Пројекат „Екранизам – дигитални аутизам“ има за циљ да скрене пажњу јавности у којој мери прекомерна употреба таблета и паметних телефона у развојном периоду деце представља опасност по њихово ментално здравље. До краја године бавићемо се овом темом у намери да скренемо пажу јавности, родитељима и свим релевантним субјектима који у контакту са децом, током њиховог развоја и одгоја, могу да допринесу зауставаљању ове појаве која утиче негативно на формирање личности.
О овој теми се говори уназад неколико година, у последње време чешће због учесталих промена на деци које уочавају стручњаци који се баве одгојем и образовањем деце, као и остали нестручни посматрачи који су у блиском контакту са децом. Новонастале промене које се не могу повезати са здравственим тешкоћама, или последицама неких других поремећаја и тешкоћа у развоју, јасно сугеришу да нешто не функционише како би требало. О теми се премало говори иако је уочљиво да мали број родитеља схвата колико су екрани штетни. Упркос томе што се у школама покрећу пројекти који говоре о користима и штетном утицају медијске писмености, до поласка детета у школу проблем код знатног броја деце је већ присутан и захтева да буде третиран као нарастајућа претња за даљи развој. Све више беба и деце се игра уз укључен телевизор где им се пажња скреће с игре на екран. Последица је да дугорочно нису у стању да задрже пажњу у игри или комуникацији с другом особом. О теми се спорадично и премало говори, изостаје едукација одраслих која би могла да утиче на заустављање штетних појава у развојном периоду деце. Стручњаци усмеравају пажњу на проблем што наводи на закључак да је превентива и у овој области неопходна да би се нарастајућа опасност спречила.
Колико год изгледало немогуће, неопходно је ограничити употребу екрана у најранијем развојном периоду деце. Дете бурно реагује када му одузму „играчку“, бацака се, вришти, неретко урла. Одлазак код педијатра, дечијег психолога и психијатра је след ствари који се намеће као једини исправан. Они даље упућују на логопеда, који је веома значајна карика у овом ланцу када је неопходно да се дете ишчупа из затвореног света. Уз одговарајуће третмане, боравак у колективу који је веома битан за развој дететове социјализације, активности у природи, бављење спортом, може се надокнадити пропуштено. Да би се достигао развојни степен вршњака неопходна је већа посвећеност родитеља који су директно одговорни за све негативности које су уследиле због занемаривања потреба детета. Зато је битно да се о овој теми више говори, чују мишљења и савети стручњака како би се на време спречиле нежељене штетне појаве. „Екранизам“ истовремено побуђује тежњу код адолесцената да воде двоструки живот при чему дају предност друштвеним мрежама које неретко заводе у ћорсокак и стварају зависнике. Упоредо са већ поменутим појавама јавља се у старијим узрастима дигитално насиље које има корене у отуђености и неснађености адолесцената у стварном животу.
Модерна технологија је неопходна за напредак и развој, онлајн комуникација је била нужна у периоду епидемије, тенденција је да се овим пројектом скрене пажња јавности, првенствено родитељима и деци, да је прекомерна употреба свега, па и екрана, штетна по развој и ментално здравље човека. Све цивилизацијске тековине су се на известан начин окренуле против човека уколико их је неконтролисано и ненаменски користио. Појава „екранизма“ је присутна у свим срединама, нису лишена ризика деца у мањим местима и на селу, исте опасности их вребају, са мање или више последица, што додатно увећава значај бављења овом темом.
Да би се спречиле штетне појаве у понашању деце које настају као последица превелике употребе паметних уређаја неопходно је о учесталој појави означеној од стране стручњака као „екранизам“ говорити чешће, студиозније и са свих аспеката. Када термин уђе у свакодневну употребу и проблем постане видљив, друштво почиње озбиљније да схвата какве су последице, на који начин је могуће предупредити штетно дејство последњег достигнућа модерне технике. Из тих разлога главни циљ овог пројекта је упознавање јавности са последицама које настају ако деца превише времена троше на технику која не може да замени комуникацију са људима. Честе промене расположења, језичко-говорне тешкоће, сиромашнији речник, спорији когнитивни развој, тешкоће у комуникацији, недовољна писменост код старијих узраста... симптоми су „екранизма“. Неконтролисани бес, слаба самоконтрола емоција и понашања, поремећаји спавања, потешкоће у учењу, пад школског успеха, премало времена проведеног на свежем ваздуху могуће су последице претеране употребе савремене технологије које доводе до отуђења и депресије. Овим пројектом желимо да скренемо пожњу на проблем који узима маха и прети да прерасте у облик зависности.
Ако настану проблеми с тежином, кад се јави недостатак воље и времена за учење, ако нема занимљивих игара и опуштања уз здраве навике које доприносе јачању менталног склопа особе која највећи део дана протраћи на гледање „некорисних садржаја“, писање порука, коментарисање објава, време је да се реагује. Да би се фокус друштва усмерио на појаву која настаје као последица неконтролисане примене модерне технологије неопходно је предочити све последице по здравље и понашање које настају када се изгуби контрола над њима. Направе осмишљене да олакшају човеку живот злоупоитребом су се изродиле у претњу коју морамо зауставити уколико не желимо да овлада нама.
Овим пројектом упозоравамо родитеље да је штетно по развој деце до три године коришћење паметних телефона, одрастање уз телевизор и таблете. Најпотребније за њихов напредак је упознавање света око себе кроз сензорику и моторику. За развој мозга најкорисније је истраживање свега онога што их окружује непосредним подражавањем свих чула како би се подстицали когнитивни центри у мозгу који ће омогућити детету да учи и припреми се за живот у спољњем свету. Без тих искустава, дете неће знати да се носи са свакодневним изазовима и догађајима који их прате у животу. Ако не развија адекватну комуникацију с околином и људима око себе, без функционалних знања и вештина неће бити у стању да се прилагоди условима живота у заједници којој припада.
Дајући мобилни терлефон детету крадемо његову досаду и заваравамо се да ће се забавити док ми нешто друго радимо. Као резултат тога, дужом злоупотребом родитељства, заогрнути сопственим обманама, добијамо генерацију која никада неће читати, осетити драж победе на тамичењима, пожелети да иде у позориште, уживати у стварима које нуде осећај лепог... Тужна је истина да ови паметни уређаји много краду од деце, а да родитељи тога најчешће не желе да буду свесни. Проблем „екранизације“ оставља велике последице, све је присутнији и тешко ће се с њиме изборити друштво ако они који су најодговорнији за њихову појаву не пристану на борбу. О „екранизацији“ или „зависности о екранима“ кроз крађу и камуфлирање дечије досаде могуће је говорити уз помоћ стручњака логопеда, психолога, психотерапеута и васпитача чији је задатак да од здраворођене деце родитељи не направе особе „са посебним потребама“, однегују децу неснађену и неприлагођену условима живота који неретко намећу исцрпљујућу борбу за место под сунцем.
