Анка Гогић Митић, едукаторка за менторке на пројекту „СНАЖНО ДА ЖОВОТУ! ОСНАЖИВАЊЕ ДЕВОЈАКА ЗА ПРЕВЛАДАВАЊЕ ЖЕНСКЕ НАУЧЕНЕ БЕСПОМОЋНОСТИ“, који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Екуменске иницијативе жена, Фондације „Филиа“ и Министарства спољњих послова Савезне Републике Немачке, подсетила је чланице пројектних тимова на основне појмове рода и пола, принципе родне равноправности и потребе за женским лидерством. Професорке које предводе тимове девојака из Деспотовца, Крагујевца, Бора и Велике Плане, биће подршка девојкама које су показале интерес за теме женске еманципације и питања феминизма. На радионицама у Врњачкој Бањи су покренута питања од којих се почиње – разлика међу половима, потребе да се још увек говори о еманципацији жена и њиховом положају у друштву, а као посебно занимљива тема издвојило се казивање едукаторке, бивше управнице КПЗ за жене Пожаревац, о животу осуђеница које издржавају казне за почињено убиство након вишдеценијског подношења породичног насиља.
- Важна питања покреће пројекат намењен едукацији девојака зато што је усмерен на важне теме њиховог развоја и због тога он мора да почене од основа, рекла бих саме абецеде и тога шта је род, а шта пол, закључно са темом родне равноправности која пружа основу за разумевање свих осталих питања на која овај семинар тражи одговоре – рекла је овом приликом Анка Гогић Митић, едукаторка која је већи део радног стажа посветила еманципацији жена радећи у невладином сектору на многобројним пројектима оријентисаним ка побољшању положаја жена у друштву, институционално као адвокатица и вишегодишња управница женског затвора у Пожаревцу.
- Иако би требало да основна знања о овим темама носимо из породице, данашњи родитељи тинејџера нису имали прилике да добију таква сазнања када су се упознавали са овим појмовима па из тих разлога нису у могућности да деци пренесу више него што и сами знају. Зато је важно да се крене од деце која ће можда својој будућој деци пренесити слична искуства, или ће пак њихов живот бити обележен другачије од њиховог, уз познавање поменутих појмова и уважавање вредности које ови појмови собом носе. Они ће имати атмосферу у породици која неће бити иста као у породицама које су у ранијем периоду живеле у окружењу чврстог патријархата – истиче значај теме едукотарка која је умела на занимљив и сликовит начин да појасни суштину феминистичке борбе за равноправност и побољшање положаја жена у друштву.
- Овде смо тражили решење на суштинска питања заједнице, почев од тога да у систему вредности које данашње девојке имају мора да се нађе место за уочавање и разумевање положаја жена у свету, да би им било јасније шта је то у друштву које нас окружује лоше за жене. Тражење одговора доводи их до закључка које су њихове снаге и личне способности, капацитети којим располажу, да то стање и тај положај побољшају и где могу да нађу место за свој активизам. Ако у томе успемо и један део девојака оспособимо за ово чему тежимо, мислим да је доста од циља коме тежимо постигнуто. Девојке су прилично сензибилисане али је проблем у томе што им се ове теме недовољно нуде кроз наставне програме и предмете које уче у школи – тако рећи ништа, једино кроз медијске садржаје на које су оне упућене, и објаве које имају прилике да виде на друштвеним мрежама. Тамо се ове теме не покрећу и ако се деси нешто што је везано за положај жена, за насиље над женма, фемицид или мизогинију углавном су то случајеви неког екстремног насиља, скандала или неке медијске сензације при чему се губи суштина проблема – истиче едукаторка која занимљивим освртом на актуелну ситуацију у нашем друштву скреће пажњу девојкама на погрешан приступ систему вредности који утиче у великој мери на успостављање неравноправног односа међу половима.
- Млади разумеју погрешно да је вредност њихових личности у њиховом физичком изгледу. Не желим да кажем да изглед није важан, али ако полазе од свог тела и свог физичког изгледа као вредности која треба да говори о њима као личностима, онда често упадају у позицију робе која се нуди. Оне саме сагледавају себе, вероватно под утицајем ставова већег дела популације, кроз обавезу да морају да буду лепе, атрактивне, модерно обучене и да су као такве пожељне за мушки род од кога траже своју интелектуалну, финансијску и сваку другу еманципацију. Еманципација женског рода је уствари у њима самима, оне то неће добити од мушког пола, морају саме за њу да се изборе. У томе је суштина активности жена окренутих феминистичким темама да кроз овакве пројекте радимо на њиховој самоспознаји и на томе да оне саме схвате да морају да раде саме на својој женској еманципацији, на схватању феминизма и откривању женских могућности. Бавећи се овим темама радимо на борби за родну равноправност и на томе да укажемо пажњу девојкама да нам друштво много тога ускраћује, али да та ситуација може да се и те како промени.
Анка напомиње да би о овим темама било пожељно разговарати још у предшколском узрасту, интензивније од првих школских дана, да би тема била општеприхватљива и свеприсутна у животу свих чланова друштва.
- Људи који се баве просветним радом и образовањем деце и младих морали би да знају да прилагоде своје наставне сдржаје овој теме и да о њој говоре кад деца пођу у школу, на примерен начин и у прилагођеном обиму. Касније, када се деца упознају са суштином проблема да даље развијају и продубљују интересовања и знања генерација пред којима је будућност друштвене заједнице. Иако смо свесни потребе да је неопходно отпочети едукацију нових генерација још у узрасту основаца, нико не предузима значајне мере да се нешто промени. О овим темама везаним за равноправност полова се сазнаје тек када деца уђу у тинејџерске проблеме, када се поставља питање колико дете са проблемима у одрастању може да усваја овакве садржаје и да значајно утиче на друштвене промене.
Када се ради о изражавању лидерских способности, едукаторка каже да има пуно девојака које су способне да буду лидерке и да је на активистима који раде овакве ствари које подстичу креативност, одлучност и потребу за преузимањем водеће улоге у заједници, да препознају њихове капацитете и да их оснажују у том правцу.
- На нама је да им дамо знања и вештине како да постигну циљ, у ком правцу да се развијају. У томе је огромна снага читаве заједнице. Огромна је снага у женској половини света које поседују енергију и способност да буду лидерке. Та њихова огромна снага је потпуно неупотребљена за лично и општедруштвено добро. Терен које оне из традиционализма не попуњавају својим присуством користе мушкарци који можда и нису способни да раде такве ствари које би оне боље обављале од њих. Можда они и нису за такве задатке и такве изазове, а са друге стране имамо скрајнуте способне девојке које се баве тривијалним стварима. Кроз овакве пројекте је могуће подстаћи њихову креативност и усмерити их на могућност да мењају свет. Ми искуснији би требало да пренесемо на њих оно што знамо и умемо, занемаривање постојећег стања нема никаквог смисла. Зато имамо двоструку улогу, не само да радимо са младима, него да радимо са одраслим особама да их освестимо по питању феминизма, јер се ова тема тиче пре свега жена јер су оне погођене и оне би требало да буду покретачи промена. Исто тако је важно да мушкарци о томе буду упознати и да и они својим залагањем буду део феминистичких идеја. Очекује се с разлогом да и они схвате да је постизање родне равноправности и борба против насиља над женма у њиховом интересу, колико и у интересу жена. Када постигнемо да се мушкарци укључе и да схвате суштину бољег, напреднијег и хуманијег друштва, онда смо много урадили – закључује о овој теми Анка Гогић Митић, едукаторка на пројекту.
Она каже да смо као друштво ушли у многе процесе и да је учињен значајан напредак у том смислу.
- Процес борбе против насиља над женама, борбе против насиља у породици смо институционализавали, нормативно уредили велики део простора. Наравно, све је још у зачетку и системи и институције који су почели да раде на томе не раде довољно ефикасно и делотворно на сузбијању насиља над женама. Тренд је свакако да се насиље све више пријављују и да све више жена, жртава насиља, не страхује да пријави насилника. Отуда један апсурд који каже да смо некада имали мање насиља него што га сада имамо, што наравно није тачно. Имамо само више пријављеног породичног насиља, или насиља над женама јер већина породичног насиља управо је насиље над женама, аутоматски и према деци у породици. Институције су те које се све више оспособљавају да изађу у сусрет жртвама и буду им помоћ и подршка, истовремено и да процесуирају насилнике на законом уређен начин. Насиље до екстрема фемицида је ескалирало управо зато што ментални склоп насилника увиђа да постоји доста промена у друштву и држави које њиховим жртвама пружају могућност да се истргну из канџи насилника, њихове доминације и моћи. Такве структуиране личности не могу да поднесу да остану без својих жртава и онда прибегавају најекстремнијем облику насиља – убиству жртве. Неки од њих, не увиђају више смисао живота, извршавају самоубиство и на тај начин решавају горући породични проблем. Превише је тога, 28 жена је страдало прошле године, не престаје ни ове, више од 300 за последњих десет година.
Тужна је ситуација да жене после вишедеценијског насиља у породици коначно убијају своје насилнике – истиче бивша управница КПЗ Пожаревац.
- Наравно то убиство се не може правдати. Ни једно убиство, било ког живог бића, се не може правдати, али се могу разумети све околности које су до тог убиства довеле и психичког стања починитељке таквог дела, која је претходно трпела вишегодишње насиље. Значи, нису сви починиоци убиства исти. Закон у кривичном поступку не прави разлике између убиства на посебно свиреп и подмукао начин од убиства које је почињено после вишедеценијског породичног насиља. Зато се феминисткиње и активисткиње које се боре за женска права залажу да се такво дело уврсти у кривични законик и да се не третира као сва друга убиства. Сада се неке судије баве тим породичним насиљем које је починитељка трпела као олакшавајућим околностима за њу које могу довести до смањења казне која им се изриче. То је негде остало на терену слободне судијске процене. Моја сазнања говоре да су казне дугогодишње, и да се такве околности нису посебно третирале као олакшавајуће, ако јесу онда то не може довести до неког великог смањења казне, јер се казна може умањити само у закониским границама. Ако би се уврстило тако учињено кривично дело у оквире породичних односа онда би имало сигурно у старту мању казну. Оно што је важно сазнање је да су то жене већ у позним годинама, здравствено руиниране, уништене у сваком погледу које су се усудиле и одлучиле на тај чин зато што се то насиље шири према другим члановима породице и да се такав насилник труди да исти облик понашања који је она трпела примени на друге чланове породице уколико су остали у заједничком животу. Она увиђа да се породица распада, да млади одлазе због таквог насилника и да трпе насиље. Из тог осећаја мајчинства и заштите потомака она се решава да прекрати свима муке. Она то чини када је насилник пијан па није способан да се брани, када спава, када је физички немоћан да се супротстави... Чека тај тренутак и онда га убија што се третира као убиство на подмукао и свиреп начин – подсећа Анка Гогић Митић, едукаторка на пројекту „Света речи“.
- Једно време су жене починитељке таквих убистава медијски биле веома занимљиве, о њима се много писало, надам се да је то оставило неког трага на правосудни систем и на праксу у суђењима и доношењу пресуда. Ми који смо радили на извршењу тих казни ипак морамо да уважавамо жртву и оне који су можда остали без оца, јер деца можда нису насиље оца према мајци могла да сагледају на прави начин. Можда су имали ставове да је њихова мајка била дужна да све то трпи за њихову добробит. Постоје и случајеви када свима лакне када насилник нестане, што је на известан начин тужно и нехумано. Очекивати да смрћу и нестанком нечијег живота нечији живот постане бољи, свакако није разумно – каже бивша управница женског пожаревачког затвора и додаје да њихов процес издржавања казне иде увек у позитивном смеру.
- Оне казну доживљавају као заслужену, не противе се пресуди, признају дело. Рационално објашњавају околности под којима је злочин почињен, свесно долазе у затвор. Проживљавају дане у затвору као период мира, опуштања после дугогодишње патње поред насилника. Мире се са собом. Проналазе међу осуђеницама саговорнице својих година, блиских животних искустава, спремне су да раде, да се ангажују. Углавном су старе па не морају да раде тешке послове и негде таквим дисциплинованим понашањем заслуже превремени излазак, условно пуштање на слободу, када то закон дозвољава.
У опису осуђеница за убиство насилника, Анка истиче да неке отписује породица без обзира на то колико су укућани били упознати са насиљем и били сведоци свега што се у породици дешавало.
- Ради ставова околине стиде се тога што је њихова мајка учинила па многе од њих не обилазе потомци. Отписују их сматрајући да је она срамота за будуће нараштаје. Сматрају стигмом да су они део породице жене убице. Има случајева да их у потпуности отписују и не брину о њима док су на одслужењу казне па оне и немају где да се врате. Не знам шта се са њима даље дешава. Шест година сам радила са њима као управница, десет као заменица управнице. Посебан утисак оставља чињеница да се извршење казне према женама одвија према истим прописима и на исти начин као према мушкарцима. Жене осуђенице се третирају на посебан начин само ако су трудне, ако су родиле дете, или су са дететом током издржавања казне у затвору. Уствари, извршење казне према женама специфично је онолико колико су потребе и положај жена у друштву различите од положаја мушкараца. Управа затвора има велику одговорност према особама које су дошле да издржавају казне да имају сва права и да им се обезбеде сви животни услови, да безбедно и сигурно издржавају своју казну паралелно са пружањем других услуга које су део процеса њихове ресоцијализације. То је затворен систем где могу да се десе разне ванредне ситуације, а те особе које су лишене слободе имају сва друга људска права – закључује занимљиво казивање о женама затвореницама које су починиле злочин након претрпљеног вишегодошњег породичног насиља од стране партнера, бивша управница затвора, едукаторка на пројектима о равноправности жена.
„Објављивање ове публикације подржала је Екуменска иницијатива жена из Омиша, Хрватска. Садржај публикације одражава искључиво ставове њихових аутора/-ица и не представља нужно и службене ставове ЕИЖ-а.“
„Екуменска иницијатива жена (ЕИЖ) хрватска је непрофитна организација која кроз свој програм доделе финанцијских потпора подржава пројекте и развој базичних организација којима управљају жене те теологиње у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Сјеверној Македонији, на Косову и у Србији. ЕИЖ је посвећена оснаживању улоге жене у јачању цивилног и међурелигијског дијалога те потенцијала вјере као позитивног фактора социјалне промјене кроз изградњу мира и помирења. С обзиром на свој регионални профил, ЕИЖ осигурава активистицама из своје мреже могућност сусрета те размјену искустава с циљем веће видљивости њихова рада и веће могућности за приступ ресурсима.”
