Доживети стоту
Они су креирали позоришни укус публике и дали допринос да се о Позоришту „Масука“ чује ван граница Србије
Прве представе од самог оснивања Позоришног друштва „В. Масука“ режирали су глумци, потом учитељи и студенти и напредна омладина, а у поратном периоду, касних четрдесетих и почетком педесетих година, Милош Лукић, предратни учитељ и наставник, у послератним годинама секретар за културу при Среском народном одбору, касније председник Савета за просвету и културу, па директор школе ученика у привреди. Његов пут су следили, најпре Младен Вељковић Дене и Леополд Сучић, па Вита Стефановић, глумци Влада Ђурић и Властимир Михајловић, глумац и редитељ из Смедеревске Паланке Александар Митровић, седамдесетих и осамдесетих година одважили су се наши водећи глумци Влада Тасић, Јова Илић, Срба Милошевић, Ђокица Миљковић, Драган Николић да се позабаве режијом. Од професионалних редитеља највеће успехе са нашим екипама старијих и млађих глумаца имали су Миодраг Милановић Мага, Лука Кецман, Томислав Кнежевић, Анђелка Николић, Милош Јагодић, Дејан Цицмиловић...
Лукићеве прве послерагне режије биле су: „Дубоки су корени“, „Лав на тргу“, „Госпођа министарка“, „Др“, „Ватра и пепео“, „Ђидо“, „Покондирена тиква“, „Седморица у подруму“, „Патент“, „Кир Јања“, „Необична комедија“, „Гранчица на ветру“, представа са којом је Позориште први пут учествовало на Републичком фестивалу аматерских позоришта 1954. године. До одласка у Београд где је завршио Филолошки факултет и наставио да се бави педагошким радом и позориштем као члан драме КУД-а „Иво Лола Рибар“, Миша је био учитељ придошлим глумцима од којих су неки у потпуности следили његов пут и постали редитељи. Најревноснији следбеник је свакако Вита Стефановић са 88 режија на „Масукиној“ сцени и тридесетак у Паланци, Смедереву, Јагодини и селима општине Велика Плана, углавном за ФЕДРАС.
Његов редитељски првенац била је драма за гимназијску драмску секцију „Људи без вида“ са којом је 1956. учествовао на Омладинском републичком фестивалу, а за велику сцену Позоришта „Масука“ исте године режирао је „Сребрну кутију“. Његов највећи успех је уследио две деценије касније, када је са представом „Халелуја“ био победник Републичког фестивала драмских аматера Србије у Кули 1974. године. Одлуком тадашњег жирија и победом у, како стоји у документима, изузетно јакој конкуренцији, глумачка постава Лебовићеве драме стекла је право учешћа на савезном фестивалу у Требињу где је Вита добио награду за режију што је дуги низ година био најзначајнији успех Позоришта „Масука“ све до 2013. године када су Јелена Стојадиновић за епизодну улогу и Живослава Нена Бајић за најбољу главну женску улогу на фестивалу у Требињу добиле златне маске, пре њих Душан Јанићијевић био је добитник златне маске за главну мушку улогу на Републичком фестивалу у Врању за сезону 94/95.
За дугогодишњи прегалачки рад у позоришном аматеризму Србије Вита, симбол плањанске културе оног доба и деценија касније, добио је Орден рада са сребрним венцем, две Октобарске награде општине Велика Плана, Златну значку Културно просветне заједнице Србије, три златне плакете Савеза аматера Србије за развој позоришног аматеризма и читав низ награда за режију, сценаријо, глуму. Вита је увек студиозно приступао сваком послу, посебно режији позоришног дела. Није дозвољавао пропусте, недовршене и незаокружене редитељске замисли које су увек ишле испред времена због чега су стручњаци позоришне уметности увек истицали да је авангардни редитељ, загледан у будућност, креативан и маштовит, човек који је подигао аматеризам на ниво који су у каснијим годинама били принуђени да следе остали редитељи позоришног аматеризма.
Вита је, неоспорно, интересовањем и природом посла којим се бавио (дугогодишњи директор Народног универзитета) био изванредан познавалац позоришне уметности и драмских дела, филма, музике и сликарства. Пре свих аматерских позоришта у Србији на сцену је постављао драме и комедије нових аутора за које се нико до тада није усуђивао да их режира.
- Вероватно сам још стотину комада истински одсањао и поставио у мислима на неку од сцена, видео сам их како се одвијају, замислио најбољу сценографију, могао да направим расподелу са глумцима на које сам могао да рачунам. Вероватно ми је за такав приступ позоришном комаду помогло то што сам одгелдао на стотине филмова – говорио је у интервјуима које смо обављали са њим кад год смо пожелели да напишемо нешто о култури Велике Плане одакле ћемо сазнати неке новине и ми и публика.
- И даље филмове гледам као пажљиви посматрач који у свакој сцени запажа чак и ситне детаље, покрете, кадар, све што доприноси да филм буде добро примљен код публике. Знао сам годишње да одгледа и по 150 пројекција од којих сам увек бирао за нашу публику оно што ће је у највећој мери привући и определити да заволи филмску уметност. Нескромно је рећи да сам на тај начин креирао укус публике која је знала да цени то што су у малом месту били у прилици да гледају нову домаћу и страну филмску продукцију, одмах после Београда и Новог Сада – говорио је тада о филму са истим жаром као када је тема разговора позориште и уметност уопште.
За неке сцене у режији комада идеје су навирале из филмова, како не знам, само ми се понекад учини да сам тако нешто негде већ видео – говорио је о приступу редитерљском послу маг позоришне режије, Вита Стефановић.
- Имао сам среће што су све оно што замислим и што пожелим да изведем на сцени глумци као што су били Влада, Јова, Срба, Влада Матори, некада давно Радмила Ђурђевић, Лоза, Нена... могли да одиграју баш онако како сам ја то видео у својим сновима – хвалио је свуда и у свакој прилици своје глумце свих генерација Вита, боем у души, најхваљенији и најнаграђиванији редитељ аматерских позоришних представа у Србији.
Поред „Урнебесне трагедије“ са којом није стигао да оде на кулски фестивал, Влада Тасић је режирао још десетак представа – највише за драмске секције културноуметничких друштава по селима Велике Плане и на тај начин допринео да се осамдесетих и деведесетих година глумом аматерски баве талентовани мештани којијма није доступно позориште свакодневно. Његове представе са младима из Трновча, Доње Ливадице и Крњева представљале су своје село на Федрасу, неке од њих и награђиване.
Јова Илић је стигао да за живота режира десетак представа, у Позоришту „Масука“ шест, преостале за ФЕДРАС, радничка позоришта и позорнице у Старом Селу, Марковцу, Радовању и Рачи.
Драган Николић Јордан, глумац старе гарде, један од најталентованијих у Витиној поставци, остварио је близу стотину улога и десетак режија. За „Масуку“ четири, остале у Крушеву, Старом Селу и Крњеву.
Да би се постигао квалитет и следили нови путеви позоришне уметности, одговарајући на захтеве избирљиве публике, наше позориште и већина других позоришта у Србији, прибагавала је ангажовању професионалних редитеља који су радили у унутрашњости, доносили нова креативна решења и са потпуно новим виђењем позоришне режије одлазили на фестивале и освајали награде и признања.
За „Масуку“ је некадашњи глумац овог позоришта Миодраг Милановић Мага, као професионални редитељ, режирао шест представа: Еп „Уста раја ко из земље трава“, „Сад се смеј Сотире“, „Сара и крик јастога“, „Црни Ђорђије“, „Станоје Главаш“ и „Офир“. Лука Кецман је као професионални редитељ на великој сцени Позоришта „Масука“ режирао „Маратонци трче почасни круг“, „Вожд и смрт“, „Господин Фока“ и „Покондирена тиква“. Радио је и био запажен и са омладинском сценом.
Једну представу, са поносом истичу стари чланови Позоришта „Масука“, режирао је др Бранивој БранаЂорђевић, професор Факултета драмских уметности у Београду, „Судбина ратника“ 1988. године у жељи да осети у директном контакту са „Масукиним“ глумцима шта то струји на аматерској сцени у Великој Плани када успевају из године у годину да буду све бољи и успешнији. Неколико година касније „експерименте“ са нашим глумцима изводио је Бранин некадашњи асистент, Радован Кнежевић, доцент на ФДУ, био је коредитељ и лектор на представи „Вожд“. Славољуб Марјановић режирао је „Студентска посла“, Лилијана Ивановић „Кукавица, жена и она друга“, Саша Габрић „Вожд“, а у новије време Дејан Цицмиловић и Милош Јагодић, професор позоришне режије на ФДУ у Београду. Дејан, стално ангажован као глумац у Народном позоришту у Нишу, постигао је са нашим глумцима најзначајније успехе представама „Сан летње ноћи“, „Буђење пролећа“, „Београдска трилогија“, а са најмлађима „Чаробњак из Оза“ и „Гуска на месецу“. Најновију представу у овој сезони „Народ 'оће пре'ставу“ режирао је опет Цицмиловић. Милош је био редитељ на представамна „Свети Георгије убива аждаху“ и обновљено „Путујуће позориште Шопаловић“.
Још једно име позоришног аматеризма Србије завређује да га поменемо заједно са Витом и осталим нашим глумцима који су се опробали као редитељи на „Масукиној“ сцени. Александар Аца Митровић, за Смедеревску Паланку је исто што и Вита Стефановић за нас и наше Позориоште. Први је као гост режирао у нашем Позоришту, најпре заједно са Витом „Бикови и људи“, касније самостално „Врело срце“. У монографији о Паланачком народном позоришту, бивши глумац овог позоришта,Тома Митровић, забележио је сећање Вите Стефановића о Аци, пријатељу од кога се учио позоришу. „Постали смо нераздвојни пријатељи и сарадници. Помно сам пратио његове режије, и могу да кажем да сам много тога научио од њега – мислио је на обраду ликова и постављање мизансцена. Све остало је сам научио или добио као дар од Бога – осећај за сцену, покрет, ритам, сценографију...
Његови савременици истичу да је једино Вита могао да „искасапи“ драмски текст а да му ништа не одузме, успевао је да сваки пут дело сведе на краћу, ефектнију форму која више одговара публици и глумцима. Сматрао је да тако глумцима даје прилику да личним сензибилитетом обоје лик, дају му душу уграђујући у ролу сопствене емоције и осећај за сцену. И још нешто је само Вита знао – да осети добар текст, да наслути драму, да осмисли ново виђење нечега што је у „неком прошлом позоришном животу“ већ виђено... Зато је био Вита јединствен и непоновљив.
