Доживети стоту ...
Скоро читав век Позориште „Масука“ испуњава живот грађанима Велике Плане
Сањати да идеш у позориште значи да ће ти се остварити стара жеља. По древном тумачењу санописа и веровању у продужене мисли Срба кад утону у снове, закључује се колико важну улогу игра позориште у животима наших људи, посебно Плањана који су за девет и по деценија постојања аматерске установе културе створили култ позоришта и обавезу да живе у складу са позоришним календаром који им устројава културни живот условљен догађајима на даскама које живот значе. Деведесет и пет година старо је позориште у Великој Плани. Скоро, па читав век рада што је довољно да се уврсти у познатије позоришне куће које успевају да истрају на овим просторима упркос променама које са собом носи доба кроз које пролази. У инат точку времена који меље све пред собом и духу модернизације која брише старо зарад престижа у складу са животом Стеријиних јунака, „Масука“ опстаје на јединствен, зачуђујуће оригиналан начин који доприноси да упркос годинама, тешком бремену готово вековног постојања, не стари.
Свака од деведест и пет проживљених године укњижила је у пожутеле споменаре по две, три, понекад и више премијерних представа у сезони, из којих се чита историја. Кућа саграђена на чврстим темељима, пуна чељади иза којих остаје неизбрисив траг постојања нечега што ово место сврстава међу ретке вароши у Србији са дугом позоришном традицијом, симбол је културе целог краја.
Велика Плана има Позориште „Масука“ и има глумце који су одавно прешли границе Србије богато илустрованим биографијама, који и после одласка у незаборав и окупљања у „Сабирном центру“ остају вечно присутни на сцени која их је изнедрила. Да је у Великој Плани још нешто велико, осим Велике Мораве и имена места, потврђује историја позоришта - велика љубав публике према Талијиној уметности и велико поштовање од стране посленика у култури Србије свега што настаје на сцени ове институције културе.
Из љубави према позоришној уметности глумци су од настанка позоришне трупе, па све до данашњих дана, предавали сцени већи део свог живота без дилеме да ли раде праву ствар у времену када све има своју цену. Изабрли су двоструко канлисано уживање - због потребе да повремено буду у туђој кожи и потражње публике која воли да проживи кроз друге оно што једино позориште пружа као животну причу испричану у датом тренутку.
БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ
Позориште „Масука“ има причу о настанку на коју се позове свако ко пожели да исприча нешто о храму уметности који је по броју одиграних представа и награђених глумаца међу водећима у некадашњој великој држави, а по години настанка једно од најстаријих позоришта Србије. Носи име по знаменитом Плањанину, Велимиру Живојиновићу Масуки, чији су се животни путеви једном давно преплели, не само пореклом и коренима везани за исти период и исто место постанка, него и заједничким деловањем.
За почетак позоришног живота у Плани узима се догађај који се одиграо давне 1929. године, на Богојављење, 19. јануара, у кафани браће Милојевић код Старог Одбора. Дилетантска група извела је за посетиоце позоришни комад „На самртним мукама“ и једночинку „Мића из војске“. Да догађај није измаштан, нити прилагођен потребама ширења приче о дуговечности установе, потврђује позивница упућена грађанству да присуствују “богојављеноској забави” са представом у којој ће се као глумци први пут огледати људи из њиховог окружења, а не путујуће трупе са којима су се сусретали када им се за то указивала ретка прилика. Дакле, прва права представа, са домаћим глумцима, домаћом режијом и на својој сцени, иза кафанских кулиса, са публиком која се уживела у радњу, одиграла се пре 95. година.
Кажу упућени у ствар са настанком и развојем позоришта да је могуће тражити још дубље корене позоришног живота јер је „врло вероватно да позориште има и коју годину више, него што се званично води евиденција“. Има трагова да су почеци позоришта у Великој Плани пре овог датума, али нема званичних докумната због чега је установљен Дан позоришта, који се више деценија слови као тачан и поуздан почев од Богојављења 1929. Симболично и вишеструко је значајно зашто су се глумци “пројавили” на сцени баш у вечери када се отварају небеса, исто толико је за њих симболично што се подигла завеса на импровизованој позорници баш оног дана када их са небеса може благословити сам Господ.
Позоришно друштво „Велимир Масука“ је том приликом организовало забаву којој су присуствовали кмет и сви виђенији људи општине. Посетиоци су уместо улазница давали добровољне прилоге. Били су то почеци Талијине уметности у месту које је своје општинско језгро градило око Старог Одбора.
Не може се са сигурношћу рећи ко су први чланови, оснивачи и глумци, јер су сва документа из архиве уништена у пожару за време Другог светског рата, осим плаката који сведочи о догађају. За тумаче историје било је довољно да у књигу сећања упишу баш овај датум.
И није то било одмах онако како бисмо волели да испричамо градећи причу о нечему што нам је срцу драго. Дилетантска дружина, глумци окупљени око идеје да увесељавају своје мештане, без велике жеље да изграде каријеру и постану бесмртни. Одржавало се позориште на том нивоу све до сусрета са човеком који му даје карактер и усмерава га у правцу којим иду култура и позоришна уметност.
ДИЛЕТАНТСКЕ ГРУПЕ
У почетку се рад позоришта одвијао кроз деловање дилетантских група по плањанским кафанама, али су им се с времена на време придруживали и чланови певачких друштава „Сремац“ и „Србобран“. Глумци су углавном били ђаци, учитељи, мајстори, сељаци и по неки радник-индустријалац. Међу њима учитељи Радоје Стојановић, Милан Пантић, Наташа Стојановић и Милија Анђелић.
Тридесетих година представе су се изводиле у привремено оспособљеним условима, у Општинској кафани. Из једног дела кафане уклањале би се клупе, столови и столице, формирала у позадини импровизована позорница, а параван је одвајао публику од сцене. Завеса је била од обичног платна. Глумци нису имали посебне костиме већ су наступали у грађанском оделу, или народној ношњи. Историчар Дарко Ивановић дошао је до података да су у предратном периоду скојевци оформили позоришну дружину код Старе Општине и под руководством Милоша Митровића, касније народног хероја, изводили позоришне комаде. Гостовали су у суседним селима и варошицама, а у узвратну посету су им долазиле побратимске "дилетантске групе", најчешће из Кусатка. Представе хумористичког садржаја по тексту Бранислава Нушића и Јована Стерије Поповића су се давале све чешће у "Кафани браће Петковић".
После ослобођења представе су спремане у Великој Плани. Најозбиљнији комад из тог времена био је „Коштана“. После спајања културно-уметничких друштава, рад је био још успешнији, па је 1950. дошло до издвајања драмске секције у аматерско позориште. Позориште добија име „Масука“ после проналажења првог писаног документа, позивнице за богојављенску забаву. Градњом Народног универзитета добија коначно праву позорницу и салу за публику. У јавну установу, позориште „Масука“ прелази одлуком Скупштине општине Велика Плана 1993. године, која тако постаје и његов оснивач.
МАСУКИ У ЧАСТ
Велимир Живојиновић Масука (1886—1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, још признатији као преводилац Шекспира, Гетеа, књижевних класика. Родио се у овим крајевима, код Буковичке ћуприје, ту провео добар део ђачког живота, касније и професионалног. Велики део својих активности у култури посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу и свуда оставио дубоке трагове који утемељују позоришни живот у тим градовима. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку) радећи на развоју позоришта у овим варошима послератног перопда. Након Великог рата Масука је радио као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирова дела „Зимска бајка“ и „Ромео и Јулија“. Био је директор драме Народног позоришта у Нишу. Током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду, после ослобођења у Нишу, кратак период у Паланци и Плани.
Иако се његов целокупни рад заснива на аматеризму и добровољности, позориште из Велике Плане, и по броју и квалитету представа и по броју фестивала на којима учествује, зрачи професионализмом. Осим добрих представа томе је свакако допринела чињеница да се у Великој Плани близу пола века организује престижна манифестација „Масукини позоришни дани“.
Пројекат Доживети стоту - 95 година позоришта "МАСУКА" реализују Морава прес и ПЛАНАМЕДИА.
