ДОЖИВЕТИ СТОТУ
Вита Стефановић, утемељивач српског позоришног аматеризма!
95 година Позоришта „Масука“
Витомир Стефановић Вита, сликар, редитељ, глумац, сценограф – срце и душа позоришта „Масука“, без дилеме је најплодотворнији стваралац у позоришној уметности од настанка ове установе до данас. Заслужан за највеће успехе неколико генерација глумаца „Масука“, од средине до краја прошлог века, за собом је оставио богат опус у свим областима у којима је дао значајан допринос развоју и напретку. Аутор је неколико стотина слика, оснивач културних манифестација чије трајање сведочи о далековидости мецене културе који је још онда предвидео потребу и жеђ за овом врстом догађаја у унутрашњости Србије.
На латинском VITA значи живот, и не само то, може да буде и начин живота, храна, животни ток, па и животопис. Исто то ВИТА, некадашњи доајен позоришта „Масука“, значи плањанској култури. Ако се притом дода латинска изрека Ars longa, vita brevis (Уметност је дуга, а живот кратак), у потпуности добијамо значење Витиног постојања за Велику Плану. Дакле, Вита је био, недвосмислено, извор културе у послератном периоду и дуги низ година после, до краја живота, све до одласка у вечност. Иза њега остали су дубоко урезани трагови у позоришту, ликовној култури, фолкору, целокупној уметности, не само у окружењеу које је било његов ареал стварања, него и шире у читавом аматеризму Србије.
Рођен је 1929. године у Лугавчини, непосредно уз пругу која је и симболично за њега била веза са светом. Отац Витин, Ђурђе, био је машиновођа, возио је чувену Смедеревку и много лепо певао, причао је својевремено Вита. Толико лепо, и толико јако, да је гасио лампе по кафанама. Све те дарове од Бога пренео је на сина који је таленте надоградио, развио их и искористио да у другима буди слична осећања за лепо.
Испраћао је возове као дете и маштао да се отисне далеко, у непознате крајеве. Истом том пругом отишао је раније него што је очекивао, не баш у свет, мало даље од места рођења. Као дечак остаје без оца и сели се у Велику Плану у којој је провео цео свој живот, зато и јесте наш Плањанин. Ширећи идеје о уметности међу људима са којима се сусретао и притом остављао најбоље што носи са собом, словио је за човека који се поистовећује са културом - човек срце и култура срца – све у једном.
У послератна гладна и полетна времена спремајући се за наставника лепог цртања Вита се у београдском Крсманцу опредељује за фолкор. Игра Кеца уз свог познатијег колегу Драгослава Џаџевића и стиче злата вредна искуства која ће унапоредити и надоградити по повратку у Велику Плану. Отуда истанчан укус за игру и покрет. У Гимназији предаје цртање, а уз помоћ колега Мише Лукића и брачног пара Шарчевић, попут четири апостола, воде сав плањански културни живот. Најпре у КУД-у „Железничар“, а касније АП „Масука“. У том периоду почиње препород позоришта захваљујући његовим идејама и прегалачком раду.
Ради све на даскама које су му значиле живот. Режира, глуми, прави сценографију, бира музику, поставља светла, креира и одабира костиме. Одатле улази у свет филма, постаје директор биоскопа и креира са тог места укус плањанске публике за филм, позориште и донекле музику. Родоначелник је заједно са Радославом Тодоровићем Шиљом Фестивала позоришних аматера села Србије (ФЕДРАС), бројних академија и других манифестација које су имале за циљ промовисање способности деце, омладине и младих уметника пред својим суграђанима.
Вита је био, кажу његови пријатељи и сарадници, ударник на радним акцијама, власник ударничких значака и ордена рада, али и јуришник на весељима и највећи заљубљеник кафана и мерака. Био је боем у срцу и на делу. Волео кафане, препознавао вредност певача и ценио кафански дух као део националног идентитета српског народа.
Има пуно симболике у његовом имену, рођењу, одрастању и битисању. Витомир Стефановић је на свет дошао кад и плањанско позориште, 1929. године, и умало да заједно ове две институције културе прославе велики јубилеј, осам деценија постојања. Отишао је годину дана раније, последњег дана маја 2008, после 120 режија, 82 сценографије, 33 незаборавне улоге у којима је био Џонс у „Сребрној кутији“ Џона Голсфордија, отац у истоименој Стриндберговој драми, Живота у Нушићевом комаду „Др“...
Током шесдесетогодишњег непрекидног рада у Позоришту „Масука“, као редитељ, глумац и сценограф, поставио је готово сва Нушићева дела од „Сумњивог лица“ до „Покојника“, неке више пута у различим верзијама, са временском дисцаном која је увек носила нова решења и нове погледе на оца српске комедије. Његовим доласком у позориште креће ера континуираног рада на припреми представа и на учествовању на фестивалима.
Током деценијског истрајног ангажовања у позоришном аматеризму усмерио је више од пет стотина талентованих глумаца, бинских радника, мајстора светла и музике, сценографа и редитеља ка уметности која је носила са собом радост играња, могућност сусретања са људима сличних склоности и амбиција широм Југославије, незаборавне догађаје и путовања о којима се и данас са усхићењем прича међу старијим и нешто млађим генерацијама глумаца стасалим на позоришним даскама уз Виту. Стварао је дечије, омладинске и ансамбале ветерана са којима је освајао награде и био присутан на свим аматерским и бројним професионалним сценама Србије и бивше заједничке домовине, неретко и у иностранству, на гостовањима у клубовима дијаспоре. Свака од представа имала је своје вишегодишње трајање, у просеку играле су се најмање 25 пута.
Био је визионар, авангарда у сваком погледу, претеча мултимедијалног театра. Вратио је античку комедију у аматеризам преко свог „најдражег експеримента“, Омладинског ансамбла, и остао “Др“ за Нушића кроз пет различитих поставки овог дела са 125 извођења. Мало коме је тако нешто успело у животу богатом догађајима који су мењали историју и крчили пут ка савременим оријентацијама.
Тринаест Витиних представа селектори су проследили на Републичко такмичење аматерских позоришта, две су игране на савезном фестивалу у Требињу, једна на Хвару. По наградама, то су били највећи домети Позоришта „Масука“, златна маска за режију 1974. године, за „Халелују“ Ђорђа Лебовића, сребрна плакета (1977), за „Пролеће у јануару“ Душана Ковачевића, док су бронзане освојене за драму „Вук“ (1978) Ивана Студена и „Суд“(1980) македонског писца и дипломате Колета Чашула.
За идеју о фестивалу „Масукини позоришни дани“ који ће окупљати глумце аматере и професионалце једном годишње, на радост публике и задовољство истинских познавалаца Талијине уметности, заслужан је доајен овог позоришта, Вита Стефановић. Његова идеја живи већ пет деценија, а препуно позориште сваке године оправдава смисао овог фестивала и потврђује визионарске погледе у даљину човека који је био стожер ове културне институције.
Прича о Вити није комплетна ако се уз позориште не дода и ликовна уметност, па склоност ка поезији, песми, игри и кафанама. Боем у души, сликар по професији, Вита је оснивач Ликовне колоније „Покајница“. Постоји 51 годину, а од оснивања до јубилеја прошле године, сакупљено је скоро 400 вредних уметничких дела за поставку завичајне збирке. Фундус се пуни, градски музеј још није оформљен иако је идеја о овој институцији стара колико и колонија, још од Витиног времена.
Вита је, заједно са Надом Деполо, уредницом Драмског програма Радио Београда и Мићом Васиљевићем, осмислио и покренуо манифестацију поезије „Песниче народа мог“ и пуне две деценије седамдесетих и осамдесетих година Велику Плану претварао у град песништва. Са ове позорнице пут славе кренули су као победници Александар Берчек, Драгана Варагић, наши Јова Илић и Иван Вучковић...
Како су се на животном путу Вите Стефановића ређале улоге и режије, тако су пристизале награде и друштвена признања. Припао му је за заслуге Орден рада, Златна плакета Савеза аматера Србије, Златна значка КПЗ Србије, Октобарска награда СО Велика Плана и још неке вредне и значајне даровнице које сведоче о плодоносном животу човека који је удахнуо културни живот Великој Плани у послератном периоду и доприносио да култура попут значења његовог имена буде начин живота његових суграђана. Један је Витам, знали су да кажу његови сарадници, пријатељи, глумци позоришта „Масука“ са којима је радио и стварао слику позоришта преко потребног човеку уморног од досадног живота.
Не завршава се тако лако прича о Вити. Низ никад није коначан. Увек има нешто да се допише и доприча када се његово име помене. Био је један од најзаслужнијих Плањана за победу на „Турниру духовитости“. Потврдили су Плањани једном победом, други пут вицешампионским местом да су недостижни у засмејавању и надсмејавању на свој и туђ рачун. Скечеве, пошалице, духовите досетке хумориста, афористичара и сатиром надахнутих људи уобличавао је у перформансе, приредбе и игроказе за широке народне масе које су широм отварале врата разума оваквим садржајима.
Хтео је, али није стигао, или није могао, да сакупи дружину за Шекспировог „Хамлета“ или „Отела“. Имао је добро разрађен план. Можда је успео у новој димензији да постави комад у сабирном центру са Владом Тасићем, Владом маторим, Јовом, Србом, Милицом, Дарком, Ниџом, Душицом, Жићом … Многобројном екипом која му је тамо горе, међу звездама, доступна за нове експерименте. Шта би се друго могло очекивати од њега осим да држи редитељску палицу и смишља нове игре. Можда је, пак, прекорачио границе... отпловио до Бродвеја или Бољшој театра. Ко зна какви су путеви Господњи. Ништа није искључено. Могао је он шта год пожели да претвори у позоришну представу.
