ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Прве године позоришног живота у Великој Плани
Тек у трећој деценији 20. века у Великој Плани, која тада још није била ни варошица иако је званично проглашена за варош 1924. године, појављују се назнаке културно-уметничког живота. Носиоци промена које карактеришу појаве везане за уметност и културу су углавном учени људи оног доба – учитељи, свештеници и доктори, напредни трговци и студенти чије су породице схватиле да је образовање значајан напредак за млади нараштај. Како су у то време почела да се формирају разна удружења, да ничу земљорадничке задруге и активније раде политичке странке, њихови чанови су користили прилике да се на масовним окупљањима обраћају народу како би износили своје идеје и приволели нове саборце да им се придруже. Хуманитарни скупови, наступи певача и путујућих трупа, били су идеална прилика да се народ окупи и агитатори огласе.
И пре Великог рата у Великој Плани су постојала културно уметничка друштва која су грађанима пружала могућност да развијају и негују уметничке склоности. Певачка дружина „Србобран“ основана је, тешко је поверовати, далеке 1902. године. Окупљала је надарене певаче који су под воћством умешнијих музичара увежбавали репертоар који је садржао нумере прилагођене различитим потребама и приликама. Наступали су као група певача са инструменталистима, најчешће фрулашима или хармоникашима и гудачима, на забавама по кафанама, на свадбама и сахранама. Певали су и у црквама на богослужењима и светковинама које су организоване у сеоским портама и на игриштинама. Наши ондашњи певачи су по позивима из других места, где није било сличнох удружења, наступали по околним селима и варошима. У почетку су групу чинили мушки певачи, са двадесетак чланова, касније су им се прикључивале и жене. По подацима који се могу наћи у Историјском архиву у Смередеревској Паланци и историјским списима сачуваним из тог периода у другим институцијама први представници певачких друштава били су из редова земљорадника, а као председници ових друштава појављују се угледни домаћини из породица Јеремић, Арсић и Димитријевић. Хоровође су као по правилу биле учитељи као што је био Станислав Арсић.
У не тако далеком временском раздобљу, пет година касније 1907. године, формирано је још једно певачко друштво слично „Србобрану“. Звало се „Сремац“, ваљда по Стевану Сремцу, који је годину дана раније умро остављајући за собом чувена дела српске књижевности с краја 19. и почетка 20. века. Удружење је основао наступајући слој друштва, младе занатлије и индустријалци у повоју не старији од 30 година. Били су бројнији од друштва земљорадника са нешто напреднијим програмима и амбицијама за наступе. Њихове активности прекидају ратне године – најпре учешће Срба у Балканским ратовима, касније и у Великом рату. У поратним годинама поново се окупљају и наступају редовније по кафанама код „Браће Обрадовић“, касније код „Петковића“, Милојевића и у другим угоститељским објектима којих је било на сваком кораку по селима и у самој вароши.
Орашански срез је између два рата био релативно развијен привредно, идеолошки па и културно-уметнички у односу на друге средине региона. Расте број хуманитарних организација, удружења грађана, задруга и културно-уметничких друштава. Двадесетих и тридесетих година прошлог века у Великој Плани, уз поменута удружења, било је регистровано још и ватрогасно и спортско друштво „Морава“, два певачка друштва, као и хуманитарно друштво именом „Удружење кнегиње Љубице“, „Стрељачко удружење варошице Велика Плана“ и једно ловачко удружење. Жељни забаве и уживања, у складу са варошким навикама које су стизале из већих насељених места у околини, Плањани су радо организовали забаве и светковине на којима су се окупљали имућнији и угледнији грађани. Биле су то еснафсе вечери занатлија и трговаца, задругара и ловаца, припадника политичких странака и младежи која се лети и за празнике враћала у завичај са студија и школовања. На свим забавама улазнице су биле добровољни прилози које су организатори користили за рад удружења или партије, за гостовања певачких друштава, агитовање и ширење политичких идеја партија формираних као огранци по варошима и среским местима. Најважније забаве биле су организоване поводом неких свечаности, па је тако празнични дан посвећен Светом Сави временом прерастао у Светосавски бал налик баловима организованим у српским градовима.
Кад није било светковина, пуном паром и комплетно искоришћеним капацитетима до последње столице, радиле су бројне кафане чак и обичним данима. Било је живо уз песму и игру. Домаћин је ангажовао музичаре Роме из Плане и околине, он их плаћаво и одређивао им сатнице за наступ. У то време најтраженији су били музичари из породице Јовановић. Гудачки оркестар је формирао виолиниста Мита – Димитрије Јовановић са синовцем Миланом и синовима Драгомиром и Велимиром. За њих је увек било посла на свадбама и забавама, по потреби на црквеним свечаностима и сахранама.
У оваквом окртужењу стекли су се услови да мала варош формира глумачку дружину која ће грађанству понудити нови вид забаве – смех и игру на инпровизованој сцени поменутих кафана и задружних сала. Како ми Плањани с поносом волимо да кажемо први трагови позоришног живота у нашој вароши датирају далеке 1929. године. На плакатима излепљеним по тарабама, трговинским радњама и на улазима друштвених просторија убележен је датум 19. јануар који се узима као дан оснивања Аматертског позоришта „Масука“. Тада је „Велико Планско Позоришно Друштво В. Масука“ припремило целовечерњи програм који је наговестио буђење позоришног живота у месту које се до тада са глумцима сусретало само приликом гостовања путујућих позоришних трупа на пропутовању кроз Србију, идући цариградским друмом ка већим насељима од Београда према Нишу и Врању. Пред наступ глумачке дружине ондашњи председник удружења глумаца у поздравној речи најавио је догађај који је ушао у историју. Богојављењенска светковина 1929, у кафани „Браћа И. Милојевићи“, у власништву Милосава Мике Милојевића, лоцирана у непосредној близини Старе општине, убележена је црвеним словом у календару догађаја за ту годину и године које следе скоро читаво столеће касније.
Позоришни комад „На самртним мукама“ и једночинка „Мића из војске“ (шала у једном чину), узимају се од тог појављивања као почетак рада Позоришта „Масука“ и то сви знају у Великој Плани чији житељи позориште прихватају као друштвено добро од великог угледа и значаја. Да ништа није измаштано, нити измишљено зарад грађења мита о дуговечности институције културе, сведочи сачувани писани докуменат којим се позивају гости на Богојављенску забаву. Свако ко напише макар редак о, по чувењу познатом, Позоришту „Масука“, почиње од овог догађаја, зато никоме не смета што се ово појављивање глумаца стално провлачи кроз казивање и предочавање животног тока установе културе са дуговечном традицијом. И увек се са пажњом саслуша или прочита било каква белешка о догађају опричаном и помињаном у разним приликама и појавним облицима Позоришта које ће за пет година доживети стоту и као стогодишњак наставити живот у још једном столећу.
Историографи и хроничари прилика у Орашком срезу, не без разлога, пребирајући по доступној документацији о предратном и посалератном развоју догађаја на овим просторима наговештавају могућност да се корени позоришног живота у Великој Плани могу тражити и раније - ако не деценију или више, макар годину пре, 1928. пошто је било неопходно да се за наступ пред публику припреме глумци а друштво оформи и региструје званично. Да је могуће размишљати у том правцу и да је готово истинита наведена претпоставка, потврђују списи из ранијег периода нађени у архивама на којима се налазе регистрована удружења и листе имена учесника у соколским друштвима и јавном животу уопште из ових крајева.
Ништа вам ново у овом тексту нећемо рећи ни када вас подсетимо да је друштво тада формирано добило име по свом чувеном комшији, човеку пониклом на овим просторима, и његовом породичном надимку, Велимиру Живојиновићу Масуки. Чувени песник, преводилац, позоришни критичар и редитељ у време оснивања Позоришта у Плани постављао је многобројне представе на сцене позоришта у Београду, Сарајеву и Битољу. Алудирајући на значај установе и допринос човека чије име носи институција културе, рекли бисмо пуна срца, стасавали су заједно – позориште и човек који је задужио српску књижевност и позоришну уметност. Свако према својим молгућностима и склоностима са истим идејама и истим жаром да приближе позоришни живот ширем аудиторијуму. Није далеко од истине да је сам Масука саветима и личним присуством помогао својим пртијатељима и суграђанима да у завичају заживи позориште.
После првог појављивања, играња представа на импровизованој бини у кафанском окружењу, нови наступи су уследили убрзо у другим кафанама широм вароши које су имале слуха и визионарских склоности да предвиде значај почетних глумачких корака чланова друштва који су се прихватили посла увођења позоришног живота у живот мале вароши. Врата су им отворили власници кафана „Обрадовић“, „Општинска“ и „Јеремић“, касније „Браћа Петковић“. Почели су за такве прилике да монтирају бине и да тај део кафене одвајају за потребе њиховог наступа. Клупе, столови и столице су се ређале тако да публици буде прегледан след догађаја на импровизованој сцени. Постављале су се завесе од обичног платна тек да би се и физички одвојила позорница од кафанског амбијента и омогућило актерима драме да изађу и поклоне се публици, како то иначе раде глумци у правим позориштима.
Глумци су ретко носили костиме, није било могућности да се пресвлаче и да променом одеће улазе у ликове које тумаче. Толико напредни нису били. Нису носили ни маске, нити су другим ликовним изразима дочаравали радњу комада у коме наступају. Носили су своја грађанска одела или народне ношње, шта год да су имали за такве прилике. Речима, покретима и мимикокм покушавали су да пренесу емоцију и изазову одређена осећања код публике док играју. Све то је забављало посматраче, будило жељу да и они учествују са свог места, добацивањем, одобравањем или негодовањем када неко од глумаца код њих изазове позитивне или негативне реакције. Упоредо са развојем позоришног живота било је прилика да публика у кафанама поздрави повремено гостујуће дилетантске групе из околних места. Због близине и добросуседских односа најчешће су долазили чланови Друштва Народне књижнице из Кусатка, које су гостили и по потреби примали на конак најчешће власници кафане „Браћа Петковић“. Због интересовања публике приказивани су хумористички програми, игрокази са песмом и игром и комади наших чувених комедиографа Нушића и Јована Стерије Поповића.
У списку Дунавске бановине на који се позива локални историчар Дарко Ивановић, видљива су имена активних чланова друштва „Масука“ који се сматрају основачима аматерског позоришног живота. Били су то углавном учитељи и трговци, занатлије и угледни задругари. Први председник друштва био је учитељ Радоје Стојановић који се бавио глумом заједно са учитељима Миланом Пантићем и Милојем Анђелковићем. Касније им се придружила учитељица Наташа Стојановић која је од 1931. године била активна чланица удружења и глумица на сцени.
Занимљива је појава да су се неке назнаке позоришног живота јавиле по селима Орашког среза и пре него што је заживео позоришни живот у плањанској вароши, чак пре Великог рата. Позоришна друштва постојала су у Лозовику 1909. године, Старом Селу годину дана касније, Милошевцу 1913... Непосредно после Првог светског рата формирају се слична удружења у Великом Орашју и Крњеву, 1920. и 1926. године. Трновче иде путем својих сународника у околоним местима, формира глумачко удружење 1932, а Ново Село 1933. године.
