Оливера Бацић Драгићевић, позоришна, телевизијска и филмска глумица
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Млада, лепа и талентована, манекенског изгледа, пријатног гласа кад пева и говори, осваја сцене и добија улоге које исписују странице биографије девојке чији су били снови на школским приредбама и сцени „Масука“ да једног дана заигра и запева пред публиком на великим позоришним сценама у Београду и шром Србије. Снови Оливере Бацић постали су јава...
Она је своју прву телевизијску улогу остварила у серији „Приђи ближе“ из 2010. године, сниманој под покровитељством Европске уније, у којој тумачи другарицу главне јунакиње, Ању Јовановић. Касније се појавила и у остварењу студента режије Милана Смиљанића „Класићи“ (2014), под менторством професора Срдана Голубовића, да би нешто значајнију улогу добила у серији Комшије, редитеља Милана Караџића. У серији је сарађивала са Ањом Мит, с којом се претходно појавила и у пројекту „Приђи ближе“. Њен лик је током серије постао један од најупечатљивијих, па се тако и она чешће појављивала у каснијим епизодама серијала. Била је запажена и у филму истог редитеља „Бисер Бојане“ из 2017. године, који је потом приказиван као серија на Радио-телевизији Србије. Од тада је сви знају и препознају у новим улогама по гласу, стасу, младалачкој лепоти којом зрачи.
На позорници је уверљива кад се смеје и кад плаче, чаробна кад запева, разоружавајуће симпатична кад игра у комедијама, пуна елана кад се у мјузиклима растрчи по подијуму, уверљива као новинарка, комшиница од поверења у серијама, духовита у филму о Томи, тајанствена у бајкама, уверљива као манекенка пред нерним сломом у најновијем остварењу... Она може све што пожели, да себе у било којој улози коју преузме чисте душе и пуног срца.
Играла је у „Калканским круговима“, серији „Класићи“, Јела Бунош је у „Комшијама“, новинарка Татјана у по њу судбинској серији „Жигосани у рекету“. На сету се заљубила у животног сапутника, Миодраг Драгићевић и свом презимену придодала ново. У филму Тома остварила је једну од најимпресивнијих епизода. Гласом, занимљивим приступом и шармантним покретима руку, лица и читавог тела учинила вечним лик Лепе Лукић, а на мрежама се одавно врти њена суптилна и дубоко емотивна интепретација Лепине песме „Срце је моје виолина“.
Као студенткиња Факултета уметности Универзитета у Приштини, лепа и талентована глумица је са још двојицом колега, Стефаном Миликићем и Ђорђем Живадиновићем Гргуром, са којим је делила сцену у Великој Плани на школским академијама и даскама Позоришта „Масука“ гостовала у позоришту ДАДОВ, где су премијерно извели представу „Сањари“ 2016. године. Сценско дело које на известан начин трасира глумачки пут нашим суграђанима је написано по истоименом роману британског књижевника Жилбера Адера, у драматизацији Горане Беланчевић, а уједно представља и мастер рад Оливере и Стефана, класића са студија. Од 25. фебруара 2017. године игра у обради представе Николаса Стјеарта Греја „Аладинова чаробна лампа“, позоришта „Бошко Буха” у режији Милана Караџића, премијерно изведеној на сцени „Александар Поповић“ Установе културе „Вук Стефановић Караџић“.
Оливера се опробала и у мјузиклу, оба пута у Позоришту на Теразијама. Од октобра игра у једној подели комедије са певањем „Жене на ивици нерног слома“, адаптираног комада по филму Педра Алмодовара, у режији Небојше Брадића, која је већ на премијерном извођењу опчинила београдску публику. Позориште које слови за глумце са фантастичним вокалним способностима и покретима када је плес у питању отворило је широм врата младој уметници. Бродвејски мјузикл са шармом је оно што је одавно прижељкивала и надала се прилици да покаже све своје раскошне таленте.
- Уживам и лепо се забављам. Први мјузикл „Цигани лете у небо“ случајно се догодио, играм Раду уместо Милене Васић и то је било за мене нешто ново и посебно. После тога добијам Канделу, жену на ивици нервнмог слома која је сушта супротност Ради. И то мени представља глумачки изазов и велику радост да се опробам у комедији. Нисам имала прилике да до 31. себе преиспитам и откријем да ли имам и тај комични моменат који није лаган за посао, а представља ону лепшу страну дарова природе којима се поноси свако ко га поседује. То је за мене био први велики процес у том смислу. Сматрала сам да сам привилегована са тим људима који су по искуству далеко испред мене – прича о новим глумачким искушењима Оливера запажена у представи која обећава да постане хит на Теразијама.
- Озбиљни глумачки задаци су пред нама прожети још озбиљнијим комплексним сонговима. Све тече, брзо, динамично, ефектно, а све мора да буде покривено емоцијама. Није ни мало лако за игру иако изгледа опуштено и спонтано. Кад те публика усред сонга који траје седам минута награди аплаузом, не знаш шта те је снашло. То је тако велика радост и љубав коју делиш у моменту са њима, да ми се догодило кад изађем са сцене да су ми колена отказала од превелике љубави. Много је важно да се пуног срца, како кажу колеге, са штиклом у врата, уђе у овај жанр да би то што осећаш и делиш са њима допрло до публике – каже усхићено млада глумица која и ван сцене шири радост и ведрину.
- Ја се први пут срећем са појавом да публика која је гледала представу има толико коментара и потребе да се на друштвеним мрежама оглашава, износи своје утиске и жеље да гледа опет нешто што их је одушевило и оставило тако јак утисак на њих. За мене је то највећи утисак, а то шта сам урадила тек треба да расте и развија се из играња у играње и тек тада да ћу моћи да будем свесна тога колико сам успела да пренесем на публику оно што у себи носим кад изађем на сцену.
- Ми смо глумачка породица, Срећна сам што смо обоје у томе да можемо један другог да подржимо и критикујемо, пролазимо заједно процесе што је за нас привилегија и срећна околност – каже уз осмех кад говори о узајмном подстреку глумачког брачног пара – Бацић - Драгоћевић.
Од многобројних представа, у којима је играла, Оља је посебно била запажена у "Женама из Троје" у Народном позоришту.
- Ово је прича о непотребном рату који је нанео огромну штету и губитке. Данас смо такође сведоци непотребних ратова у којима недужни људи страдају и трпе велике губитке. Радња ове драме се може десити свуда и у сваком времену - рекла је тада млада глумица за коју после ове и низа нових улога и те како се чуло. Неоспорно је једна од оних младих уметница која осваја талентом, шармом, даровима природе, разоружавајућим осмехом, чаробним гласом, чистим емоцијама и целокупном лепотом тела и душе.
Оливера од прошле године снове дели са својом малом породицом. Миодраг Драгићевић и она су „сапутници који путују кроз живот са самопуздањем, срећни, задовољни, насмејани, ведрог духа“ и чистих мисли. Важно је „да се волимо и гурамо једно друго напред, кад год је то потребно. Ништа није јаче од нас самих“ – написао је јавно, без устручавања да оголи емоције њен супруг, непосредно пред долазак на свет мале Василије.
„Од данас смо још јачи тим. Тим који побеђује, а и ако дође некад до потешкоћа, заједничким договором тражимо тајмаут и направимо стратегију која је добтина комбинација. Волим те бескрајно. И као што каже Гиле, идемо даље“ – преписали смо објаву младог глумца.
- Нас двоје смо се знали из виђења, повремено бисмо се нашли у истом друштву, али тај судбоносни моменат препознавања догодио се у музичком студију. Оног секунда кад је ушао некако сам знала да је он права особа за мене. Морам признати да сам се мало уплашила, није ми било баш свеједно. Сви ми имамо интуицију и кад ти се догоди нешто тако велико, уплашиш се јер то не очекујеш - испричала је Мишина Ољка једном приликом у некој од емисија на познатим телевизијама.
- Погледао сам је и одмах знао да је невероватна. Ствари су се затим низале спонтано. Ваљда то мора тако, да ти се деси у тренутку или се не деси уопште. Време је релативна ствар - надовезао се Миодраг и потврдио да је и њихов живот помало филмска прича.
Могло је и без овога, све речено из досадашње биографије наше Оље, опет наше зато што је одрасла са генерацијом 92. овде на просторима Шумадије и Поморавља, у невеликој Великој Плани, довољно говори о њој као младој и успешној глумици. Ово је свакако допуњује и доприноси да проживи најважније улоге у животу - мајке и жене која се воли и поштује. Борила се да велики снови постану стварност и успела у томе. Писаће се о њој чешће и још више. Борац је и оптимиста којима се ретко нешто испречи на путу. Осетила је укус успеха, лепоту позива којим се бави, зачарала је чим је проходала позорница, навикла се на аплаузе и звуке филмске клапе које означавају крај и почетак нечега што се претвара у чаролију. Њена бајка тек је почела.
