О менталном здрављу младих
Темом менталног здравља више од две деценије у својим пројектима бави се УГ "Свет рече". Професорка Јелена Златкова настојала је од оснивања Удружења да укаже друштву, заједници, родитељима и младима на проблеме са којима се суочавају адолесценти током одрастања. Повод да одаберемо текстове који пружају смернице родитељима како да поступају са својом децом и увиде где греше су немили догађаји последњих дана у Србији. У намери да још једном подстакнемо родитеље да се баве својом децом преносимо мишљење стручњака иза којих стоји искуство и знање.
Живкица Ђорђевић, педагошкиња из Пожаревца, трененерица на бројним пројектима који се баве развојем деце и омладине, менторка тима Креативне педагогије на пројекту „Имаш провлем! Ту смо за тебе“ у прилог чињеници да се у нашем окружењу занемарује стање духа нагласила је да је један од задатака програма који се баве менталним здрављем младих јачање њихових капацитета да схвате себе. Она сматра да о менталном здрављу има потребе да се увек говори и да је човек сваки пут у ризику, без обзира на то колико је стар или млад да се његово здравље наруши, због чега је потребно да се о томе чешће прича, пре свега едукују млади да би безболније одрастали.
- Сви програми које смо до сада радили, као што је родна равноправност, трафикинг, медијација, мито и корупција, вршњачко насиље и други, практично су програми који на неки начин доприносе очувању менталног здравља младих. Овај програм припрема адолесценте за директно пружање помоћи и подршке особама које имају тренутно проблеме и то кроз активности вршњачких едукатора. Корисно је, и да је срећа на путу, да свака генерација прође овакве пројекте, да ово буду прихваћени државни програми који би се реализовали на нивоу целе друштвене заједнице – каже менторка пожаревачког тима и истиче да је један од задатака програма који се баве менталним здрављем младих повећање њихових капацитета да схвате себе.
- Млад човек негде у својој свести примећује да се са њим нешто догађа, запажа одређене промене, али како није сигуран о чему се ради, едукација му помаже да препозна шта се са њим дешава. Кад утврди да ли постоји одређена промена или не постоји, на основу тог сазнања тражи одређену подршку да би направио извесну промену код себе. Мислим да свако може да примети да ли је узнемирен, анкзиозан, депресиван, превише тужан, да ли једе превише или премало... Сви ми можемо да видимо да ли смо уклопљени у друштвене законе или нисмо, али не знамо тачно да дефинишемо о чему се ту ради. Таква је то врста проблема и овакве обуке служе да се подигне капацитет да схватимо себе, разумемо о чему се ту ради и како да потражимо помоћ. Коначно, да схватимо да је могуће помоћи и мењати ствари – указује на проблем и принцип решавања проблема педагошкиња која у контакту са младима тражи одговоре који им помажу да одрастају правилно и здраво.
- Млади људи тешко могу да дефинишу проблем, зато сваки увид са стручњаком, било да сам долази или га неко упућује на помоћ, пролази аспект стицања поверења и стварања добре атмосфере на коју се навикава, а након тога следи процес где покушава да се дефинише проблем. То се најчешће постиже тумачењем неких конкретних осећања које особа има у вези са одређеном ситуацијом. Не долази се до тога брзо и једноставно, то тражи време, стрпљење, добро слушање, емпатију и поверење које се прави између детета, адолесцента и особе која помаже. Било да је вршњак, било да се ради о стручњаку који ће се тиме бавити, или је у питању друга особа за коју се дете одлучило да потражи савет или помоћ. Ово је пут који се прелази кад неко каже „са мном се нешто дешава“ – каже Живкица и наводи конкретне примере за поступке који су устаљени кад неко закуца на врат школског психолога или педагога.
- Недавно сам имала девојчицу која није два месеца долазила у школу. То је био евидентни проблем. Има различитих разлога због чега се нарушава ментално здравље младих – ту су страхови, велика очекивања од себе и других, не прихватање промена, непоштовање друштвених норми... Трагањем долазимо до дефинисања проблема, а потом и циља до кога би требало да дођемо. Трудимо се да тај циљ буде реалан, а кроз заједнички рад долазимо до могућих алтернатива које воде решењу и крају. Идемо на то да сама особа одабиром решења схвати шта је у том тренутку најбоља алтернатива за њу. Ми смо ту искључиво да помогнемо, подржимо и објаснимо чему и ком циљу води тај избор. Дужни смо и да укажемо на који начин ће се тај избор спроводити и које последице ће имати – упознаје нас са поступком рада едукатора и ментора педагошкиња чије је богато вишедеценијско искуство довело да добрих односа са родитељима у решавању оваквих и сличних проблема.
- Оно што је евидентно, бар у вербалном смислу, све је мање стигма да се оде код стручњака за помоћ у случају менталног здравља. У психотерапији имамо различите профиле стручњака, просто не постоји стигма кад питате неког да ли би био проблем да особа која има проблем оде на разговор код стручњака. Углавном су одговори „да“ када је у питању неко други, али кад питате да ли бисте ви тражили помоћ, јављају се дилеме. Мислим да је у том смислу неопходно оснаживање и да је добро младе људе укључивати у овакве програме. Адолесцентима је боље понудити некакве развојне програме него помоћ стручњака у смислу разговора са терапеутом. Боље је усмерити их на места где уче социјалне вештине, овладавају вештинама емоционалне интелигенције, како да контролишу своју емоционалност, како да се носе са тешким емоцијама и како се оне спуштају на нижи ниво. Просто, нека врста добре едукације им помаже да уче о себи и другима око њих – рекла је говорећи о контактима са адолесцентима педагог Живкица Ђорђевић, наводећи разне узроке промене стања духа код младих, па и одраслих особа.
- Узроци су многобројни с обзиром на то да се једно биће рађа као беспомоћна јединка са одређеном генетиком. Она, од тренутка кад је прихваћена од стране друштвене заједице, добија неке факторе заштите који ће јој помоћи да буде јака, да се оснажи, осећа прихваћеном и добродошлом, уопштено речено позитивно, а може пак да добије и факторе ризика да буде одбачена. Тај први контакт са средином уствари показује детету какав је свет у који долази. Све даље и даље открива свет око себе, постаје свесно средине у којој одраста, учи шта је добро, шта лоше, шта опасно по њу. Из тих првих фаза како је примљена особа иде поверење у наш свет или неповерење. Важно је за младе родитеље да знају да дете треба на прави начин заштити, понудити му добру емоцију и полако му постављати границе које су неопходне да би оно могло да се носи у будућности са неким тешким и непријатним ситуацијама – порука је коју упућује школски педагог родитељима. Да ситуација може додатно да се компликује постоје примери из живота на које указује стручњак у овој области.
- Могуће је да појава, на коју се указује, немаром од неких бенигних ствари, као што је уземиреност детета зато што су му се другари насмејали, прерасте у појачани ступањ анксиозности, депресивности и затворености у себе, чак до огромних страхова који ће се манифестовати кроз понашање. Један од показатеља стања духа је престанак доласка у школу, повлачење у себе, као и развијања одређених идеја о томе шта се ту дешава због чега је средина против њега. Много тога зависи и од склопа генетике, средине која га окружује и опхођења других лица према тако рањивој особи. Што време више пролази ситуација се погоршава налик нелеченој рани. Од обичне огреботине можете да добијете сепсу, тако да, ако се ментална рана адекватно лечи могу да остану мали ожиљцим, што није страшно, али ако се стање запусти, може довести до трагичних последица. Анорескија се обично завршава смртним исходом, код депресије се развију суициди младих, што је нешто са чим се сусрећемо и што није непознато у нашој средини. Подршка за благовремену интервенцију и дијагностику свакако је прави пут и не треба се плашити да ће лечење бити нека страхота, углавном ће то бити неки програми који помажу особи да изађе из кризе – рекла је у свом коментару о значају теме усмерене ка менталном здрављу младих, педагошкиња Живкица Ђорђевић.
Она каже да се млади кроз поступке околине уче да се носе са изазовима средине управо зато што се налазе у окружењу које може да изазове таква осећања која, ако нису добро припремљени на спотицања на путу одрастања, могу да доведу до тешкоћа у прилагођавању и комуникацијама.
- Требало би учити младе да стварају једну хуманију средину, да не повређују друге и својим поступцима доприносе да се лоше осећају. Није поента да у сваком тренутку кажеш шта мислиш, него да промислиш да ли то неког погађа и какве последице произилазе из таквог опхођења. Млади су – истиче менторка - с једне стране велика добит за сваког младог човека, зато што они одрастају заједно, са друге стране су фактор великог ризика где могу да провоцирају, буду врло сурови, често непријатни и груби. Стога је упутно пратити вршњачке групе и окружење у коме се дете нашло. Имамо људе који лако злоупотеребљавају децу због личног интереса. Цвета криминал који увлачи омладину у сумњиве послове, омладина је жељна лепог живота па неретко користи погрешне личности као моделе понашања. Уосталом, сам живот по себи је изазов и ризик. Како се снађете у њему тако ће вам бити – закључује Живкица Ђорђевић уз констатацију да су за многе погрешне одлуке своје деце криви родитељи због занемаривања, или превеликог поверења у њих.
- Мислим да је јако важно да се одрасли освесте отуђености и да сами пробају да се боре против таквог нездравог стања духа. То нам нико неће решити. Ако сте способни да кажете човеку добар дан, да попричате са познаником, да се насмешите неком ко жели да привуче вашу пажњу, ви сте борац против отуђења. Решење против отуђења нам нико не нуди као пример добре комуникације, ми смо ти који се боримо против отуђења или га правимо – каже менторка пожаревачког тима Креативне педагогије и додаје да се живи динамично и брзо што изискује брзе одлуке.
- Сензације се мењају, млади имају много више слободе него раније, они се раније нађу у ризичним друштвима, у различитим ситуацијама, раније се уводе у свет одраслих, а да биолошки нису сазрели за све промене са којима се суочавају. Мислим да би било добро истаћи да смо сви ми међусобно јако повезани и да морамо бити свесни тога, да смо једна велика мрежа људи, да једни без других не можемо добро да функционишемо, да научимо да приђемо некоме ко је сам, ко је усамљен, ко не може... али и да научимо да тражимо за себе подршку, помоћ кад затреба, да тражимо да нас саслушају... Да будемо про активни било у заштити својих суграђана, било у заштити себе.
- Поента је у томе – наводи искуствено Живкица Ђорђевић - да смо људи, да грешимо у свему и свачему и да кроз контакте са људима видимо грешке. Човек има потребу да идеализује себе и да сматра да не греши, међутим, ако прихвати да је његово огледало други човек који му својим понашањем, гестом, мимиком, емоцијом, било чиме покаже да ли то што он мисли јесте исправно или није, спреман је на суочавање са самим собом. Тај тренутак огледања у другом човеку нам показује да ли смо у праву или нисмо.
