У КОРАК СА ВРЕМЕНОМ
На крају пројекта о „екранизму – дигиталном аутизму“ закључујемо да много тога нисмо знали о овој појави али да смо сви осетили на себи или својима штетан утицај превеликеупотребе дигиталне технологије
Да би се спречиле штетне појаве у понашању деце које настају као последица превелике употребе паметних уређаја неопходно је о учесталој појави означеној од стране стручњака као „екранизам“ говорити чешће, студиозније и са свих аспеката. Када термин уђе у свакодневну употребу и проблем постане видљив, друштво почиње озбиљније да схвата какве су последице, на који начин је могуће предупредити штетно дејство последњег достигнућа модерне технике. Са овом претпоставком кренули смо у реализацију пројекта. Из тих разлога главни циљ пројекта био је упознавање јавности са последицама које настају ако деца превише времена троше на технику која не може да замени комуникацију са људима. Честе промене расположења, језичко-говорне тешкоће, сиромашнији речник, спорији когнитивни развој, тешкоће у комуникацији, недовољна писменост код старијих узраста... симптоми су „екранизма“, потврдили су нам наши стручни саговорници. Неконтролисани бес, слаба самоконтрола емоција и понашања, поремећаји спавања, потешкоће у учењу, пад школског успеха, премало времена проведеног на свежем ваздуху могуће су последице претеране употребе савремене технологије које доводе до отуђења и депресије. Овим пројектом скренули смо пожњу на проблем који узима маха и прети да прерасте у облик зависности.
Ако настану проблеми с тежином, кад се јави недостатак воље и времена за учење, ако нема занимљивих игара и опуштања уз здраве навике које доприносе јачању менталног склопа особе која највећи део дана протраћи на гледање „некорисних садржаја“, писање порука, коментарисање објава, време је да се реагује – пренели смо поруку родитељима којима је наше истраживање могло да послужи као аларм за проверавање активности и понашања своје деце. Да би се фокус друштва усмерио на појаву која настаје као последица неконтролисане примене модерне технологије предочили смо у текстовима све последице по здравље и понашање које настају када се изгуби контрола над модерним технологијама. Направе осмишљене да олакшају човеку живот злоупоитребом су се изродиле у претњу коју морамо зауставити уколико не желимо да овлада нама, потврдили смо нашим истраживањима и указали пажњу јавности на појаву која је присутна и алармантна иако на њу не обраћамо довољно пажње сматрајући да идући у корак са временом морамо да прихватимо и негативне појаве које се намећу модернизацијом живота.
Овим пројектом упозорили смо родитеље да је штетно по развој деце до треће године коришћење паметних телефона, одрастање уз телевизор и таблете. Најпотребније за њихов напредак је упознавање света око себе кроз сензорику и моторику, пренели смо савет педијатара. За развој мозга најкорисније је истраживање свега онога што их окружује непосредним подражавањем свих чула како би се подстицали когнитивни центри у мозгу који ће омогућити детету да учи и припреми се за живот у спољњем свету. Без тих искустава, дете неће знати да се носи са свакодневним изазовима и догађајима који их прате у животу. Ако не развија адекватну комуникацију с околином и људима око себе, без функционалних знања и вештина неће бити у стању да се прилагоди условима живота у заједници којој припада.
Дајући мобилни терлефон детету крадемо његову досаду и заваравамо се да ће се забавити док ми нешто друго радимо. Као резултат тога, дужом злоупотребом родитељства, заогрнути сопственим обманама, добијамо генерацију која никада неће читати, осетити драж победе на тамичењима, пожелети да иде у позориште, уживати у стварима које нуде осећај лепог... Тужна је истина да ови паметни уређаји много краду од деце, а да родитељи тога најчешће не желе да буду свесни. Проблем „екранизације“ оставља велике последице, све је присутнији и тешко ће се с њиме изборити друштво ако они који су најодговорнији за њихову појаву не пристану на борбу. О „екранизацији“ или „зависности о екранима“ кроз крађу и камуфлирање дечије досаде говорили смо у нашим текстовима уз помоћ стручњака логопеда, психолога, психотерапеута и васпитача чији је задатак да од здраворођене деце родитељи не направе особе „са посебним потребама“, однегују децу неснађену и неприлагођену условима живота који неретко намећу исцрпљујућу борбу са обавезама током целог живота.
Пројекат је отварио могућност да се родитељи запитају шта им је најважније у животу – успех, материјална сигурност и престиж, или срећа и здравље њихове деце. Борба за егзистенцију, коју најчешће наводе као разлог удаљавања од најлепших обавеза која им је додељена рођењем детета, није увек и нужно разлог за мало проведеног времена са њима. Бављење овом тематиком могло је да их подстакне да одговоре на питања где греше, како да наставе са васпитањем и шта би требало да предузму уколико не желе да им деца буду ускраћена за сва права и могућности које су им дате као разумним и свесним бићима. Да сами пред собом оголе истину колико су они сами ускраћени за пажњу својих родитеља и признају колико им је то током живота недостајало.
Бавећи се овом темом која је свеприсутна у свету пренели смо нашим читаоцима информације да су психолози дошли до сазнања да деца између 8 и 18 година у просеку проводе забрињавајућих 7 и по сати дневно испред екрана. До истог сазнања дошли смо и ми у нашим анкетама и разговорима са младима средњошколског и млађег узраста. Подаци из истраживања говоре о томе да 6 уређаја модерне технологије поседује скоро свако домаћинство, 80 посто деце живи у породицама где је у употреби 5 или више таблета и паметних телефона и да међу стотину предшколаца нема нити једног детета које не користи барем један такав уређај. Телевизију гледа 97, 2 посто деце, мобилни и таблет користи више од две трећине најмлађе популације. Око 50 посто родитеља деци дозвољава да користе мобиле и тиме обезбеде време за себе.
Више од трећине родитеља сматра да су ови уређаји деци корисни за учење, а неки родитељи сматрају да ће се деца боље уклопити у друштво вршњака ако користе савремене технологије. Око половине родитеља не жели да се изјасни колико су паметни телефони штетни и колико корисни за њихову децу. Родитељи, иначе, пуно користе ове уређаје, а будући да су они сами деци највећи узор, истраживања, укључујући и наша, показују да је родитељско и дечије време пред малим екранима уско повезано. Да би се ова статистика променила у корист деце и у правцу заштите њиховог здравља неопходно је говорити још више о овој теми и едуковати родитеље о штетном утицају модерне телекомуникационе технологије на развој деце. Како начин и темпо живота дефинитивно придоносе већој употреби екрана немогуће је одрећи се погодности које они нуде, исто тако је готово немогуће замислити да дете, поучено навикама родитеља, пред спавање чита књигу. Циљ нам је био да овим пројектом иницирамо промене које би могле допринети да деца открију чари читања и других задовољстава која су им ускраћена наметнутим темпом живота. Занимљиво, дознали смо радећи истраживања да се доста младих враћа овој навици и да су у приличној мери заинтересовани за књиге изван школске лектире.
„Екранизам“ је термин који је присутан у стручним круговима логопеда, психолога и осталих сродних струка уназад неколико година, а све чешће је у употреби данас као упозорење и аларм за буђење. Са истим значењем је у примени термин „дигитални аутизам“ који има конотацију новог облика зависности због тога што је дететов неуролошки систем пре ситицања зависности био прекомерно стимулисан редовним излагањима екрану. Од једне наше саговорницем дефектолога која ради са предшколском децом, чули смо термин екранизација са истим значењем. Овим пројектом, искрено се надамо да смо подстакли родитеље да посвете већу пажњу свим променама код деце, опоменули их да контролишу њихово понашање како би се на време предузеле мере заштите. Ако је дете често и претерано узбуђено, неорганизовано, непослушно и пркосно, ако га је тешко удаљити од екрана, ако тешко задржава пријатеље због незрелог понашања, интерес усмерава само на екране, а да притом постиже слаб успех у школи, постаје лењо, немотивисано и непажљиво – могуће да је узрок свему томе „екранизам“, рекла нам је др Љиљана Јанковић Марковић, педијатар у пензији која и даље ради са децом и младима на освешћивању сличних појава.
Дете учи кроз покрет имитирајући виђено, тражи подршку у односу с другом особом, а тај однос би морао да буде топао и пун поверења да би се дететова интересовања развијала и унапређивала. Зато смо овим истраживањима полали поруку свима који се баве децом да буду у свему пример својој деци најбоље што могу, да променама код себе допринесу бољитку понашања своје деце и помогну им да се формирају као здраве особе сигурне у себе и своје способности . За децу је најважније да имају прилике да стекну „искусита“, да у покушајима упознавања света око себе не буду спутавана него усмеравана, што је био још један од циљева овог пројекта, а нашта нам је указивала др Снежана Милојевић, педијатар у Дечијем диспанзеру Дома здравља у Великој Плани.
Наука је потврдила да су прве две-три године живота кључне за развој мозга који расте брже од било којег другог дела тела. Током овог периода развоја дечји мозак је осетљивији на позитивне утицаје, притом и рањивији на негативне надражаје више него икада у животу, због чега је битно да деца одрастају у здравом окружењу. Телевизија и слични уређаји могу успорити развој деце зато што не укључују истраживање, изостављају игру и неопходну интеракцију с родитељима и другим особама које подстичу учење и здрав физички и психосоцијални развој, истакла је у својој изјави о овој теми др Лада Маринковић, професорка на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду.
Према новим, комплекснијим истраживањима, претерано гледање екрана, било које врсте, мења структуре дечјег мозга на негативан начин. Резултати показују да што дуже дете гледа телевизију или видео садржаје на екранима промене у мозгу су дубље. У те сврхе направљен снимак магнетне резонанце показао је да деца која много времена проводе пред екранима имају мање беле масе у предњем делу мозга што је повезано (између осталог) и са нижом вербалном интелигенцијом. Изложеност малих беба и деце до три године екранима повезана је са успореним развојем језика и говора, споријим размишљањем, тешкоћама са усмеравањем и задржавањем пажње, што је као тема овог пројекта у значајној мери расветљено уз помоћ стручњака и усмерено циљној групи на разматрање како би се што боље сагледала комплетна ситуација у вези са последицама прекомерне употребе екрана код деце и омладине.
Ако је „екранизам“ зависност, она ће се још дубље укоренити уколико је не третирамо као опасност због чега је скретање пажње јавности на ову појаву било неопходно колико и свеопшта борба против свих облика зависности којима је изложена најугроженија категорија становништва – деца и омладина. Зато смо сматрали даје неопходно и исправно инсистирати код родитеља и заједнице да благовремено сагледају проблем и реагују. Стварањем здравих животних навика око учесталости и начина кориштења екрана утицали смо овимн серијалом текстова на свест најрањивијих група у којој мери је опасно свако претеривање које узрокује зависност. Било нам је важно је да децу и родитеље научимо да помагала која им нуди технологија користе у оној мери која им омогућава да постижу боље резултате, буду образовани и усмерени ка постизању успеха бавећи се науком и областима које су одабрали као поље свог интересовања и усавешавања. Ако је наша циљна група озбиљно прихватила „екранизам“ као проблем садашњице, сматрамо да ће родитељи деце у развоју и млади који мисле својом главом бити обазривији и спремнији да сада ограниче употребу телефона и да као будући родитељи не праве сличне грешке које доводе до поменутих последица које остављају трагове по ментални развој деце.
