Послодавац би да запосли особу са инвалидитетом, али да нема инвалидитет
Од више од 350 хиљада људи које су се на последњем попису изјасниле као особе са инвалидитетом, на евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ) само њих око 10 хиљада тражи посао. Последња анализа колико особа са инвалидитетом је запослено рађена је за попис из 2011. године, када је утврђено да тек девет одсто особа са инвалидитетом ради. Осим података из пописа становништва, у којима се сами изјашњавају да ли су особе са инвалидитетом, по изјави Националне службе за запошљавање датој Би-Би-Сију на српском „ни једна институција у Србији не располаже целовитим базама података о особама са инвалидитетом“. На ову тему недавно је у ПРЕС центру у Београду одржана конференција за штампу.
Милан Јанковић из Академске инклузивне асоцијације сматра да има далеко већи број особа са хендикепом које траже запослење, али нису на евиденцији Националне службе за запошљавање, јер нису одрадиле процену радне способности, која је неопходна да би могле да остваре неке од погодности при запошљавању.
Додаје и да многе особе са хендикепом живе у руралним срединама и потребно им је велико ангажовање да ураде процену радне способности и пријаве се на евиденцију незапослених. Додатан изазов тим особама је да се свака три месеца јављају НСЗ, па их онда бришу са евиденције.
Сматра такође да за велики број особа са хендикепом систем није предвидео подршку - скраћено радно време, додатни број слободних дана или флексибилно радно време. Те особе, која имају нека хронична стања или неки хендикеп који није видљив, апсолутно су изгубљене из система и закон их не препознаје као особе са инвалидитетом.
Послодавци би хтели да запосле особу са инвалидитетом, али да нема инвалидитет, каже Јована Кривокућа Миловановић из Форма младих са инвалидитетом, организације која је већ годинама једна од водећих у запошљавању ове категорије становништва.
„Ми смо као друштво пуни предрасуда и стереотипа. Из личног искуства могу да кажем да људи на особе са инвалидитетом гледају као на особе које су мање вредне, које имају мање знања, немају развијене вештине. Појединци гледају на особе са инвалидитетом као на некога ко није равноправан члан друштва. Заглављени су у медицинском моделу где се само гледа шта ове особе не могу“, каже Кривокућа.
Пре 15 година донет је Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом који је требало створи равноправне услове за укључивање особа са инвалидитетом на тржиште рада. Прописано је да на сваких 20 запослених послодавац мора да запосли једну особу са инвалидитетом.
На сваких 50 запослених послодавац мора да има у радном односу најмање две особе са инвалидитетом. На сваких наредних 50 запослених послодавац мора да запосли по једну особу са инвалидитетом. За сваку особу са инвалидитетом коју није запослио, послодавац плаћа пенале у износу од 50 одсто од просечне зараде.
Кривокућа Миловановић каже да послодавци нису били припремљени на који начин ту обавезе могу да изврше.
„Просто је било - ево вама обавеза, ви запошљавајте. Нису постојале ни адекватне информације ко су особе са инвалидитетом, ни шта значи процена радне способности, ни како прилагодити радно место, ни како комуницирати са особама са инвалидитетом. У досадашњем спровођењу Закона примећено је да се највећи број компанија које су у обавези да запосле особе са инвалидитетом углавном одлучују на плаћање одређене надокнаде у буџет Републике Србије ,него да активно приступе запошљавању. Потенцијални бенефити за послодавце, које је Влада Србије дефинисала Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом остају тако у другом плану као недовољан мотив највећем броју компанија да се активније укључе у запошљавање особа са инвалидитетом“, каже Кривокућа Миловановић.
Годишње пет милијарди динара за запошљавање особа са инвалидидтетом
По извештају Државне ревизорске институције у Буџетски фонд у који се сливају средства послодаваца који по Закону о запошљавању особа са инвалидитетом не испуњавају законску обавезу, сваке године је све више новца. У 2020. години тај износ био је више од пет милијарди динара (5.027.956.617). Тај новац намењен је подстицању запошљавања и професионалне рехабилитације незапослених особа са инвалидитетом, субвенција зарада запослених у предузећима за професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом или социјалним предузећима и организацијама, побољшању услова рада, унапређењу производних програма, увођење стандарда, побољшање квалитета производа и пружених услуга, прилагођавање радних места и друге сврхе у складу са законом.
У овом извештају Државна ревизорска институција наводи да је 2020. године издвојено 700 милиона динара за подршку предузећима за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом и 650 милиона динара за подстицање запошљавања особа са инвалидитетом путем Националне службе за запошљавање.
Ови законом прописане су субвенције на зараде особе за особе са инвалидитетом, као и рефундација трошкова за прилагођавање радног места.
Кривокућа каже да иако су послодавци свесни да је прилагођавање радног места важно, нису сви спремни да га изврше. Један од разлога је што се често ради на архитектонском прилагођавању, које захтева одређено време, често тендере, додатно ангажовање. Такође, сматрају да је документација коју тражи Национална служба обимна. По њеним речима, доста послодаваца би и запослило особу са инвалидитетом, ако не мора много да се ангажује.
„Послодавци често нису свесни значаја прилагођавања радног места и радних услова, што свакако спада у једну од највећих баријера за запошљавање особа са инвалидитетом. Проблем је што негативни ставови послодаваца, заједно са недовољном доступношћу информација о специфичностима запошљавања особа са инвалидитетом доводи до тога да се послодавци и не информишу о свим могућностима и тако Закон доживљавају као намет“, наводи Кривокућа Миловановић.
Она каже и да су најчешће велике стране компаније заинтересоване да запошљавају особе са инвалидитетом, јер имају развијене процедуре за инклузивност и друштвено одговорно пословање и то су интерне процедуре које су донеле из иностранства.
Други разлог је што као велики послодавци имају законску обавезу запошљавања великог броја особа са инвалидитетом. Каже да у сарадњи са великим компанијама они увек крећу од тренинга за менаџере људских ресурса, а потом и за остале менаџере. На тим тренинзима разговарају о комуникацији са особама са различитим врстама инвалидитета, са којим баријерама се суочавају, шта може да се учини да се баријере уклоне, као и на који начин се врши регрутација, селекција, интервјуисање и увођење у посао особа са инвалидитетом.
Велики број особа су инвалидитет стекле током живота и често се дешава да не могу у потпуности да га прихвате. Свакодневно се суочавају са баријерама, немају самопоуздање, а на разговорима за посао ретко бриљирају, пуне су самопоуздања, мотивације...
„Често се дешава да особа на разговору за посао буде затворена, демотивисана и са недостатком самопоуздања, те да не уме да покаже своја знања и вештине на прави начин. Када дођемо код послодавца морамо да знамо шта је све потребно у области прилагођавања радног места, радних задатака и радне средине. Оснажени појединци, како особе са инвалидитетом, тако и послодавци, доћи ће до заједничког плана прилагођавања радног места и успешне инклузије у радну средину“, каже Кривокућа-Миловановић.
Особе са инвалидитетом имале су мање прилика да се образују, мање су друштвено активне
Проблем запошљавања особа са инвалидитетом је и лоша образовна структура. По попису из 2011. године, чак 45 одсто особа са инвалидитетом није завршила основну школу. Тек петина има завршену средњу, а тек 6,2 одсто је завршило вишу школу и факултет. Чак 62,9 одсто особа са инвалидитетом су пензионери.
Милан Јанковић сматра да велики број особа са хендикепом које су извршиле процену радне способности има мањак професионалних компетенција, а да ни систем не нуди компетенције које су у складу са трендовима на тржишту рада.
Углавмо похађају едукације које су на нивоу мануленог рада. Такође, особе са видљивим хендикепом имале су мало прилика да се образују, мање су друштвено активне и самим тим имају мање могућности да учествују када је у питању било која друштвена област, па и област запошљавања.
Осим тога, значајан број особа са хендикепом имају више од 40, 50 година, похађале су специјалне школе и нису стекле професионале компетенције.
„Тим особама је потребна интеграција у смислу стицања додатних професионалних вештина и јачање портфолиа како би биле конкуретне на тржишту рада. Није смисао свих афирмативних закона да особе са хендикепом буду запослене због сажаљења, већ да послодавац има добробит као и од сваког другог запосленог. Само што се за њихово радно ангажовање обезбеђује неки вид подршке”, каже Милан.
Доктор наука запослен преко јавних радова
Национална служба за запошљавање субвенционише запошљавање особа са инвалидитетом кроз различите програме- субвенције за самозапошљавање, субвенције за запошљавање незапослених лица из категорије теже запошљивих, субвенције зарада за особе са инвалидитетом без радног искуства и јавни радови. По извештају Државне ревизорске институције за ове програме у 2020. години издвојено је нешто више од 87 милиона динара. Анализом обука утврђено је да се поједине обуке из године у годину понављају, без обзира што се потребе тржишта рада мења. У ове обуке, по извештају из 2020. годишње је било укључено око 500 - 600 особа са инвалидитетом.
Када је у питању подстицање запошљавања особа са инвалидитетом, највећи број укључен је у јавне радове- између 1000 и 1500 особа од 2018. до 2020. године.
Јавни радови јесу могућност да особе са инвалидитетом које нису имале никакво радно искуство исто стекну“, али, како каже Милан Јанковић, мисли да је то искуство углавном формално. Он сматра да су јавни радови поражавајући за достојанство особа са хендикепом, јер на тај начин могу да стекну годишње само 3-4 месеца радног стажа и да тих неколико месеци имају лични доходак.
„Остатак године ти људи су пасивни примаоци помоћи или система или околине. То је прилично кампањско решење које даје погрешан увид нашем систему да је допринео побољшању положаја особа са хендикепом. Највећи број корисника су учесници јавних радова, та бројка ’напумпа’ и остале статистике и бележи се као успешна мера. А у ствари је то једно псеудорешење које тим људима скрати годину на три или четири месеца“, наводи Милан. Уз то, накнаде за учешће у јавним радовима су ниске и далеко испод минималне зараде.
Милан каже да су пре више година конкурисали за запошљавање особа са хендикепом у оквиру јавних радова и имали су лоша искуства. Од пет особа које су ангажовали само једну су могли заиста да упосле, јер је било реч о особи која је доктор наука. То је, по њему, још један поражавајући податак - да доктор наука буде ангажован преко јавних радова. Остале особе које су ангажовали, „нису имале квалификације да обављају послове у складу са савременим тржиштем рада, па су обављале курирске послове и радове на уређењу простора“.
