НОВИ СУСРЕТ СА КЊИГОМ

"Џамејка Кинкејд (1949) једна је од најзначајнијих англофоних списатељица и есејисткиња пореклом са Кариба. Њено писмо, које није ни потпуно феминистичко, нити афроцентрично, критика данас доживљава као јединствено у многогласју модерне карипске, односно америчке књижевности. Професор је афричких и афроамеричких студија у резиденцији на Харварду, где предаје и креативно писање.

Рођена као Елејн Потер Ричардсон 1949. у Сент Џонсу на Антигви, где је провела детињство и завршила основну школу у британском колонијалном систему, Џамејка Кинкејд је са 17 година отишла у Њујорк, радећи три године као дадиља, што ће јој касније послужити као тематско полазиште за роман Луси. Ускоро је добила стипендију за Франконија колеџ у Њу Хемпширу, али се након годину дана вратила у Њујорк, схвативши да је „престара да буде студент”, те се запослила као новинар у једном часопису за младе и променила име у Џамејка Кинкејд. Тај симболични гест омогућио јој је, како сама истиче, да уради неке ствари које, као особа од пре, није била у стању, јер је на плећима носила превелико бреме.

Ратосиљавши се „терета” прошлости, почела је да пише. Тада је својим чланцима за Вилиџ Војс и Анжену привукла пажњу чувеног уредника Њујоркера Вилијама Шона, који је запослио у овом престижном часопису и охрабрио да почне озбиљније да се бави литерарним стваралаштвом. Управо ће на страницама Њујоркера 1978. године светло дана угледати „Девојчица”, прва у низу поетских проза из којих ће касније настати збирка На дну реке (1983). После тога следе романи: Ени Џон (1983), Месташце (1988), Луси (1990), Аутобиографија моје мајке (1996), Мој брат (1997), Господин Потер (2002), који су само потврдили мишљење критике да је Џамејка Кинкејд данас вероватно најзначајнија англофона списатељица пореклом са Кариба, док се њено писмо, које није ни потпуно феминистичко, нити афроцентрично, доживљава као јединствено у многогласју модерне карипске, односно америчке књижевности. Тренутно живи у Вермонту и предаје креативно писање на универзитету Харвард. 

Дугогодишња Агорина ауторка – ЏАМЕЈКА КИНКЕЈД била је 2020. године један од главних фаворита за Нобелову награду за књижевност што је још једна потврда изузетне вредности дела ове књижевнице.

С разлопгом је, кажу критичари, више него заслужену пажњу Нобеловог комитета привукла књижевница тако снажног гласа и бриљантног стила која се хвата истовремено најтежих и најближих тема човековом стварном бићу.

Дубински увиди у мистерију звану живот, у њеним књигама су виђени кроз бројне повести које расветљавају различите врсте сталних сукоба који прожимају чланове породице – мајклу и ћерку, пре свега, а затим и брачне партнере. Говоре о мржњи и љубави између најближих.

Питање које стално лебди око јунака, јесте оно које се дубоко тиче и самог читаоца – шта је суштина љубави? Пливајући у ништавилу које мирно почива с ону страну људских живота, Џамејка Кинкејд нам показује како се гледају ствари иза ствари.

Луси је девојка са Кариба која одлази у Америку како би радила као дадиља четири девојчице. Луиса и Мараје, родитељи девојчица, наизглед су срећни, згодни и богати. Међутим, Луси почиње да примећује да нешто са њима није у реду.

Она почиње да упоређује своје послодавце са живописном стварношћу свог родног краја, јер није спремна да је обмањује место на коме тренутно борави. Издавачка кућа АГОРА до сада је објавила четири њене прозне књиге: збирку прича На дну реке и три романа – Гле сад онда, Луси и Аутобиографија моје мајке."