Урош Стојиљковић мастер сликарства у мисији спашавања природе
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Академски сликар који је први пут пожелео да боље упозна свет птица након радног задатка у природи одлучио је да сликарска платна привремено замени ангажовањем у Друштву за заштиту и посматрање птица. У овој организацији последње три године бави се комуникацијама извештавајући на друштвеним мрежама и у медијима о актуелностима у орнитологији, подједнако оним лепим и оним немилим, а све са циљем да људе што више упути на природу и чудесан свет птица.
Урош Стојиљковић је одувек био свестран и вишеструко надарен: у школи за уметност, науку и књижевност, у животу за оријентисање и сналажење у природи. Био је ђак генерације у основној школи „Карађорђе“, средњу уметничку школу завршио је у Нишу, сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, у року је завршио и мастер студије да би после очекиваних успеха оставио сликарско платно по страни и определио се за птице које су га опчинеле готово преко ноћи. На основним студијама имао је просек око 9,8, не сећа се баш тачно, на мастеру 10. Не сматра да су оцене од пресудне важности за успех, па ипак све ради најбоље што уме – за петицу или десетку, како се узме.
- Међу птицама сам се обрео још током студија. Била је то занимљива прича... Радио сам из вајарства неки уметнички рад за који је требало да снимам птице. Узео сам диктафон и отишао у шуму, овде код Београда, одједном ми се открио тај чудесни свет птица. Нисам превише обраћао пажњу на изненадну промену осећања и какав утицај имају птице на мене. Схватио сам да ми се тада нешто отворило као ново искуство и натерало ме да се запитам шта чујем, шта видим и шта ме толико радује кад сам окружен њима. Дошао сам до Друштва за заштиту и проучавање птица и видео да имају занимљиве садржаје, да организују излете... Почео сам да се дописујем са њима, постао њихов члан и бављење птицама приписао себи као хоби. Тада нисам знао да ће заузети значајан део мог живота. Када сам завршио факултет радио сам у једном атељеу, држао ликовне и креативне радионице деци. Чим се указала прилика да се запослим кроз програм Моја прва плата, птице су постале мој свет око којих се врти почетак и завршетак дана. Радим у сектору за комуникације, већ трећу годину – започиње своју причу о љубави према птицама академски сликар чија платна чекају нека боља времена да им посвети макар делић пажње коју дарује птицама.
- Сликарство је тренутно на паузи, не бавим се тиме, али је занимљиво што на послу могу да искористим сва своја знања и таленте које сам до сада развијао, било за писање, сликање, фотографисање. Све сам то упослио за потребе комуникације. Правим разне визуале, постере... Пишем различите текстове, саопштења за медије... Све то што сам научио у служби је неке врсте примењене креативности, све што знам ставио сам у службу онога што представља подршку људима који се боре да заштите птице – говори о себи млади сликар, а притом највећу пажњу усмерава на перната створења којима није успео да одоли.
- Дошао сам у Друштво са уметничким гледањем на свет птица. Мени је то све било фантастично – оне лете, певају, цвркућу. Када сам открио да око њих има много проблема, да ту постоји нека друга страна медаље, пожелео сам да не будем посматрач. Иако је канцеларијски посао, ниједан дан није исти. Увек морам да смислим нешто ново - текст на сајту, гостовање у медијима, радионице са децом, објаве на одређену тему. Морам увек да истражујем, да нађем начин како да комуницирам са широм јавношћу, то је тај простор где могу да будем креативан и да искористим сва знања која сам сакупио током живота. Нисам орнитолог те се не могу бавити озбиљним научним истраживањима, али свакодневно учим о птицама и имам константно одушевљење њиховим светом да се могу бавити комуникацијама у тој области. Окружен сам орнитолозима, природњацима, све остале колеге раде на терену, баве се тиме стручно и одговорно, неки читав свој живот. Пуно сам научио од њих, доста знам и свашта бих још желео да откријем о свету који ме окружује. Уствари, никад не знате где ће живот да вас одведе, где ћете да се зауставите и шта ћете да радите, зато би требало да се боље припремимо за неочекиване ситуације и изненађења. Повремено сам на терену, придружим се колегама и учим – каже Урош некадашње чудо од детета које је одушевљавало глумом, казивањем поезије, писањем озбиљних текстова за новине; вештином којом преноси на папир све што види.
- Компликовано је сада да сликам птице, када сам окружен природњацима и орнитолозима који на њих гледају другим очима. Птице су ме инспирисале док сам био на факултету и док о њима нисам ништа знао. Морао бих да се на неко време удаљим од посла у Друштву да бих могао птице да посматрам на уметнички начин. Не бавим се сликањем, али у слободно време доста пишем, углавном поезију, тако да проналазим неки простор где о птицама размишљам на уметнички начин – покушава да појасни своје тренутно одрицање од сликарства млади уметник који је своју креативност преточио у писање, а када дође време да се поново ликовно изражава, љубав према птицама исказаће спектром најразличитијих боја.
- Имам своју омиљену птицу, наравно, то сам открио кад сам почео више да се интересујем за њих. То је златна вуга. Подсећа ме на кућу у Крушеву и моје одрастање. Она је птица селица, живи у подсахарској Африци, код нас долази почетком априла, одлази прилично рано, у другој половини августа или почетком септембра. Први пут сам је видео у средњој школи, тада нисам имао представу ко је, нисам ни знао да тако жута птица постоји код нас. Интензивно је жута, касније сам сазнао да је мужјак златне вуге. Кад сам повезао певање те птице са њеним изгледем, схватио сам да је њена песма испунила читаво моје детињство. И сада кад је слушам могу лако да се вратим у период када ми је све било лепо и лако.
Урошев допринос заштити птица састоји се у томе да све што његове колеге, орнитолози, биолози, еколози и остали чувари природе раде на терену, буде доступно што већем броју људи, да би се спречило угрожавање птица и њихових станишта. Крајем лета води се жестока борба са криволовцима који постављају електронске вабилице свуда по Србији и на тај начин озбиљно угрожавају популацију препелица.
- Мој задатак је да направим такву поруку која може да пробуди људе да и они учествују у спречавању криволова и осталих незаконитих радњи које угрожавају птичју популацију. Довољно је да нам пријаве ако примете такве случајеве, да буду обазриви приликом употребе отрова и пестицида. Моја обавеза је да напишем саопштење, пренесем информације и поруке, едукујем људе на тај начин. Упутим их шта треба да раде кад наиђу на отроване животиње, објасним које су негативне последице употребе хемијских препарата у пољопривреди који такође утиче на биодиверзитет па и на птице – преноси таксативно, готово полетно своје радне обавезе младић који је већи део живота провео у природи са биљкама и животињама.
- Има и лепших страна мог тренутног посла. Припремамо акцију „Птице моје хранилице“ где позивамо људе да направе најобичније хранилице за птице и поставе их у дворишта, на терасе, где год могу да прихрањују птице у току зиме и помогну им да преброде период када нема довољно хране за њих. Акција је тако замишљена да свако ко направи хранилицу постаје потенцијални љубитељ, а самим тим и заштитник птица. Кад је нахрани и пригрли кад је угрожавају сурови природни услови, можда ће пожелети да постане посматрач птица. Радећи на промоцији ове кампање враћамо људе природи. Покренули смо сајт са циљем да позовемо људе да нам се придруже у посматрању птица и достављају податке како бисмо лакше пратили стање на терену. Суштина овог посла је да скренемо пажњу јавности да проблема у птичијем свету, у орнитофауни, има много више него орнитолога. Са тим информацијама лакше ћемо пратити шта се дешава са птицама у природи, моћи ћемо на бржи и ефикаснији начин да их спашавамо, да заправо формирамо мрежу грађана који ће се осећати као заштитници природе – каже Урош подсећајући на чињеницу да је природа у великој кризи и да свако од нас мора по мало да буде еколог и заштитник природе, како бисмо сачували планету и наше место на њој.
- Много врста птица је у опадању на европском нивоу. Друштво сарађује са осталим организацијама из читавог света, део смо кровне светске организације BirdLife International, размењујемо податке, пратимо све што се догађа у свету у циљу заштите птица. У току године се раде пописи. У овом периоду се пописују птице водених станишта, на пролеће птице гнездарица и на основу података које скупљамо сваке године, стичемо увид у каквом су стању птичје популације. Нажалост, највећи број популација је у опадању. Врабац покућар је некада била честа врста у Београду сада га ретко има, сви ламентирају над њим. Већина врста је заштићена, или строго заштићена, али су то углавном неаквитне мере заштите. Просто се неке врсте ставе у заштиту што значи да је у сезони гнежђења птица забрањено рушити њихова гнезда, узимати јаја, то заправо подразумева било какво узнемиравање птица. Између осталих и врабац је заштићена врста, међутим тим пасивним мерама се мало постиже – у складу са својим обавезама преноси информације јавности Урош Стојиљковић и упозорава грађане на поштовање прописа којима се штити животна средина.
- Постоје врсте које су се привикле на промене услова живота у насељима па је сада у експанзији голуб гривнаш, врста која је некада била искључиво у шумама. Црна црвенрепка је некада била искључиво везана за планинска подручја,све више се приближава људскиким стаништима. Србија је некад имала четири врсте лешинара, крупне птице, задужене за уклањање лешева природно угинулих животуиња у природи. Од црног стрвинара, орла брадана, беле кање и белоглавог супа ми једино имамо још супове, остале врсте се воде као ишчезле, нема их 50-60 година. У некадашњој послератној Југославији вођене су кампање тровања вукова, што је оставило трајне последице на биодиверзитет: три врсте лешинара су ишчезле највише због храњења затрованим мамцима. Једном бачен отров кружи у природи преко ланца исхране и ствара несагледиву пустош. Ради се на томе да се врате и остае и остале врсте у природу. Орнитолози из Бугарске су пустили у природу црног стрвинара пре пар година, следи враћање орла брадана, тако да се овим међународним деловањима спречавају грешке које су заоставштина из прошлости. Оне не треба да постоје као раритети у золошким вртовима, место им је у природним стаништима.
Оно што свима нама предстоји, посебно члановима Друштва и орнитолозима, наводи Урош, јесте посао да едукујемо становништо о штетном утицају отрова које људи примењују не водећи рачуна колико примена пестицида и вештачких материја угрожава еко систем.
Да много тога може да се промени и заустави уништавање природе Урош као пример наводи Увац, специјални резерват природе који је најпознатији по белоглавим суповима.
- Почетком деведесетих година било је на овом подручју једва петнаестак парова белоглавих супова. Фондација за заштиту птица грабљивица реализовала је један од науспешнијих програма опоравка лешинара у Европи тако да ми сада имамо негде 135 – 140 парова и они су сви у југозападној Србији у долина Увца, дуж кањона Милешевке и Трешњице. Природно станиште белоглавих супова је шире, изван овог подручја, тако да је покренута идеја да се на Старој планини направи систем хранилишта, где би људи, сточари, анимални отпад избацивали на хранилишта. На тај начин се обезбеђују природни услови да се белоглави супови врате у источну Србију. Када се ради на опоравку природе удруживањем са сличним асоцијацима у другим земљама постижу се исти циљеви – здрава средина за птице. Када код нас буде безбедна ситуација долазиће птице из окружења, оне не познају границе, лете по свом нахођењу.
Оно што највише угрожава птице, преноси као научену лекцију Урош, јесте то што им нестају станишта.
- Људска насеља се шире, шуме се искрчују, отворена травна станишта преоравају, мочваре исушују, уклањају се шикаре, грмови. Птице имају све мање погодног места за себе. Треба размишљати о томе, али за то треба да постоји и нека шира политичка воља и свест грађана да се таква питања решавају у институцијама. Ако такав простор оставимо не само птицама, него и другим животињама, целокупном биодиверзитету, поправили бисмо сопствено станиште.
Птице су заправо биоиндикатори, што значи да служе као нека врста крвне слике природе и природњацима показују колико је здраво окружење у коме живимо. Природњацима птице показују колико је здраво окружење у коме живимо. Птице лете, уочљиве су, шарене су, гласају се својом песмом, лако се посматрају и на основу њихове бројности знамо какво је здравље неке животне средине – каже један од помагача уредника „Детлића“ - часописа о птицама чији је покретач Друштва за заштиту и посматрање птица.
Детлић се не чује довољно често, не радује децу својим интензивним обојењем и дугим кљуном. Пред растућом и лоше планираном урбанизацијом повлачи се на ободе насеља, ка шумама. Важан је у природи, храни се бубицама, прави гнездо у старом дрвећу. Зато је препоручљиво не уклањати баш свако труло стабло, упућује апел Урош, молећи људе да покажу разумевање за потребе прелепих пернатих створења која нам круже изнад главе
- Људи све подводе под личну корист. Чим виде да се дрво засушило, уклањају га да не ружи околину, паркове, дворишта и вртове. Невероватан број врста, инсеката, гмизаваца, гљива, птица... зависи баш од старог дрвећа, између осталог и детлићи. Може да настане озбиљан проблем ако уклањамо старо дрвеће. Све те врсте остаће без хране и куће, неће имати где да се гнезде и полажу јаја, неће се излећи млади и нестаће њихова песма. А кад нема птица нема ни нас - закључује у поетском заносу причу о детлићу.
- Интересантно је да друге врсте птица након напуштања станишта неке јединке преузимају рупе које су направили детлићи. Имају изузетно јак кљун, продубе стабло и сакрију гнезда. Просто је невероватно шта они раде. Ми бисмо имали константно мигрену када бисмо толико радили главом као они. Користе другим врстама тако што им стварају домове у стаблима – тражи Урош овим информацијама мало поштовања за детлиће, шумске неимаре, којима у природи опада бројност.
Некада је рецитовање уз глуму било велика љубав сликара Уроша Стојиљковића. Сада му искуства сцене и са такмичња користе у јавном наступу. Највише у раду са децом.
- Кад радим едукативне радионице, кад треба да им се приближим, сетим се искуства са сцене позоришта „Масука“. Ниједно животно искуство није узалуд, на неки начин све може да се користи. Деца по природи воле птице, још ако им се исприча нешто, дода нека занимљивост, ако се понесе двоглед или дурбин за посматрање птица, добили сте их за цео живот. Зато су они наша циљна група. Ако приволимо децу и младе да се брину о природи постигли смо два циља – вратили смо их природи и добили наредну генерацију чувара природе који ће природу боље разумети, више поштовати и напослетку у њој и уживати – каже Урош уверен да је могуће већом бригом и ангажовањем већег броја људи сачувати планету за будућа поколења.
