Процена радне способности сертификат без кога је немогуће обезбедити радно место
Свака особа има право да Националној служби за запошљавање поднесе захтев за процену радне способности. Овај захтев са собом повлачи прикупљање одређене документације која је углавном медицинска. Документацију предају Националној служби за запошљавање према месту пребивалишта. Потом се формира комисија и заказује разговор. Комисија прегледа документацију, разговара са подносиоцем молбе и након тога доноси решење о процени радне способности.Док је европска стопа запослености особа са инвалидитетом 50 одсто, у Србији је свега 9 процената. Национална служба за запошљавање кроз бројне програме и финансијске подстицаје пружа подршку запошљавању особа са инвалидитетом, али и даље постоје бројне баријере које им отежавају да дођу до посла.
Инвалидитет може да буде I степена, који каже да су препреке и тешкоће мале, да прилагођавање може а и не мора, односно да је потребно минимално прилагођавање радног места, радних услова и радне средине. Други степен говори да су тешкоће и препреке знатне и да је неопходно прилагођавање. Други степен добијају корисници колица јер је неопходна приступачност и особе које су потпуно слепе па је неопхдно да постоји говорни софтвер. Одлука комисије да је у питању трећи степен значи да особа не може да иде на отворено тржиште рада.
Особе са инвалидитетом се третирају као маргинални грађани
Многи послодавци када чују или виде на пријемном формулару да је за посао аплицирала особа оштећеног вида углавном је не позову на разговор. „На нашим тренизима пуно говоримо о могућностима особа са оштећењем вида, те употреби рачунара уз помоћ говорног софтвера“, каже Кривокућа-Миловановић.
Додаје и да се у Форуму труде да послодавцима објасне да нису све мере прилагођавања компликоване, понекад је потребна само добра воља. Наводи пример момка са оштећеним слухом који је аплицирао за позицију у ХР-у. У старту је одбијен јер по систематизацији радног места мора да учествује у интервјуима. После сугестије да он може да обавља друге радне задатке, момак је примљен на посао. Такође, две слепе особе које су биле на пракси у сектору људских ресурса у две различите компаније показале су се одлично и добиле су све препоруке послодаваца.
Јована каже да је њена организације направила веб портал за запошљавање особа са инвалидитетом zaposljavanje fmi.rs. Њихови корисници могу да се региструју и да и попуњавају онлајн профиле. Такође, послодавци објављују огласе за посао. Иако сматра да су направили одличан веб алат који би требало да поспеши запошљавање особа са инвалидитетом, сматра да то није довољно.
„Ми и даље зовемо послодавце, причамо у вези огласа, разговарамо око процеса регрутације и селекције, дајемо савете и препоруке. Цео процес је заиста јако комплексан и готово је немогуће да се одвија сам од себе“, наводи Кривокућа Миловановић
Милан Јанковић сматра да један од разлога због којих послодавци избегавају да запосле особе са хендикепом неинформисаност послодаваца да запошљавање особа са хендикепом могу да остваре неколико врста субвенција које могу да се користе истовремено-од адаптације радног места, ослобађање плаћања доприноса на зараду у првој години, до рефундације запосленом који би био у улози радног асистента. Такође, постоји страх да ако запосле особу са хендикепом, она је „заштићена као бели медвед и не може да добије отказ“. Он наводи да особе са хендикепом потписују општи уговор о раду као и други запослени и послодавац им може дати отказ по било ком законском основу.
Можда и највећи проблем је социјална дистанца која постоји према особама са хендикепом. Са тим се слаже и Јована Кривокућа-Миловановић наводећи да једна од најзаступљенијих баријера при запошљавању особа са хендикепом психичка баријера.
„Живимо у друштву где се особе са инвалидитетом третирају као маргинални грађани. Многи се хватају за сламке спаса да би остварили неки радни стаж и узели инвалидску пензију. Колико год да је мизерна, то је нека сигурна зона. Ми радимо на оснаживању људи који долазе у наш каријерни центар, укључујући и особе који примају инвалидске пензије. Циљ је да се можда једног дана одрекну инвалидских пензија и да изађу на тржиште рада. Јер заиста имају потенцијал, знање и вештине“, каже Кривокућа. Додаје да није лако када особа са инвалидитетом оде на неколико разговора за посао и због различитих видова дискриминације лоше прође и не добије запослење. То лоше утиче на њих, сматрају да не могу да се такмиче на тржишту рада, да не могу да буду конкурентни. Истиче да се њена организација већ годинама бори да мотивише те људе, али ако су доживели лоше искуство, то се тешко мења.
