Доживети стоту
Поникли су на сцени Позоришта „Масука“ а за животни позив изабрали су уметност, они су редитељи, позоришни, телевизијски и филмски глумци
За девет и по деценија постојања Позориште „Масука“ је изнедрило знамените професионале позоришне раднике, глумце, редитеље, костимографе, мајсторе светла који су искорачили из аматеризма и постали познати широј јавности, створили незаборавне ликове, креирали укус публике и ишколовали нове генерације љубитеља сценског покрета које препознају врдности позоришне уметности. Подједнако успешно негује се у овом храму културе Дечија и Омладинска сцена чији мали и велики глумци иду стазама својих претходника на фестивале по награде и аплаузе на отвореној сцени. Некима од њих се посрећило да остваре своје снове и постану познати.
Од „Масукиних“ редитеља, националне домете остварили су Анђелка Николић, добитница Стеријине награде за режију представе „Радници умиру певајући“ и Миодраг Милановић Мага, добитник бројних награда за режију на републичким и савезним фестивалима. На сцени Позоришта „Масука“ Анђелка је режирала „Мишоловку“ Агате Кристи комбинујући млади и старији ансамб, док је пројекат „Шекспира у парку“ урадила као серијал амбијенталних позоришних радионица на теме из Ромеа и Јулије које су изведене у градском парку у Великој Плани и Београду. Било је то разбијање стереотипа о позоришту као елитистичкој уметности са циљем оснаживања младих у анимацији културног живота заједнице. Млади полазници имали су слободу да на радионицама интерпретирају Шекспира веома лично, а најзанимљивији део је била интерактивност којој Анђелка све чешће приступа у раду са децом и омладином. Представа је уствари перформанс који се изводи за и са случајним пролазницима, дакле не са људима који су наменски дошли у позориште.
Овај перформанс са нашим младим глумцима приказан је и на Битеф полифонији, прилагођен простору и посетиоцима Универзитетског парка у Београду. Уследио је после овог очито успешног пројекта нови циклус радионица Уметничке групе Хоп.Ла! и Анђелке Николић – Шекспир у блоку, који је реализован у Београду, у јавним просторима мање романтичним од паркова, али свакако још интригантнијим за позоришну сцену. Биле су то болнице, шопинг-центри и слични јавни простори за експериментисање на подручју Новог Београда и Земуна.
Анђелка Николић (1977) дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности и на Катедри за француски језик Филолошког факултета у Београду. Режирала је тридесетак представа у позориштима Србије и Словеније, за децу и одрасле, у институционалном оквиру и на независној сцени, потписује и десетак радио драма. Учествовала је на свим важнијим позоришним фестивалима у земљи и региону.
Анита Стојадиновић, млада београдска глумица, некадашњa чланица Позоришта „Масука“, по завршетку студија на ФДУ у Београду имала је прву професионалну премијеру чим је добила диплому. Добила је једну од улога у позоришном комаду „Кад су цветале тикве“ академика Драгослава Михајиловића, на сцени Београдског драмског позоришта у режији Бобана Скерлића. Раме уз раме са великанима српског глумишта, Мишом Јанкетићем, Даницом Ристовски, Срђаном Дедићем, Петром Бенчином, Марком Живићем, Слободаном Бодом Нинковићем, младим глумцем Милошем Биковићем, почела је да гради сопствену каријеру.
Пролетос је у свом селу, Марковцу, у једном дворишу, испод коша поред Цариградског друма, играла Петрију и уживала у аутентичном сеоском амбијенту. Са сценом омеђеном ћилимима и дрвеним стубама сјединила се чим је крочила пред препуно двориште познатих и непознатих људи.
- Било је занимљиво, сасвим другачије него на било којој позорници где смо играла монодраму. Постоји тај чудан осећај који не попушта од почетка до краја, пред драгим људима који ме познају од почетка живота. Танка је граница између тога шта ми као глумци радимо на сцени и што стварно јесмо. Непознаница је да ли ме гледају као лик, или као неког из њиховог окружења. То ћемо пустити времену да покаже. Још ми није јасно где сам ту са њима. Извесно је само да сам срећна што се и то догодило у мом животу – каже Анита, задовољна и испуњена што је остварила дечији сан. Завршила глуму и играла пред својом публиком.
Млада, лепа и талентована, пријатног гласа кад пева и говори, осваја сцене и добија улоге које исписују странице биографије девојке чији су били снови на школским приредбама и „Масукиним“ даскама да једног дана заигра и запева пред публиком на великим позоришним сценама у Београду и широм Србије. Снови Оливере Бацић постали су јава...
Она је своју прву телевизијску улогу остварила у серији „Приђи ближе“ из 2010. године, сниманој под покровитељством Европске уније, у којој тумачи другарицу главне јунакиње, Ању Јовановић. Касније се појавила и у остварењу студента режије Милана Смиљанића „Класићи“ (2014), под менторством професора Срдана Голубовића, да би нешто значајнију улогу добила у серији Комшије, редитеља Милана Караџића. У серији је сарађивала са Ањом Мит, с којом се претходно појавила и у пројекту „Приђи ближе“. Њен лик је током серије постао један од најупечатљивијих, па се тако и она чешће појављивала у каснијим епизодама серијала. Била је запажена и у филму истог редитеља „Бисер Бојане“ из 2017. године, који је потом приказиван као серија на Радио-телевизији Србије. Од тада је сви знају и препознају у новим улогама по гласу, стасу, младалачкој лепоти којом зрачи. На позорници је уверљива кад се смеје и кад плаче, чаробна кад запева, разоружавајуће симпатична кад игра у комедијама, пуна елана кад се у мјузиклима растрчи по подијуму, уверљива као новинарка, комшиница од поверења у серијама, духовита у филму о Томи, тајанствена у бајкама, убедљива као манекенка пред нерним сломом у најновијем остварењу... Она може све што пожели, даје себе у потпуности у било којој улози коју преузме чисте душе и пуног срца.
Играла је у „Калканским круговима“, у серији „Класићи“, Јела Бунош је у „Комшијама“, новинарка Татјана у по њу судбинској серији „Жигосани у рекету“. У филму Тома остварила је једну од најимпресивнијих епизода. Гласом, занимљивим приступом и шармантним покретима руку, лица и читавог тела учинила вечним лик Лепе Лукић, а на мрежама се одавно врти њена суптилна и дубоко емотивна интепретација Лепине песме „Срце је моје виолина“.
Међу званицама на прослави скоро свих годишњица Позоришта "Масука" среће се млади глумац Ђорђе Живадиновић Гргур, који увелико гради каријеру на позоришним даскама у Београду, али и у изузетно популарним ТВ серијама, као што је "Убице мога оца". Ђорђе је своје прве кораке направио на сцени "Масуке" као ђак основац.
- Сваки човек би тебало да тежи остварењу својих снова, ма колико му се чинило да му често измиче снага и енергија, да губи самопоуздање. Ја сам тек почео и сматрам да сам на добром путу. Шанси има и нема, рад је најважнији, па се ја тешим тиме да све док имам посла, док ме ангажују, могу да остварујем себе у улогама које су увек нови изазов. Позориште је на срећу нас младих отворено за нас, пружа нам прилику да се докажемо. Желим да дам све од себе да останем тамо где сматрам да ми је место. Што се тиче серије, имао сам среће, надам се да ће ми се посрећити још која исто тако важна и успешна, не знам како ће се одвијати и колико ћу бити присутан у новим пројектима, али ћу се свакако трудити да се покажем и докажем – каже млади глумац и поручује својим млађим колегама да не губе веру у свој таленат и да искористе било коју могућност уколико им се пружа прилика да се остваре као глумци на великим сценама.
- Бити глумац је нешто лепо, занимљиво, захтевно, али и непризнато – наставља тираду о глумачком позиву Стеван Јовановић, још једно дете „Масукине“ сцене.
- Шкакљива је то тема зато што су људи јако чудни кад је у питању професија. Кад чују да сам глумац, питају што нисам уписао неки други факултет. Самим тим глумац није неко ко је завршио неки престижни факултет, по њима је то велика грешка коју људи заслепљени идеалима праве приликом одабира занимања. Глумац је неко ко се доказује читавог живота; на својим знањима ради док је жив, што на знању језика, што у виду музике, уметности... Јако је важно да у свим сверама буде бар донекле упознат са друштвеним кретањима, са градивом које га окружује. Ради се о певању, глуми или било чему што ће му помоћи да направи добру улогу, да препозна добар комад, да одабере сценарио или га одбије ако му неће допринети усавршавању или постизању успеха пред публиком. Да буде бар нека информација да би могао да догради себе кад почене да ради оно зашта се образовањем спрема. Глумац целог живота ради на себи и то је јако важно. Ако се не надграђује, стагнира, нема га и нико га више не види. Најважнија је ствар развијање креативне личности – преноси поимање глуме и живота глумаца млади уметник, Стеван Јовановић, пред којим је свака појава на сцени полигон за доказивање на којој ће бриљирати, мучити се и излазизи као поражен или као победник. Док не добије улогу живота, Стева је окренут деци, дели своје знање и умеће са њима.
- Знам из личног искуства да је понекад деци тешко да пронађу занимацију или нешто што ће им заокупити мисли, а још мање нешто што ће их заинтригирати и пробудити радозналост. Период одрастања и пре свега период основне школе, може да буде незгодан - ја сам у том узрасту био прилично несташан, понекад чак и проблематичан па поуздано знам колико може да значи простор и друштво где дете може да се преопозна и изрази. Управо то покушавам да пружим деци са којом радим.
Да је Стева успео са децом потврђује представе које су имале одјека у позоришним круговима, сакупљао је похвале и награде, био пример деци и младима како се не одустаје од остварења дечачких снова, како се постаје слободан на сцени, како глума преноси стварни живот на позорницу и како се воли оно што се из срца и душе ради. Играла су деца у његовим представама, глумила, певала, учествовала у реализацији цедлокупне поставке сцене. Учећи се глуми проналазе идеје за нове позоришне форме, размишљају заједно, гласно и критички шта све може да буде позориште.
Међу професионалне глумце ангажовањем на филму и у домаћим серијама сврстава се и Иван Вучковић, дете „Масукиног“ позоришта од своје десете године, некада давно победник на Републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог“ у средњем узрасту. У сезони 1984/85. проглашаван је најбољим младим глумцем дечје сцене Србије, двадесет година касније појавио се у играној телевизијској серији „Трагом Карађорђа“. Запажену улогу остварио је две године касније тумачећи лик Стевана Синђелића у филму „Битка на Чегру“. Вожда је играо у сценском приказу „Карађорђе којекуде“ више стотина пута свуда и у свим приликама, широм Србије и Републике Српске, зато га познаваоци позоришне и филмске уметнике поистовећују са вођом Првог српског устанка. Карађорђев лик је оживео и у остварењу „Црна Зора“, документарно-историјском филму којим је затворен 42. Филмски сусрет у Нишу. Омиљени је глумац редитеља Радоша Бајића након запажене улоге попа Ђорђа у серији „Село гори, а баба се чешља“. То му је била виза за ангажман на пројекту „Равна Гора“ и филму „За краља и отаџбину“ рађеном по мотивима серије о Дражи Михајловићу. Појављивао се и у серијама „Убице мог оца“, „Шифра Деспот“, „Пси лају, ветар носи“ и историјско документарним садржајима у продукцији Радио-телевизије Србије. Године 2019. добио је улогу у подели играног филма „Милојев дар“, редитељке Бранке Бешевић Гајић. Новијег датума су ангажовања у серијама „Црвени месец“ ,„Сложна браћа“, опет код Бајића у филму „Хероји Халијарда“ у улози Николе Калабића.
Премијера за премијером, награде на фествалим или изостанак са такмичења где увек не побеђују најбољи, живот је позоришта и глумаца који чине потпунијим животе оних који имају своје заслужено место у сали због тога што са стрепњом чекају да се завеса дигне и са срцем пуним љубави поздрављају наклон оних због којих су ту кад се дешава позоришна магија. Због свега што позориште даје и нуди, због оних који од малих ногу, попут изузетно надаренг Уроша Раденковића, малог принца „Масукине“ сцене, остављају део себе на даскама које живот значе, Талијин храм културе и позоришне уметности се воли и поштује.
