демони црне боје код старих народа, Београд 1940) Очигледно да нимало није случајно што је у светским научним круговима договорено да се једном од родова орлова надене латинско име аквила. (види књигу број I и II)
Настанком хералдике, црна боја сукцесивно губи негативну конотацију која је њу пратила у претходна три столећа и у поређењу са другим бојама почиње да доживљава све већи углед. Гроф од Фландрије, као и цар Светог римског царства не би као заштитни знак користили црног орла да је он у том периоду имао негативну конотацију. Црни орао је у себи садржао моћ који није поседовао бели орао пољских краљева, нити црвени брандербуршких маркгрофага и тиролских грофова, па чак ни двоглави златни орао царева Источног римског царства. На почетку XV века, германски црни орао добија и другу главу, која је у деценијама које су уследиле изчезла. (Пастуро Мишел, Црна историја једне боје, Службени гласник, Београд, 2010)
За црну се може рећи да је одраз времена, док је бела ванвременска и оне су сматране за посебне боје. То су боје које осликавају ноћ и обданицу, таму и светлост, слабост и снагу, односно дуализам људског бића.
Страх од ноћи и борба против таме, и потрага за светлошћу су исконска тежња човека. Против страшних и мрачних бића још у Ведама бори се индијски бог светлости Индра.
Код варварских народа, а касније и код Римљана осим црвене и црне, бела боја је нарочито била цењена. Светлост је извор живота, а Христос је светлост света казује хришћанско учење. (M. Pastoureau ,, L'incolore n’existe pas,” u Mélanoges Philippe Junod, Paris/ Laussnne, 2003, p.11-20) Бела боја је боја Христа и светлости, боја славе и ускрснућа. (прим. аутор)
На врхунцу средњек века, међу римљанима кодекс облачења био је следећи: црвену боју носили су они који се боре (bellatores), црну они који раде (laboratores), а белу они које се моле (oratores). (G. Dury, Les Trois Ordres ou l'Imaginaire du féodalisme, Paris, 1978. Pojedini istraživači smatraju da trijada ovih boja ima indoevropsko poreklo. G. Dumézil, Rituels indo-européens à Rome - op. Cit. Nap.6) Од II века пре нове ере, учесници погребних поворки у Риму почели су да се одевају у црно, а жалост је трајала наредних годину дана, када би црна тканина била замењена белом.
Приликом богослужења хришћани су предност давали белој боји. Бела је боја безгрешности, чистоте, крштења, обраћања у веру, радости, васкрсења, славе и вечног живота. Христолошки примат беле боје у поједине епископије траје све до VII века, када на тканинама и одежди почиње да доминира боја злата, бљештавило и раскош. Пастуро Мишел, Плава историја једне боје,Службени гласник, Београд, 2011.
Бела је чиста и чедна, и она је знак наде и живота. Безбојност се никада није изражавала белом, јер је она боја за себе. Најсиромашнија ефектима и не постоје различите нијансе као што је то случај код свих дугих боја. Она је спој свих зракова спектра и делује позитивно и подстицајно у односу на црну боју. Пастуро Мишел, Црно историја једне боје, (Службени гласник, Београд, 2010) Бела се јавља и на истоку и на западу. На западу је то пригушена боја смрти, док бљештава бела боја на истоку представља боју повратка и свитања. и директно је супростављена тами односно црној, али и црвеној боји.
Није случајно што је бели двоглави орао симбол српске државности. То је бели орао који долази са истока, са првим јутарњим зрацима у кога је уткана потпуна дупла симболика, јер је осим боје приказана и стилизована композицијом орла који поседује две главе. Отелотворење беле боје је светао, дан и сребро и има значења ,,онај који се светли’’(чист, јасан, сребрнаст, светао) Зато један од честих финалних образаца у баснама православних хришћана, у српско – бугарско – румунским гласи:
,,Да буде чисто, као чисто сребро“ или ,,благо као материно млеко.“ (Раденковић Љ, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш, 1996)
У усменом српским народном стваралаштву помињу се животиње беле боје попут: хртови, птице, гуске, патке и бели орао као противници нечистих сила. Атрибут ,,бело’’ у народним песмама је чест и означава чистоту и лепоту (бела врата, бело лице, беле руке). (Раденковић Љ, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш, 1996)
Током свадбеног обреда млада облачи белу венчаницу, што су асоцијације на светао чин, на невиност и чистоту. Не тако давно српске девојке су носиле беле мараме. Она симболизује невиност, поштење, јединство и независност.
У фразеологији код Срба задржао се помен на белога бога. Кад је дете немирно, у источној Србији (код Сврљига), каже се „од њега нема бели Бог“, док на подручју горње Топлице може се чути ,,видећеш ти свог белог Бога“.(прим. аутор) Иначе, бела застава означава предају, односно препуштање на великодушност јачег, пре свега божјој милости. Бели орао је оличење чистоте мисли титулара, његове мудрости и правде. Најзад, он је отелотворење поноса, али и ароганције.
Жута боја делује подстицајно и изазива радост и весеље. Итекако је присутна у хералдици. Она је спој између светла и мудрости. Боја злата је само једна од делова жутог спектра, највише је експлоатисана, а и најупечатљивија је. Златна боја представља богатство и просперитет. Она је стална и непроменљива боја, као и ,,онај свет“.
Код хришћана златни крст је симбол вечног живота и вере, нимбус је боје злата, па она и данас егзистира и назаменљива је у иконописању. Злато симболизује светлост и светост, и истиче духовни карактер фигуре која је ванвременска и налази се ван реалног света. То је боја вечности, као што је и комад метала од сувог злата. Првобитни српски црвени орлови приказивани су на подлози боје злата.
