Послератни развој Аматерског позоришта Велика Плана
Доживети стоту
После ослобођења, касних четрдесетих и педесетих година, буди се и напредује културни живот у малим срединама. По налогу власти и жељи народа у ослобођеним градовима и варошима обнављају се позоришта, расту нова културно-уметничка друштва, организују се омладина у секције, припремају приредбе, јавни наступи на којима учествују све генерације жељене друштвених догађања. Организују се такмичења,одлазе глумци на турнеје, наступају гостујућа позоришта.
Педесетих година, у време увођења самоуправљања, на руку развоју културно-уметничког живота иду законске одредбе које ослобађају уметнике од стега и утицаја власти. Законом о позориштима из 1957. године свака република је била слободна да дефинише стсатус позоришта, његову улогу и развој према општим друштвеним и уметничким тежњама свог становништва. Из књиге Петра Волка „Позоришни живот у Србији1944-1986“ позајмљујемо тврдњу да се почетком педесетих година позоришта ослобађају директива и идеолошких потреба Савеза комуниста, као владајуће партије, да се репертоарска политика прилагођава потребама локалне средине, што се може закључити и на основу сачуваних докумената из тог периода, захтева управе позоришта плањанског упућених Народном одбору општине – Савету за просвету и културу Велике Плане. Један од докумената потписан је од стране Раке Станојевића, ондашњег председника Аматерског позоришта, једног од виђенијих политичких личности тог доба у вароши Орашанског среза.
У допису се тражи да им општинска народна власт одобри да на Среском фестивалу КУД-а и Аматерског позоришта прикажу драму, „Младост пред судим“ Ханса Тимајера, у режији Мише Лукића. Тада је позориште имало веома добар састав. У припремама представа учествовали су просветни радници, најчешће професори и наставници књижевности, ученици Гимназије, радници и службеници. У част 150 годишњице рођења Јована Стерије Поповића, 1956. године извели су комедију „Покондирена тиква“. Наступали су у сали за грађанство и по школама широм среза. Представа је премијерно приказана пет година раније, касније дотерана и осавремењена била је примамљива за публику жељну таквих догађања када су, сматрајући да се нешто важно дешава у њиховој средини, породично одлазили на представе, где се у првим редовима чувало место за представнике народне власти.
Драму „Људи без воде“ плањанско Аматерско позориште извело је 1956. године, где први пут режију потписује Вита Стефановић. Исте године забележено је да су премијерно изведене још две представе. Најпре је Миша Лукић, годину дана пре одласка у Београд, са ансамблом припремио за извођење позоришни комад „Патент“, Стјепана Михајиловића, а за Дан Републике, 29. новембра, публика је била почаствована извођењем дела „Сребрна кутија“, Џона Голсвортија, са Витом Стефановићем у улози редитеља и глумца. Запажену улогу је имала и Душица Ранковић, касније стални члан у расподели улога. Остале улоге одиграли су Бранко Тодоровић, Сека Кузмановић, Владимир Ђурић, Димитрије Анастасијевић, Живомир Савић, Добрила Николић, Момчило Чупић, Душан Милојевић, Периша Бојић и Верица Беца Ђорђевић. Половина поменутих имена са списка учесника појављивала се годинама касније на позоришним афишима којима се оглашавала нова представа. Неки од њих били су активни све до краја века, неки и почетком новог миленијума. Овим наступом завршена је успешно плодоносна 1956. година коју неки страствени познаваоци позоришног живота у Плани сматрају прекретницом за даљи развој позоришне уметности. Почетком наредне, 1957. Драмски студион Гимназије Велика Плана извео је, веома успешно, премијеру драме „Пролећа недопевана“ Верице Рашковић Зец, о масакру крагујевачких ђака 1941. године, а нешто касније, исте године поновили су већ поменуту представу „Младост пред судум“. Овим делом на Среском фестивалу позоришних аматера у Смедереву, 25. маја, поводом Дана младости, забележили су први велики успех. Прво место на среском фестивалу. Режију је последњи пут у плањанском позоришту потписао Миша Лукић, сценографију је урадио Вита Стефановић, истовремено је био глумац у главној улози, а пратили су га Добрила Николић, Нада Јовановић, Милутин Нектаријевић и Момчило Чупић. Музичка пратња на гитари приписује се Владимиру Ђурићу, касније један од стубова плањанског аматеризма, глумац, понекад и редитељ који је истовремено био сакупљач докумената, артефаката и бележник свих појављивања и наступа везаних за драмску секцију и позориште „Масука“.
Иако се говори о успесима и признањима, плодоносном раду у првим послератних годинама, услови су били отежани и непримерени потребама и идејама које су се рађале у глумачком ансаблу пуном полета и ентузијазма. Нису имали глумци и глумице своје просторије, своје место за окупљање, припремали су представе по кафанама и привременим објектима намењеним потребама културе, често без реквизита, огрева и превоза за наступе. Као да су се пресликале године када су почињали и желели да се изборе за место под сунцем. Ипак су радили здушно и „избацивали“ по три представе годишње, пратећи календар празника и датума који су били уважавани као омаж ратним успесима и борби за ословођење земље од непријатеља. Било је упутно и потпуно оправдано да се представе играју за Дан Републике, Дан ослобођења, Дан младости, а рецитали и фолклорни наступи за Први мај, Дан устанка, Дан бораца, Дан победе... Квалитет представа и свих наступа глумаца пред публиком временом је изашао из оквира дилетантизма, водило се рачуна да избор текстова буде примерен тренутку, глума одмерена, сценографија усклађена са текстом и потребама сценског приказа драмског дела.
Историчар Дарко Ивановић у монографији о Позоришту „Масука“ бележи, везано за овај период наступа глумачког ансамбла, да је „позориште имало своју бројну и сталну публику. Карактерисала га је савршена дисциплина. Није имало плаћеног радника, јер је секретар волонтирао. Од среза је добијало врло мала новчана средства,недовољна за рад.“ Те сада већ давне 1957. године, када се бележе први значајнији успеси глумаца, на локалном Фестивалу културно-уметничких друштава жири је одабрао за даље наступе на неком од месних фестивала Драмску секцију из Старог Села и комад „Мати“, женски хор и фолклорну секцију из Великог Орашја, а на срески фестивал одлучио се да пошаље КУД „Железничар“ и Аматерско позориште Велика Плана одакле су се глумци вратили са наградом.
Исте године Позориште је имало своју прву турнеју. Боравили су и играли пред хрватском публиком у Кутини, у славонском срезу. Глумци из Кутине су неколико месеци касније наступали у Србији, најпре у Смедереву, а у оквиру исте турнеје још у Милошевцу и Великој Плани. Играли су драмски текст Славка Колара, „Свога тела господар“. Колико су то били важни догађаји за житеље ондашње велике државе, на турнеје заједно са глумцима су одлазили и представници власти, по неколико представника друштвено политичких радника и сам ондашњи председник Мика Марковић. О овим догађајима остале су белешке у летописима обеју општина и срезова, као и у локалним новинама, тада Нашем гласу који је излазио као регионално гласило у Смедереву. Тако је за премијеру „Лекција“ изведену 1957. године, поводом прославе Дана Републике, записано да је дело „режијски добро постављено, ликови су добро погођени, а сценографија веома успела. Комад је режирао, сада већ искусни редитељ Вита Стефановић, опет глумац и сенограф заједно са Момчилом Бабићем и Бранком Станојловићем, док су улоге уз Виту одиграли још и Петар Петровић, Таса Трифуновић, Милорад Ђурићић и С. Кеченовић.
Та сезона 1957/58. и није била посебно репрезентативна и значајно успешна за Позориште. Приказана је још једна премијера „Гранчица на ветру“ за коју познаваоци позоришног живота кажу да није пружала велике могућности из простог разлога што ни аутор текста Коле Чашуле није био тако успешан у грађењу радње и преношењу емоција, па је изостао добар пријем код публике. Ни глумци, ни редитељ, ни остали у тиму нису били на нивоу пређашњих напора да дају све од себе како би представа дуже живела од премијере. Као глумци поново су се појавили исти ликови: Вита, Миша, Дуња, Верица, Милорад Ђуричић.
Напори на извођењу позоришних комада у овој сезони су оцењени као неуспешни, сезона пропала, па је из тих разлога уведено правило које су касније следили чланови Аматерског Позоришта. У летопису представа и рада позоришта забележено је да „АП развија културно-просветни рад у масама и ради у духу програма и задатака Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) и дуго је тако било као аматерска институција под утицајем овог орегана власти, постало је члан Савеза аматерских позоришта Републике Србије и Савеза КУД-ова и аматерских позоришта Смедеревског среза. Имало је три органа: скупштину, управни одбор и народни одбор, који су управљали „позоришном сценом“, доносили одлуке и уводили правила рада, бринули о репертоару и наступима. Упрљаву су сачињавали: председник, потпредседник, благајник, касније и секретар. Новоустановљена правила о раду позоришта могуће је наћи у документацији Народног одбора општине Велика Плана, одсек за просвету и културу. Новоуведеним правилима потврђен је назив Аматерско позориште Велика Плана, тек неколико година касније, проналском документа о оснивању АП „Масука“ додаје се име познатог српског песника, редитеља и позорнишног радника, Велимира Живојиновића Масуке, рођеног у Великој Плани, који је један део живота провео радећи на унапређењу позоришног живата завичаја, ангажовањем у АП Смедеревска Паланка и АП Велика Плана.
Белешке о овом развојном периоду плањанског позоришта могуће је наћи у монографијама локалних историчара, у локалним гласилима, летописима представа, међуопштинским архивима у Смедереву, Пожаревцу и Смедеревској Паланци.