Сећање на празнична окупљања - ко смо, шта смо, чему се надамо...
Данас је празник за Београђане али и житеље Старог Села и још неких места у околини који славе Спасовдан као заветни дан. Српска православна црква данас обележава Вазнесење Господње – Спасовдан, празник облежен црвеним словом, а кад је нешто црвено, важно је или нас с разлогом упозорава. Jедан je од седам највећих светковина посвећених Господу Исусу Христу. Слави се четрдесет дана након Васкрса, увек у четвртак, шесте недеље после празника Васкрсења Христовог и представља неку врсту опраштања са Васкрсом. Од данас се више не поздрављамо уобичајеним васкршњим поздравом и отпоздравом – Христос Васкрс, ваистину Васкрс. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Исус Христ је, по хришћанском веровању, три дана након што је мучен, распет и сахрањен, васкрснуо из мртвих и јавио се својим ученицима. Са њима је провео 40 дана на земљи, учећи их како да шире веру. Пре коначног одласка повео их је на Маслинску гору и поверио им важан задатак: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.” Отуда у народу назив празника Спасовдан.
Да би им мисија била успешна, Исус им је обећао Духа Утешитеља и заповедио им да до силаска Духа Светога (празник Свете Тројице) не излазе из Јерусалима. Тако су могли преносити Христову веру кроз васцели свет и проповедима о спасењу људство приводити хришчанској вери. Подигнутих руку Христос је ученике благословио и почео се узносити на небо, остављајући их да чекају Духа Светога. Апостоли су немо гледали за њим, док није ишчезао из њиховог видокруга. Тада им се обратише анђели речима: „Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја.”
Данашњем великом празнику су посвећени српски манастири: Рукумија, Сестрољин, Доброводица и Раваница, а у неким градовима Спасовдан је крсна или градска слава. Славе га Београд, Бањалука, Источно Ново Сарајево, Невесиње и Чачак. У неким селима Спасовдан се слави као заветни дан и крсна слава породица тако да се данас празнику веселе житељи Старог Села који од оснивања насеобине уважавају празник као сеоску крсну славу.
Славећи Спасовдан Београд кроз векове чува сећање на празник посвећен Спасењу Господњем 1403. године, када је деспот Стефан Лазаревић, градску насеобину са утврђењем на ушћу двеју река, прогласио српском престоницом, а верски празник за градску славу. Трајало је столећима поштовање традиције све до доласка комуниста који су 1947. године забранили литије на Спасовдан у Београду. У летопису Вазнесенске цркве је записано да је те године последња литија била каменована од стране активиста СКОЈ-а када је исте године забрањено литијање у престоници. Спасовдан је као слава Београда поново слављен 1993, када је улицама у центру града прошла крстоносна поворка први пут после 46 година. Литија је тада и сада имала устаљену трасу београдским улицама, симболично затварајући круг у порти Вазнесенске цркве.
Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године. Према народном предању, тог дана се спасио Бог од рђавих људи и отишао – вазнео се – на небо, међу Србима остала је прича да је Бог побегао на небо од злих и неваљалих људи. Ово је, кажу верујући, веома срећан дан, када све ваља започињати и надати се добром и када је добро и пожељно започети неки важан посао.
Спасовдан је дубоко укорењен у веровање народа са ових простора и пре увођења хришћанства. Громовник Перун, тукао је, по свесловенском веровању, громовима и градом усеве, а божанство именом Спас је уз помоћ житног класа у руци, спасавало усеве од туче. Ово божанство је имало улогу заштите и спасења, због чега му се народ обраћао молитвом: “Свети Спасе – спаси душе наше!”
И данас је било олује, киша се просула по усевима, прошло је без града и штете. Готово сваке године некако тако буде на овај дан јер Спасовдан рето када прође без кише. Спусте се преко дана сиви облаци, проспе се киша са смркнутог неба, запрети грмљавина тучом. Понекад олуја и лед уберу летину пре жетве. Упркос календару и прогнозома које сваке године опомињу, лепа су сећања на Спасован, заветни дан у нашем Старом Селу. Но ни то више није исто.
Сећања навиру ниоткуд звана, скупи се цела фамилија око софре код чика Боже и стрине Милеве, замирише домаћи хлеб још на капији, врела супа са домаћим резанцима само стринина је увек иста, а колачи ситни, поређани на вази са уздигнутом стопом да их боље видиш, нигде нису тако укусни и примамљиви. Лешник, бадем, ораси... суве смокве и грожђе, црна и бела чоколада, најмање петнаест сорти од којих се не зна који је лепши и слађи. Топе се у устима, топиш се и ти од милине кад их бираш. Не можеш погледом све да их обухватиш а камоли да пробаш макар по један од сваке врсте. А кад кренеш кући, чека те на вратима лепо упакован послатак. Ништа лепше од тренутка кад се вратиш кући сит и намирен, отвориш кесу и поново провериш да ли су падобранци бољи од пољупчића, или црне пуслице имају предност.
Тога више нема, не само зато што је стрина Милева одавно тамо где јој нико неће замерити ако је хлеб мало нагорео, супа гушћа него што би требало да буде, или не дај боже ситни колачи мало већи него што је прописано правилима старих куварица. Увуче се нека сета око овог празника и подсети на време кад је све било лако и једноставно. Кад смо се радовали одласу на заветину и повратку са кесом пуном ситних колача и печења са ражња. Замирише само у сећањима спасовдански мени и подсети да су стрине, ујне, тетке и остали преци важан део сваког одрастања. Да све поново оживи више није могуће. Живот нас је научио да будемо рационални, корона нас припремила на отуђења сваке врсте и од нас створила људске прилике које кључ у браву стављају чим прескоче кућни праг и навикавају своје, чак и најближе, да се најаве кад желе да нас виде.
Ако Спас нешто може да учини за нас, ваљало би да нас спаси свега овога што нам се намеће као модел понашања и врати нам макар једном годишње оно задовољство које осетимо кад упарађени кренемо у госте са поклоном у рукама, који ће истини за вољу завршти негде у остави или бити предат некоме сличним поводом у другим околностима.
Забринути пред још неизвеснијом сутрашњицом, отупели од мањка емоција, затражимо опрост од предака што заборављамо чему су нас учили и пожелимо да се нешто из сећања поново догоди. Господе, Спаситељу, ако није касно, спаси нас од отуђења и самовања. Једини ти то можеш...
