Уместо кошарке живот је одвео путевима науке
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Милица Милић, млада инжењерка машинства ваздухопловста припрема се да на пролеће пред стручном комисијом одбрани доторску дисертацију која је сврстава у малобројне жене стручњаке (стручњакиње) које су за поље истраживања изабрале новине у индустрији авиона.
До докторске дисертације уз пуно труда и рада дошла је талентована кошаркашица „Партизана“ којој је повреда колена отворила пут ка науци. Да је успела у спорту никада се не би определила за занимање које је некада било резервисано за мушкарце. Радом и преданошћу материји којом се бави постигла је више него што је било ко од ње очекивао иако је увек била међу најбољима и пружала максимум у свему што ради. Запослена је у компанији ЕДе ПРО.
- Процедура пријаве рада и објаве теме је прошла, следи комплетирање целог рада и завршни испит. Урадила сам све што је било потребно, преостаје да средим текст и селекцију резултата како бих почетком наредне године могла да браним тезу. Обрадила сам композитне материјале који се користе у пројектовању авиона. Радим неку врсту оптимизације и развијам методологију како да се предупреди појава отказа у материјалима који су већ уграђени у структурама. Моје истраживање мора да има научни допринос, а ново је примена оптимизационе методе коју ја развијам да би се искуства до којих сам дошла радећи на овој тези интегрисала у неки алат који би се користио за предикцију отказа у материјалу – појашњава свој допринос авио индустрији млада и успешна инжењерка која се одмах по завршетку студија определила за индустрију. Лако је дошла до посла, још лакше до позиција које јој омогућавају да у складу са захтевима тржишта напредује и у потпонусти искористи стечена знања и вештине током основних, мастер и докторских студија.
- Последњих година је било доста жена на машинству, није се толико правила разлика као некад. Било је чуђења у почетку од стране колега и професора којима је женска појава на предавањима и вежбама била у најмању руку чудна. Мислили су да смо одабрале овај смер да бисмо лакше дошле до дипломе, провукле се кроз студије и дошле до циља са мање залагања. Касније, када су сви који су посумњали у наше спосбности били уверени да смо у свему равноправне са мушкарцима, све је било једноставно и много лакше. Чак су нас и подстицали да још више радимо, добијамо добре оцене, будеомо у равни са њима. Ја нисам осетила неку деградацију од стране колега. У почетку су и професори били резервисани, са предрасудама су гледали на наш рад. Касније сам имала њихову подршку, неки од њих су чак препоручивали да кренем даље. Била сам у дилеми да ли ми је потребно, после пет година, још додатног рада, али су професори сматрали да би требало да наставим на основу резултата које сам постизала током студирања и ангажовања на пројектима. Ето тако сам одлучила да упишем докторске студије. Просек јр био 9,35 кад сам завршила, због неких испита где су професори у првој и другој години примењивали различите критеријуме према нама. Освојим 95 поена на писменом и он ми каже да се нађемо на 9 из непосзнатих разлога и било каквог објашњења. Такви предмети су покварили мој просек. Већ на првој години сам схватила о черму се ради и да морам много да радим да бих доказала да ми је ту место. Мало сам се мучила, више радила, ишла даље и на крају није било лоше – прича о свом студирању Милица Милић, девојка која не посустаје кад одлучи да нешто доведе до краја.
- Код нас је друга година најтежа, имамо десет предмета и од тога сви су ускостручни, обимни и најтежи. У првој је било 14 испита, неки су полусеместрални и било је доста напорно све положити у року. Градиво је било обимно, поготову кад је била у питању нека нова материја са којом се нисмо сусретали у школи. Мени је било додатно тешко зато што сам се повредила на кошарци у октобру, покидала сам лигаменте, носила штаке и нисам ишла једно време на предавања. Упала сам у испитни рок из ведра неба. Кренуло је лошије него што сам очекивала, од фебруара до јуна сам морала да радим много да бих стигла пропуштено. Посрећило ми се да ухватим корак и да дам ту годину у јунском року иако је било доста испита, а притом због повреде нисам могла да присуствујем предавањима – правда Милица свој нешто лошији почетак на студијама неприликама са којима се суочила и одлучила да предност да науци и опрости се од спортске каријере.
- Ваздухопловна академија је техничка школа, има машинске и саобраћајне смерове. Саобраћајни је више за девојке, док су се за машински одлучивали дечаци који су касније могли да раде као авио техничари, баве се поправком авиона, а то није посао за жене. После саобраћајног смера у школи било је логично да се иде на саобраћајни факултет, пре него на машински зато што нисмо имали толико машинских предмете. Мене су баш ти предмети где сам имала мало машинства више заинтересовали од саобраћајних и због тога сам донела одлуку да упишем машинство. На саобраћајном се углавном раде неке регулативе у ваздушном саобрачају, метеорологија и слични предмети који су више, да тако кажем текстуални, док је на машинству било више математике, механике и физике, а то ми је увек више ишло. Боље ми је лежало за учење него да седнем и учим неки текст – присећа се Милица своје одлуке која јој је трасирала пут ка машинском инжењерству, позиву нетипичном за жене.
- Ваздухопловну сам изабрала случајно. Хтела сам Спортску гимназију али су родутељи инсистирали на занимању које ће бити опипљивије, од чега ћу моћи да зарађујем за живот. Тада сам играла кошарку и мислила сам да је то мој животни пут, да ћу заувек да живим од тога. Говорили су „повредићеш се, не можеш да рачунаш да ће ти то бити животни позив“. Како ништа од тога што сам ја хтела није могло да буде, због кошарке сам бирала Београд. Одлучила сам се за нешто што је занимљиво, нестандардно и у том тренутку перспективно. Већ у другој години сам знала да ће бити мој избор машинац. Та одлука ми је остала до краја. Кошарку сам играла у „Партизану“, повредила сам се пред улазак у први тим. Била сам у кадетима, јуниорима, и у младом тиму. Кад сам се повредила у трећој години средње школе још увек сам се надала да ћу ући у репрезентацију, имала сам шансе. Након друге повреде на истом колену схватила сам да је ризично да се трећи пут догоди исто. Због свега тога, могућности да запоставим студије, на првој години студија сам пресекла и одлучила да факултет буде примаран. Спорт сам оставила по страни – прича помало сетно Милица, ипак уверена да је донела праву одлуку.
- Била је то тешка одлука за мене, много сам волела кошарку, очекивала да ћу направити успешну каријеру. Од шесте године сам тренира, била упорна и прилично добра, говорили су ми тренери да сам потенцијал и да радом могу да постигнем оно што желим. А желела сам репрезентацију и да играм негде у иностранству. С великом тугом сам пресекла и рекла да је крај. После друге операције сам схватила да нећу имати каријеру, а да не бих остала без занимања одабрала сам факултет.
Из Миличине генерације у „Партизану“ само неколико девојака постигло је успех, неке су као и она одустале на време, одлучиле се за образовање и уписале студије.
- Те године нас пет је покидало лигаменте. Нешто ту није било како ваља са тренинзима. Ишла сам на регионалне тренинге још док сам била у Плани, тада сам била међу најбољима, била на пробним окупљањима за репрезентацију, а за даљи напредак је била потребна веза, вероватно још нешто више. Да сам прешла у млади тим можда бих била у репрезентацији јер је Марина Маљковић већ била селекторка. Тада је тренирала први тим „Партизана“. Шта би се даље дешавало само могу да претпоставим. Била сам увек позивана на та окупљања, али никад нисам ушла у тим – што је по свему судећи било одлучујуће да Милица стигне до докторских студија које ће окончати за који месец.
- Хтела сам да идем на колеџ. Аплицирала сам неколико пута за спортске стипендије, чак сам добијала позитивне одговоре из Америке, пошто сам ја хтела да то буде везано за ваздухопловство. Међутим, код њих је то јако скупо, 50.000 долара за годину дана, конкретно за Embry-Riddle Aeronautical University који сам ја хтела као најбољи на свету. Поред стипендије коју бих добила морала бих да обезбедим додатни новац који моја породица није имала у том тренутку. Ишла сам у Холандију на тестирање за контролу летења и некако увек остајала овде. Са послом ми је кренуло добро тако да више нисам ни размишљала о неком одласку из Србије. Више нема разлога да пожелим одлазак. Све ми је овде – каже Милица задовољна послом којим се бави.
- Шеф сам сектора за беспилотне летилице што ми је иначе струка. Ми у Србији немамо индустрију авиона, али кад су кренуле беспилотне летилице отвориле су се могућности да радимо свој посао јер се ми конкретно школујемо за пројектанте авиона. Фирма ради за наменску индустрију, имамо тај сектор и ја то тренутно водим. То је уствари нешто што ме јако занима, задовољна сам и баш желим да напредујем у том правцу. Моје занимање има перспективу, цела индустрија беспилотних летилица је у повоју, што би требало да значи да ће бити пуно посла ко жели тима да се бави. Наступају нове технологије, увек ће у циљу напретка имати потребе да се проба нешто ново, да се у тим системима уводе нове технологије и материјали. Верујем да ће ово што сада радимо као пионирски посао преузети примат у многим другим индустријама, не само у војној – каже сигурна у себе и свој позив млада инжењерка којој се отварају врата успеха у послу који је изабрала за животни позив, како каже случајно.
- Срећна сам што радим у струци, бавим се науком, идем на тренинге. И без кошарке коју сам волела и њој у почетку подредила све, сада могу. Спорт ми је остао велика љубав, пратим и трудим се да будем у томе. Имамо термине и могу да играм. Нисам скроз напустила кошарку и спорт генерално. Кад подвучем црту, ипак сам задовољна и испуњена. До скоро сам жалила што моја каријера није спортска, што је кренула у другом смеру, сада сам сигурна да је боље овако. Кад гледам моју генерацију из „Партизана“ мислим да нико није ништа значајно урадио у великом спорту, па ми и није жао што ни ја нисам успела. Успела сам да остварим себе кроз науку, занима ме оно што радим и очекујем да после доктората будем у прилици да као предавач млађим колегама пренесем своје искуство и знање – закључује Милица.
- Томе је допринела моја озбиољност, одговорност и упорност, с друге стране усмерење родитеља који су увек били ту када сам хтела да се измакнем, да ме врате у колосек. Можда је баш то што је тата био строг, на крају испало добро.
Милица признаје да нема довољно слободног времена да се посвети читању, одласку на културна и друга занимљива догађања која нуди Београд.
- У позориште одем с времена на време, на неки концерт кад могу. Имам друга из дома који је завршио Музичку академију и често свира на „Коларцу“. Пијаниста Милан Милетић, позове и ми идемо заједно. Тако смо му пружали подршку кроз целу средњу школу и факултет кад год је има наступе. Успешан је и прави каријеру у уметничком смислу, али је добар и у комерцијалним водама. Подршка смо једни другима, пратимо се и подстичемо – каже и сама заинтересована за сопствени бизнис кад за то дође време.
- Размишљам о свом бизнису, још не знам шта би то могло да буде, испитујем тржиште. Нешто што би прошло и што не би био велики ризик. Још нисам нашла пут, то што ја радим је ускостручно и област коју не може човек да ради сам. Везано је за тим, за друге гране индустрије. Комплексно је да би неко то сам покренуо. Ако се било шта промени у том правцу радо ћу покушати нешто сама – каже и поручује будућим студентима да не одустају од свог циља.
- Мора да буду упорни да би следили оно што желе, да очекују успоне и падове, да остану истрајни јер се на крају, ма колико било тешко и захтевно, сваки труд и рад исплате. Најбитније је да их занима то што раде и да воле то што одаберу, другачије неће остварити своје жеље.
