У КОРАК СА ВРЕМЕНОМ
Ксенија Јанковић школски психолог о насилној комуникацији и злоупотреби друштвених мрежа
Насиље на интернету је сваки облик насиља које настаје употребом дигиталних технологија. Може се одвијати на друштвеним мрежама, апликацијама за размену порука, гејминг платформама и мобилним телефонима. То је понашање које се понавља и које има за циљ да уплаши, наљути или осрамоти особе које су нападнуте.
Најчешћи примери дигиталног насиља су: ширење неистина или објављивање нечијих интимних фотографија на друштвеним мрежама, слање претњи преко платформе за размену порука, лажно представљање и слање неприкладних порука другима у туђе име.
Насиље уживо и насиље на интернету се често могу дешавати упоредо. Међутим, насиље на интернету оставља дигитални запис који може да послужи као доказ приликом његовог заустављања. Ово су основни појмови који се могу наћи у сваком приручнику за препознавање дигиталног насиља, од којих обично почиње едукација, које презентују тренери на обукма и које упозоравају младе на појаву која све више узима маха међу тинејџерима и адолесцентима. Школски психолог у Средњој техничкој школи у Кучеву, Ксенија Јанковић, у прилог овој теми преноси искуства из праксе из којих се закључује да су у свим срединама, мање или више развијеним, насилне појаве истог интезитета, истог облика и истих размера. Нико није поштеђен нити заштићен.
- Дигитално насиље је у порасту, све више се појављују лажни профили преко којих се угрожава интегритет неких особа. Објављњују се измишљени постови, ружно коментаришу нечије објаве, без сагласности се презентују слике и видео снимци. У односу на друге облике насиља дигитално је у приметном порасту последњих година, сразмерно све већој употреби социјалних мрежа и дигиталних технологија. Врло често то млади не виде као прекршај и вид насиља. Моја је процена да деца прилично користе дигиталну технологију, гледају непримерене садржаје на екранима и реагују тако што ће код неких управо такви насилни садржаји подстаћи агресију – каже Ксенија која наглашава да гледање насилних сцена у филмовима и видео клиповима код некога ослобађа нагомилану агресију кроз навијање, гласне коментаре и слично понашање, док код других може довести до буђења насилних нагона, што значи да све зависи од личности како ће се понашати у таквим околностима.
- Истраживања која су рађена у ранијем периоду са млађом децом која су гледала агресију на екранима имала су за циљ да дају одговор на то питање да ли деца гледајући агресију особађају ту агресију у себи, или пак такви садржаји подстичу агресивно понашасње код њих. Ја не могу да проценим шта то делује на њих, али оно у шта сам сигурна је да постоје типови личности које ће такви садржаји подстаћи на неке идеје и агресивно понашање према, обично слабијима од себе, подстаћи их на непромишљене поступке и слично. Из тих разлога би требало унутар породице обратити пажњу шта деца гледају и како такви садржаји на њих делују да би могло на време да се реагује у случају да се мења понашање деце у негативном смислу.
- Мене забрињава та могућност – каже психолошкиња - мислим да и сама телевизија, коју деца чини ми се гледају све мање, у знатној мери подстиче код њих агресију. Маса је садржаја која је непримерена за широке масе, мислим пре свега на ријалитије, политичку сцену у нашој држави где је и више него непримерено понашање политичара, чак и неких који су узори за наше младе. Поражавајуће је што су сцене насиља присутне и на спортским теренима где им никако није место – коментарише ову појаву школски психолог са освртом на средину у којој ради са децом и у којој су уочени облици дигиталног насиља.
- Деца из нашег краја који спада у неразвијене регије, који је у дубокој демографској старости, и где има све мање деце, долазе из сиромашнијих породица, социјална карта је лошија у односу на градску децу, сам тим им је мање доступна велика количина интернета због додатног плаћања искоришћених минута због чега мислим да они заиста мање користе мреже и справе модерне комуникације. Па ипак, запажени су примери дигиталног насиља. Културолошки је код младих из ових крајева другачија прича јер су у породицама у којима се по традицији поштује култ мушкарца у кући и кроз васпитање се подстичу неки облици понашања везани за мушку улогу у кући. Када бисмо вагали могли бисмо рећи да је и код једних и код других једнако присутан вид неке агресије с тим што је код једних подстицан садржајно дигиталним, а код других изазван традиционалном улогом где је мушкарац тај који лупи рукмом о сто, а жена и женски род уопштено посматрано је у обавези да слуша, трпи и подноси све то самим тим што је створена да има подређени положај у кући – предочава Ксенија Јанковић корене проблема везане за насиље и дигитаслно насиље у деловима Србије који је социјолошки и културолошки девастиран.
- Имају право да имају телефон код себе, користе их за неке наставне садржаје, организују се тако да на телефону потраже неку информацију, гледају презентацију, што мислим да је позитивно и корисно, а са друге стране заиста не прате пажљиво наставу зато што под клупом држе телефон. Имају свест о томе да је то недозвољено, непримерено понашање, па ипак преовлада та навика па сваки пут кад имају потребу за нечим што се тамо дешава на мрежама посегну за телефонима и у току часа. Пробали смо да предузмемо неке мере да када уђу у учионуцу одложе своје телефоне у кутије, да видимо да ли ће то довести до неких промена везано за њихово ангажовању на часу, у крајњем случају на успех. Реагују некако нормално, испоштују захтеве, свесни су да није у реду, немамо проблема са тим да се нешто убеђујемо, али кад год могу прекрше правило – каже Ксенија.
Последњих година учестале су едукације средњошколаца на којима се врши обука вршњачких едукатора који ће кроз радионице, разне активности и едукативне садржаје подучавати вршњаке да препознају насиље, пријаве га и спрече. Едукације су биле усмерене на облике насилног понашања, физичког, менталниох и дигиталног, са указивањем пажње на ненасилну комуникацију која код младих подстиче толеранцију, мирно решавање спорова и подстиче емпатију према жртвама. Такви едфукативни пројекти дали су резултате, напомиње школски психолог Ксенија Јанковић, и наглашава да је и у оваквим активностима неопходан континуитет рада са децом да би се насиље свело на нјмањеу могућу меру, јер се очито у садашњим условима не може искоренити.
- Мање је насиља, реализација пројектних активности јако прија деци, али је то периодично. У време таквих активности прича се о томе, свесни су тога шта је лоше у понашању неких, изгледа као да је настао период пробуђене свести када све нормалније функционише. Међутим, како време одмиче, заборавља се прича и све крене по старом. Заиста мора да постоји неки континуитет у раду са децом, везано за насиље, злоупотребу телефона и дигитално насиље да би могли да се очекују неки резултати. Требало би код њих будити вредности које их подстичу на размишљање и примерено понашање. Они се угледају једни на друге, нека то онда буде лепим примерима и културним понашањем које би требало да понесу из куће. Ако их друштво вредновањем таквих навика додатно стимулише прихватањем таквог понашања као пример пожељног опхођења у међуљудским односима, могуће је очикивати да се нешто промени у колективној друштвеној свести по питању насиља и насилног понашања – закључује разговор на ову тему школски психолог Ксенија Јанковић.
- Као родитељ успевала сам да код своје деце контролишем појаву агресије, пре једне и по деценије није било толико мобилних телефона и штетног утицаја екрана, чини ми се све је било лакше и мирније него сада – каже Ксенија.
ПРЕПОЗНАЈ НАСИЉЕ
Сви пријатељи се међусобно шале и задиркују, те је понекад тешко рећи да ли се неко само забавља или покушава да те повреди, поготово на интернету. Понекад ће уз шалу написати и „само се шалим“ или „не схватај све тако озбиљно“.
Ако се осећаш повређено или мислиш да се други смеју теби уместо са тобом, онда је шала отишла предалеко. Ако се то настави и након што си од особе тражио/ла да престане са таквим понашањем, и ако се и даље осећаш узнемирено због тога, онда можемо да говоримо о насиљу.
Када се насиље догоди на интернету, оно може да привуче пажњу великог броја људи – теби познатих и непознатих. Када искусиш онлајн насиље, можеш се осећати као да те сви нападају, чак и унутар твог дома. Може да ти се чини као да нема помоћи. Последице могу да трају дуго и да на различите начине утичу на особу:
Ментално - осећај узнемирености, непријатности, неадекватности, љутње.
Емоционално - осећај срама или губитак интересовања за ствари у којима је особа пре уживала.
Физички - умор (губитак сна) или симптоми попут болова у стомаку и главобоље.
Дигитално насиље појачава стрес и патњу у свакодневном животу. Изложеност дигиталном насилљу повезана је са депресијом и ниским самопоуздањем.
Дигитално насиље може да утиче на нас на више начина. Међутим, оно се може превазићи и особа може да поврати своје самопоуздање и здравље.
Ако мислиш да си жртва насиља, први корак је да потражиш помоћ од особе којој верујеш (родитеља, старатеља, блиског члана породице или неке друге одрасле особе).
У школи се можеш обратити психологу или педагогу, као и наставнику или професору коме верујеш.
Уколико не желиш да се обратиш особи коју познајеш, позови бесплатан број 19833 (Национални контакт центар за безбедност деце на интернету).
Ако се насиље дешава на друштвеној мрежи, блокирај насилника и пријави насиље тој друштвеној мрежи. Компаније морају да штите своје кориснике.
Могло би бити од помоћи да сакупиш доказе – поруке и слике које доказују да си био/ла изложен/а насиљу.
Уколико си у непосредној опасности, контактирај полицију или другу хитну службу у Србији.
(https://www.unicef.org/serbia/zaustavimo-digitalno-nasilje)
