ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Развој позоришне уметности у Великој Плани и њеним селима
Како су ницала глумачка удружења по селима и варошима с почетка прошлог века који је био обележен ратовима и страдањем српског народа, тако су се најодважнији усудили да стану пред публику и прикључе се чланству
Корени талијине уметности могу се наћи колико у варошима, толико и у сеоским срединама, понегде и пре него што се позоришни дух осетио у тада развијеним градовима и варошицама. Тешко је поверовати белешкама локалних хроничара да се још пре Великог рата по селима данашње општине Велика Плана развијао богат културно-уметниочки живот. Драмске секције и дилетансте групе ницале су по мањим местима на иницијативу учитеља, ђака и студената, писмених грађана који су желели да се далеко од градова осети дух позоришта.
За лучоноше позоришног аматеризма само на основу првих формираних друштава глумаца могу се сматарати напредни мештани Лозовика који су давне 1909. године имали регуларно формирано удружење. Није познато ко су били први глумци, шта су играли и колико су трајали. По угледу на њих годину дана касније оформили су се чланови глумачког друштва у Старом Селу. Пред публику су излазили комадом „Јазавац пред судом“ и тако често увесељавали публику у свом селу и оближњим насељима. Били су то невешти наступи са превише афектирања и преглумљених сцена. Најважније им је било да науче текст и изговоре га без велике муке, са пренаглашеном мимиком и прејаком гестикулацијом, што и јесте карактеристика неуких глумаца.
И у Милошевцу су започете глумачке активности доста рано, 1913. године под руководством Живана Лукића, уз учешће гимназијалаца који су се школовали на страни, у околним већим местима и градовима. Редитељ и организатор рада позоришнњ трупе био је ондашњи учитељ Миливој Гавриловић који је као локални хроничар схватио значај писане речи и чувања документације за будуће генерације остављајући веродостојне трагове о свим значајнијим догађајима у селу између два рата.
Дилетантско позориште „Зора“по угледу на оближња места формирано је у Великом Орашју, ондашњем среском месту. Глумци су изводили представе у Бркићевој кафани, која је и обичним данима углавном била пуна, а међу глумцима нашли су се учитељи, ђаци, напредна интелигенција и занатлије. Имало их је више него у другим местима јер је и средина била напреднија у односу на остале. Пред Други светски рат позоришну трупу је водио Бранко Бојковић, чиновник. На истој таласној дужини по потребама, развојном напретку и прихватању новина, било је и Крњево, успутна станица путника на Цариградском друму и путу до Смедеревске Паланке. Идеју формирања глумишта донео је из престонице Жикица Шулејић, студент права, што је било ретка појава у оним временима да се будући судија бави глумом и залаже за развој драмске уметности у селу.
У Трновчу, доста касније у односу на остала села започиње активан културно-уметнички живот. Тек 1932. године формира се КУД који је у свом саставу имао хорску, драмсу и фолклорну секцију. Записано је да је први председник био извесни учитељ Р. Жунић, предратни комуниста. У Новом Селу, мало касније, непуну годину, бележе се почеци драмског живота. Основач друштва „Искра“, како је забележено код месних хроничара, био је Михајло Цветковић, још један сеоски учитељ.
Записано је у летописима места и документима која се чувају у архивама да је Радоје Стојановић, врсни педагог својим ентузијазмом и визионарским погледом у будућност, постао зачетник позоришног живота Велике Плане крајем треће и почетком четврте деценије прошлог века. Као учитељ и културни радник изградио је велики углед међу мештанима и њиховом децом. Веровали су му и следили га у свему што је као новину уводио у учмали живот варошице на раскрсници важних путева кроз Србију. Све што је хитало у престоницу и што се враћало из ње, пролазило је поморавским коридором, неретко и остајало на коначиште или се одлучивало да заувек остане у плодној равници.
Учитељ овдашњи, Радоје Стојановић, први је председник драмског друштва основаног 1928. године, касније глумац који је око себе окупио колеге и пријатеље глумце вољне да народу дочарају позоришни живот и подигну културу малене вароши на виши ниво. Његови пратиоци, саборци на сцени, били су најпре учитељи, Милан Пантић и Милија Анђелић, касније његова супруга Наташа Стојановић, учитељица у Бресју. Глумили су и сељани који су таленте за глуму показивали за време Белих поклада маштовитим играма под маскама. Око ватре, на отвореном простору, у присуству целог села, осмишљавали су сцене из свакодневног живота и уверљиво их, са великом радошћу и оптимизмом да раде смешне и забавне ствари како би увесељавали мештане, преносили са пуно жара публици.
Биле су у импровизованим комадима главне јунакиње одбегле младе, обучене у венчанице, нарумењених лица и нагарављених обрва, забрађене да се не виде грубе мушке црте глумаца који су у том периоду играли женске улоге да би све било још смешније и забавније. Ломатали су се на високим штиклама, саплитали о подсукње и придржавали корсете да им не би испао садржај из пренаглашених недара. Преко руке су носили дамске торбице, око врата ђердане и чипкане мараме. Живописни костими забављали су присутне и саме актере шаљивих игроказа. По неки неверни супруг добио је оклагијом по леђима, уплитале су се радознале комшије у породичне расправе, младићи су враголасто облетали око девојака... Биле су то забаве које су се припремале месецима пред Покладе и изазивале велико интересовање житеља насеља која су држала до традиције и преносила обичаје с колена на колено. Тако се може сматрати да се још тада, и пре оснивања глумачких друштава, у обредним радњама назиру темељи позоришног живота на селу. Овакве игре приређиване су у свим махалама, на раскрсницама, у центрима насеља. Њима су се бавили најдуховитији међу сељанима и највеће шаљивџије међу њима.
Мало се зна о „истинским“ глумцима Позоришне дружине „Масука“ из најранијег периода развоја позоришне уметности. Више података сачувано је из предратног и раног ратног периода када су глумци упркос ратном вихору настављали свој рад на релативно мирној територији која је у данима окупације била изван линије фронта и оружаних сукоба партизана и окупатора.
Према подацима из ратног и поратног периода окосницу ансабла су поред учитеља Милоша Мише Лукића и његове супруге Дуње чинили остали чланови: Боса Тутуновић, професорка књижевности - касније директорка Гимназије, Слободан Бојковић Њуња, трговац, Леополд Сучић, чувени фудбер клуба „Морава“, већ помињани Младен Вељковић Њужа, Душица Ранковић, касније директорка банке, Дара Веселиновић и Сека Кузмановиоћ, државне службенице, Танасије Трифуновић и Сава – Саша Величковић, пољопривредни техмничари, Бранко Тодоровић фотограф, Драгослав Марковић каменорезац... У то време заљубљеници у позориште били су и Драгослав Марковић, Миодраг Муја Бабић, Љубиша Биша Табаковић, Аранђел Милојевић, Душан Ранковић, Драга Михајловић... Женске ликове играле су још и Здравка Јовановић, Драга Спасојевић, Љиља Костић, Душица Димић...
Међу глумцима у раном послератном периоду су била позната имена ондашњих активиста: Костадин Величковић, Света Обрадовић, Миодраг Мића Исаиловић, Младен Дене Вељковић, Љубиша Арсић, Мика Јовановић... И жене су се у све већем броју усуђивале да се прикључе друштву, међу њима сестре Косара и Драгица Арсић, Милица Панчић... Глумиле су заједно са колегама из друштва и биле предводнице будућег женског активизма, а као последица промена у свести грађана које су уследиле након ослобођења, није било срамота бавити се глумом и показивати се пред публиком у „туђим ципелама.“
Њихово појављивање отворило је врата младим девојкама, запосленим женама, времешним домаћицама да и оне покажу своје таленте – за глуму, песму и игру. Кроз женска удружења су се осмелиле и да кажу шта мисле, изаберу занимање, прате своје жеље и удају се за оног кога воле. Све то било је непојмљиво за унижена женска бића у предратном периоду у малим срединама када су биле предмет осуда и покуда друштва за било какво излажење из шаблона општеприхваћеног понашања у поремећеном систему вредности заједнице.
