ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Зашто Позориште „Масука“ у Великој Плани носи ово име
Велимир Живојиновић Масука један је од најцењенијих делатника у српској предратној и послератној култури, припада групи најзнаменитијих српских песника прошлог века, још знаменитији је преводилац светских класика са енглеског и немачког језика, признати позоришни редитељ, језикословац који је иза себе оставио богату културну заоставштину. Ако се томе дода да је рођен у Великој Плани и да је својим залагањем допринео развоју позоришног живота и културе јасеничког краја, ето одговора зашто Позориште у Великој Плани носи његово име.
Мало је Срба наклоњених позоришту и културним догађањима који нису чула за Позориште „Масука“, Масукине позоришне дане и Велимира Живојиновића Масуку. Позориште овог имена траје готово једно столеће, манифестација посвећена Талијиној уметности одржава се безмало пет деценија, док се о Масуки у његовом крају због свих поменутих заслуга зна готово све – колико је допринео да се развија у малим комшијским варошима, Паланци и Плани, позоришни живот, толико је као посвећеник и проучавалац књижевног дела знаменитих писаца приближио светску књижњевност српском читаоцу.
Као један од најзнаменитијих Плањана који су живели у двадесетом веку учинио је да се о културном животу мале вароши оног доба више говори него о далеко значајнијим и развијенијим српским градовима. Кад је његов комплетан опус у питању био је готово све што обухвата културна делатност: песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, преводилац… И у свим областима оставио је печат који сведочи колико је допринео понаособ сваком од поменутих поља интересовања и деловања.
Овај вишеструко надарени интелектуалац и широком спектру друштвеног ангажовања опредељен културолог, неуморни радник делатник, своје корене утемељио је баш на овој моравској земљи чији га народ слави и поштује као свог најугледнијег и најутицајнијег међу онима који су се издигли и издвојили од већине просечних. Рођен је у Великој Плани, одрастао у тешким условима у месту које је споро одбацивало карактеристике заостале касабе али спремно да разуме и подржи неког коме је стало да се баш на овим просторима одвија позоришни живот, књижевност буде доступна широким масама а читање постане навика не само образованих и књизи окренутих житеља. Рекло би се, реформаторска и доситејевска идеја описмењавања људи била је мисао водиља човека пониклог у овим крајевима, повратника са жељом да унапреди културу краја који га је изнедрио.
Истакнуто место међу најбоље српске песнике и ауторе најлепше српске поезије по мишљењу бројних критичара и његових савремениха свакако с разлогом припада Велимиру Живојиновићу Масуки. У биографији књижевника, позоришног критичара, редитеља, преводиоца ... записано је да је поникао у овим крајевима, рођен на друмском путу између Велике Плане и Смедеревске Паланке, око Буковичке ћуприје у кући Масукића, због чега је неизбежно говорити о њему као једном од највиђенијих и најзнаменитијих Плањана. По биографским подацима датум његовог рођења је 3. децембра 1886. године. Годину дана по рођењу остаје без мајке, десет година касније и без оца, кога су убили политички противници, ондашњи радикали. Основну школу је завршио у Великој Плани, школовање наставио у Смедереву и Другој мушкој гимназију у Београду. Универзитет у Београду уписао је 1907. године, где је пред почетак Великог рата завршио студије германистике. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу.
Са српском војском Масука се 1915. повлачи преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка 1916. бива заробљен и одведен у логор Болдогасоњ, где остаје до јесени 1918. године. Умро је у Београду 24. августа 1974. године.
Иако је нама познат као човек чије име носи позориште и Центар за културу, његова делатност је од вишеструког значаја за српску књижевност, уметност и културу уопште. Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, ништа мање значајан и као преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу, неко време и редитељ у Паланачком градском позоришту. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха", а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао". У часопису „Мисао" објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика.
У аутобиографским записима о својој везаности за театар и љубави према позоришној уметности Масука каже: „Позориште је било моја слабост још од раних средњошколских дана: од трећег разреда гимназије па до доласка на универзитет, ја сам на овај или онај начин учествовао у разним ђачким или студентским дилетантским групама, а све време сам се без престанка врзмао око позоришта и као стални посетилац треће галерије и као ревностан учесник на листи чувеног Рисантијевића, шефа позоришне групе статиста коју су претежно чинили ђаци... Једне школске године, негде око 1900. обављао сам, поред посећивања школе и професионални суфлерски посао у трупи познатог Мике Стојковића, а затим у трупи коју је водила жена новинара Шијачког, глумица Мира. Па ме интересовање за позориште није напуштало ни касније, на мојим студијама у Лајпцигу, одакле потиче мој први објављен позоришни приказ. По повратку у Београд, у лето 1912. године, почињем сарадњу у дневним листовима у којима водим рубрику позоришне критике као стални рецензент све до окупације 1915, а у интернацији у Болдогасоњу радим безмало две пуне сезоне као једини редитељ у доста добро организованом заробљеничком позоришту. Па кад сам с јесени 1919, на позив тадашњег управника Милана Грола, напустио наставнички позив и прешао на рад у београдско Народно позориште, ја сам наставио посао којим сам одавно и дуго био заокупљен.“
Својим делом и ангажовањем у позоришту у значајној мери задужио је ужи завичај, Доњу Јасеницу – Смедеревску Паланку и Велику Плану. О томе говори др Зорана Т. Јовановић, у тексту писаном за Споменар поводом седамдесет година постојања и рада позоришта „Масука“. Како су изгледале пробе на паланачким позоришним даскама које је водио Масука у Паланачком позоришту, испричао је за књигу, „Отргнуто од заборава” архитекта Радослав Крстић:
„Када сам ја дошао у позориште, пробе комада су већ биле поодмакле и глумци су углавном знали текст. Рад чика Веље Масуке заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ због његовог начина рада као редитеља. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао” целу представу. Чика Вељина прецизност у тумачењу лика и објашњења начина на који треба да се одигра, оставили су на мене снажан утисак и позориште је добило новог члана. Од тог дана и ја сам почео да се бавим глумом.”
Своја сећања о Масуки, глумац Тома Митровић изражава сличним казивањем. „Када сам пре четрдесет и нешто више година дошао у позориште слушао сам приче о Масуки које су изговаране с поштовањем. Од тада, па до данас ништа се није променило. Масукин дух и даље лебди позоришном двораном у Паланци недозвољавајући комшијама, Великој Плани и Паланци да раскину дугогодишње позоришно дружење. Хвала му у име оба града који с правом могу рећи да је Масука њихов; рођен је у Општини Велика Плана, али родна кућа му је на пола пута од Паланке.“
Масукино најзначајније књижевно ствалаштво садржано је у делима: збирка песама "Ведре и тамне ноћи" (1922), драме "Станица" и "Човек снује..." (1927), песничка збирка "Одблесци у ноћи" (1928) и збирка критика "Из књижевности и позоришта" (1928). Књига стихова објављена је 1934, а збирка прича „По трагу“ годину дана касније. Књига есеја „Утисци и разматрања“ у издању СКЗ изашла је 1940. Живојиновићев недовршен историјски роман „Карађорђев повратак“ објавио је београдски „Вајат“ 1986, који је очекивано и сасвим природно, пропратио поговором његов син, књижевни критичар и преводилац Бранимир Живојиновић.
Име Велимира Живојиновића Massukе снажно је повезано са свим видовима представљања немачке књижевности у часопису „Мисао“, бележи Владимир П. Рогановић. „Он преводи, доследно спроводи уређивачку концепцију часописа на чије је стварање значајно утицао, пише критичке чланке износећи ставове и суд аргументовано и отворено; прати књижевне и позоришне актуелности и пише приказе и белешке излажући разложно, логично и искрено. У његовој су личности обједињени преводилац, критичар, песник и уредник. Притом Маssuka ниједној од прве три улоге није дозвољавао да превлада над уредничком. Специфичност и вишеслојност његове улоге, узимајући у обзир све видове кроз које је материјализована, даје Живојиновићу посебно место и најзначајнију улогу у представљању немачке књижевности у часопису „Мисао“.
Преводи Гетеове поезије, одломци из Фауста и биографије, као и белешке о преводима и издањима његових књига у Србији и Европи, те сразмерно бројне и научно вредне књижевноисторијске и књижевнотеоријске студије, есеји и други прилози који су тумачили Гетеова дела и његов широки обухват различитих области људског сазнања, обележили су читав пут „Мисли“. Тај пут започео је 1921. године Живојиновићевим препевом песме Мињон и трајао је до 1933, када је Алојз Шмаус донео уводни чланак о обележавању стогодишњице Гетеове смрти на нашим просторима, заокруживши тако један корпус који, више и потпуније од било ког другог, сведочи о рецепцији немачке књижевности у нас посредством часописа „Мисао“, истиче Рогановић.
О Велимиру Живојиновићу Масуки у делу „Историја српскога позоришта“, аутор, Боривоје Стојковић истиче да је један од наших најзнаменитијих Плањана, Масука писац неоспорно знатне стваралачке снаге и обимне књижевне и позоришне ерудиције. „Он је даровит песник лепе осећајности, књижевни критичар са најчешће утанчаним критичким мерилима. У позоришту његова делатност је била ванредно корисна: био је ерудитивни позоришни рецензент, који добро запажа, осећа и зна шта хоће, понашајући се притоме најчешће као редитељ, затим солидан преводилац позоришних комада и изворни драматичар.“ А о њему као обичном човеку који се сломи пред налетом емоција говорили су топло, дубоко из срца његови најблиожи. Колико је Масука био веран свом родном крају сведоче записи његовог дугогодишњег сарадника и пријатеља, Слободана А Јовановића.
„Говорио ми је о чардаку родитељске куће са кога је пуцао видик на Јасеницу. Уз кафу и цигарету, у потпуној самоћи, он се ту најбоље осећао. Био је срастао са средином из које је поникао, не правећи од тога никакву патетику. Када смо пред крај његова живота, огорчени што га заслужна признања не сустижу, одлучили да му доделимо преводилачку награду, Живојиновић, веран својој природи и животном ставу, није дошао на свечаност, али је упутио писмо које заслужује опширније тумачење, и у коме се, као основни лајтмотив, налази његова жеља да се половина додељене му награде упути Фонду за регулацију слива Мораве уколико такав фонд уопште постоји.“
Данас, Центар за културу у Великој Плани носи његово име, једна улица у Ђураковцу сведочи о његовом постојању и везаности за овај крај и понекад, на неком такмичењу рецитатора неко од гимназијалаца или глумаца се одвaжи да говори Масукину поезију. Многи и даље не знају ко је Масука и због чега ово име носи установа културе у граду у ком је рођен најбољи познавалац Гетеовог и Шекспировог дела. С годинама пак, залагањем свих оних којима плањанска култура и позориште леже на срцу, све је већи број припадника разних генерација који знају готово све написано о њему у приложеном тексту у оквиру започетог пројекта „Доживети стоту – 95 година Позоришта Масука“, с намером да обухватимно целокупно животно дело човека који је задужио, обележио и трасирао позоришни живот места чија установа културе носи његово име, с разлогом, пијететом и великим поштовањем.
КО ЗНА!
Да л' живим ил' сам прошао?
У један сутон сам дошао,
и сву ноћ, ево, бдим.
И слушам: — (Је ли то Бог на ухо мени шануо,
ил', давно мртав сним?)
"У радост срца твог
ја нисам срећу кануо."
Знам: мутан сјај је свануо
на челу дана мог.
И други није дошао.
Да л' живим ил' сам прошао?
ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ МАСУКА (Велика Плана, 04.12.1886 — Београд, 24.08.1974)
АНЕГДОТЕ
У истом период док је Масука боравио у Нишу и радио као управник позоришта и редитељ, у ансамблу је био Велимир Живојиновић Бата, тада без надимка по коме је био познат целог живота. Како је пошта за обојицу стизала на исто име и првила забуну међу њима, нарочито она на енглеском и немачком језику, Масука је предложио Бати да уз своје име стави надимак који је касније био саставнин део његовог имена.
