У КОРАК С ВРЕМЕНОМ !!!
Нови пројекат нашег портала и новина МОРАВА ПРЕС
Пројекат „Екранизам – дигитални аутизам“ има за циљ да скрене пажњу јавности у којој мери прекомерна употреба таблета и паметних телефона у развојном периоду деце представља опасност по њихово ментално здравље. До краја године бавићемо се овом темом у намери да скренемо пажу јавности, родитељима и свим релевантним субјектима који у контакту са децом, током њиховог развоја и одгоја, могу да допринесу зауставаљању ове појаве која утиче негативно на формирање личности.
„Екранизам“ је по мишљењу психотерапеута сличан аутизму зато што дете развија “унутрашње светове” који су независни од њиховог стварног живота. Овим термином означава се негативан утицај екрана на мозак и когнитивни развој деце. Дете које је предуго изложено екранима затвара се у себе, има проблем са комуникацијом и говором, није заинтересовано за свет који га окружује. Ако се на време не препознају негативности које су настале услед прекомерног провођења времена испред екрана, могу настати знатно веће последице током одрастања, истичу стручњаци. Серијал од 40 текстова на порталу www.planamedia.rs и месечнику Морава прес за циљну група имаће родитеље, децу, младе, стручњаке за бригу о деци и ширу друштвену заједницу.
Нимало похвална слика наше релне свакидашњице су деца, чак и мале бебе, са телефонима у рукама који им служе да се забаве, а родитељима представља могућност да узму предах од обавеза које собом носи родитељство. Деца опчињено гледају у паметне телефоне, таблете и друге екране, знају да их покрену, рано науче да спретно отварају прозоре. Оно о чему многи родитељи не размишљају док гледају овакве призоре је чињеница да време проведено испред паметних творевина људског ума може оставити велике последице по дечје здравље. У стручној терминологији психотерапеути за ову појаву користе нови израз “екранизам”, који означава негативне утицаје екрана на мозак. Како је ова појава последица свеопште дигитализације уочено је да деца која су предуго изложена екранима почињу да се затварају у себе, имају проблем са комуникацијом и говором, ослабљена им је моћ запажања, теже се концентришу и прилагођавају свету око себе.
Ако се на време не препознају негативности које су настале као последица ове појаве, могу настати много веће штете. Према речима психолога и психотерапеута показало се да постоје одређене потешкоће у ономе што дете “даје од себе”. Говор се као средство комуникације развија спорије, изостаје концентрација, фокус је иреална слика која долази са екрана, сањарење замењује реалан свет. На понашајном плану промене су сличне потешкоћама из спектра аутизма због чега се јавља потреба да се родитељима и јавности укаже пажња на последице које собом носи ова појава.
Из разговора са родитељима дошло се до сазнања да дете у својим првим годинама живота испред екрана дневно проведе четири до пет сати, некад и више. Ако се под дуготрајним боравком испред телевизора, рачунара или телефона сматра све што је дуже од пола сата, јасно је да су ризици за последице удвостурчени. С обзиром на то да неуропедијатри кажу да до дететове треће године не би требало дозволити ни пола сата употребе ових справа, у проблему су родитељи који одобравају деци прекомерну употребу модерне технологије у свакодневним животу. У већини породица дете гледа у мобилни телефон или таблет док мама обавља кућне послове, док једе и чека да буде предмет нечије пажње. Без екрана је само док спава.
Тако проведено време уз екран може имати најмање два негативна утицаја. Први је да дете увежбава оно чему је изложено и у складу тих навика се понаша у опхођењу са људима из окружења. Ако је у раној животној доби изложено овом утицају увежбава комуникацију са екранима и справама, а не са људима и вршњацима. У првим контактима са екраном оно покушава да успоставити комуникацију са садржајем у њему и сликом коју му екран шаље. Заводе боје и динамика промена слика због чега деца воле да гледају у екране. Будући да оно што види не узвраћа као што би чинио неко из живог света, дете почиње да се затвара у себе. Изостанак одговора са друге стране побуђује код деце потребу да развију унутрашњи свет независтан од окружења у коме живе и беже у сањарење. Искључена је реалност, немају потребу да се боре за нешто, да буду креативни, да раде тимски и бирају нешто што им се намеће као најприхватљивија солуција у датим околностима.
У раном животном периоду дете које је научено да на екрану постоји један свет, и које за себе развија други свет, осуђено је на изостанак конверзације између ова два света што представља највећу штету за његов развој. Разумљиво је да дете није научило да комуницира уз екран, јер екран се не усклађује са дететом и не прати његову комуникацију. Као одговор на изостанак повратне информације дечији мозак је увежбан да се искључује. Дете у таквој ситуацији не види другу децу, ствара своје светове, подиже зидове око себе, игнорише околину, не обраћа пажњу на браћу и сестре, не сналази се у времену и простору. Има своју оазу која му представља заштиту од спољног света. Психолози истичу да је дете несвесно усмерено на такав начин понашања од стране родитеља који дозвољавају да непрестано или претерано „вежба комуникацију са телефоном“. Понављајући свакодневно по више сати ове исте радње „увежбано је“ да комуницира са екраном, а не са људима. Педијатри наводе да се деца рађају здрава, и да током развоја и раста здрав мозак усклађују са садржајима којима су изложена. Ако их одрасли ставе испред екрана, они се „увежбавају“ у својим искључивањима у односу на спољни свет.
Друга негативност која произилази из екранизма, наводи се у студијама о овој теми, је одсуство когнитивних моћи детета које је због времена проведеног испред екрана пропустило много. Његов мозак је био једносмерно стимулисан у раном животном периоду а преостали центри нису подстицани одговарајућом стимулацијом да би се нормално развијао целокупан ментални склоп. Родитељи се све чешће жале психолозима да њихова деца не говори упркос чињеници да је на прегледима код неуролога налаз уредан. Одговор психолога или психотерапеута усмерен је на закључак да је за развој говора код деце нужан подражај из околине и да мозак функционише по законима природе. У раној животној доби детета постоје оптималне фазе развоја и периоди када би требало да успостави способност фокуса, координацију говора упоредо са активирањем мишићне експресије. Ове развојне етапе прате успостављање контакта видом, испољавање емоција и сличне радње карактеристичне за одређени узраст. 
Ако дете остане под стакленим звоном, изоловано од утицаја спољашњег света и “вегетира” испред екрана, неурони у мозгу се међусобно неће повезати сами од себе. Први корак у овој фази изостаје због „екранизма“ и недостатка стимулација из околине. Једносмерна стимулација која дете окреће према унутрашњем свету и затвара га, последица је комуникације са екраном, а резултира појавом аутистичних симптома који се уочавају кроз успорен језичко-говорни развој, каже школски психолог Јелена Јовковић. Као искуство из рада са децом психотерапеуткиња Јовковић истиче да је учестала појава код деце развијање говора језиком јунака из филмова. И ма колико то пожељно и похвално било, малишани под утицајем екрана страни језик, најчешће енглески, говоре механички, без разумевања као ехолалије кроз опонашање онога што чују. То се дешава када је дете у већ поменутој једносмјерној комуникацији било толико „упорно за преживљавањем“, да је са екраном комуницирало језиком који чује. Екран с дететом не успоставља комуникацију, али из потребе да комуницира с неким, дете користи речи из садржаја којима је изложено.
У оваквој ситуацији, не без разлога, сугерише се измена режима одгоја и понашања одраслих према деци. Препорука је да се деца изводе у дворишта пре него што им се да телефон у руке, пожељно је да осете воду, земљу, природу, да се суживе са околином и природним путем стимулишу мозак. Бављење физичким активностима јача се дух и тело, стварају здраве навике и подстиче одговорност код детета. Боравак у природи пружа безброј опција за игру, откривање спољњег света, сусрете са животињама од чега деца бивају племенитија, осећајнија и креативнија. Због изричито штетних последица по здравље и понашање деце психолози и стручњаци у области менталног здравља праве паралелу између аутизма и екранизма, уз напомену да се појава „екранизма“ може држати под контролом и да се не ради о менталној болести. Правовременим реаговањем ублажавају се штетне последице, док је аутизам веома сложени поремећај у развоју мозга који захтева стручни надзор и редовну терапију.
