Доживети стоту
Портрет глумца, редитеља, хумористе и сатиричара –Ђокица Миљковић је више него мало од свега набројаног
Усуд се са њим нашалио, а он се за узврат шали са свима, највише на свој, али када се околности наместе тако да у њему проради хумориста, падају шале и на туђ рачун. Ђокица Миљковић је рођен, гле чуда, баш 29. фебруара, на преступну годину па да би прославио диван дан поново мора да чека четворогодишњи посланички мандат или нову олимпијаду. Колико је то добро зависи од тога како се ствар посматра – са шаљиве или практичне стране. Добро је што је тек недавно бројећи рођендане напунио 18. годину и стекао право да се опунолети. Лоше је што је морао два дана за редом, сваке године, просте, не и преступне, да части пиће за рођендан – 28. фебруара или 1. марта, како коме одговара и како ко пожели да му честита имендан. Кад смо код имена, целог живота Миљковић носи име које приличи детету коме се и у 18 години тепа Ђокице.
- Живот се са мном добро нашалио - каже Ђокица самокритично без и мало самосажаљења зато што није „као сав нормалан свет“.
- Можда сам баш из тог разлога и постао хумориста и редитељ. Пишући и режирајући отишао сам у пензију, али никад нисам успео да смислим нешто што би и приближно било сатирично као овај комад који је судбина изрежирала, а у којем сам ја у главној улози. Иако нисам сам хтео да буде тако, не могу ни рођендан да славим као остали, мора да се чекека четри године. Код мене изгледа ништа није нормално – вајка се хумориста коме није тешко кад затреба да напише текст за представу, сам је постави на сцену притом одигра главну улогу и уради све што би урадила два-три човека. Ако му је Господ с неким разлогом ускратио задовољство да сваке године прима поклоне за рођендан и рођенданске честитке на датум кад је рођен, барем може да се игра позоришта колико му драго.
Ђокица је, не из шале, (од)истински, како доликује глумцу који излази на сцену пред публику, одиграо у Позоришту „Масука“ тридесетак улога. За неке је добијао награде и похвале, негде је пак био мање примећен упркос великом труду како је навикао да скоро беспрекорно прочита сваки лик који тумачи и додели му темељно карактерне црте које му следују. Знао је да подигне глас баш кад треба, да се утиша кад је најдраматичније, да виче да би скренуо пажњу на себе, да одбрани како доликује јунака који му је додељен. Највећи успех је забележио улогом Велизара у драми „Бикови и људи“, на Републичком фестивалу у Кули. Запамћен је као Иследник, био најсимпатичнији публици као човек с Марса, добар као Зеро, убедљив као Црни ... Четири године био је члан лесковачког професионалног позоришта од 1976-1980. Као редитељ побеђивао је на школским и републичким такмичењима радећи са средњошколским драмским секцијама из Свилајинца, Баточине, Лапова и околних места у Поморављу и Шумадији. Побеђивао је наступајући на Федрасу као редитељ за драмска студија и кудове по селима, најчешће са глумцима из Старог Села и Крњева.
На сцени Позоришта „Масука“ први пут се појавио 70. године у драми „Дим и људи“, годину дана касније играо је адвоката у „Ожалошћеној породици“, био је у расподели у „Сребрној кутији“, у „Хајдуцима“, „Човеку с Марса“, већ поменутој драми „Бикови и људи“, у Нушићевом „Свету“, „Халелуји“, „Виру“, „Хитлеру у партизанима“, „Пролећу у јануару“, „Свака част за власт“, „Карамазовима“, „Дугом животу краља Освалда“... Као члан победничког и вицешампионског тима на „Турниру духовитости“ имао је двоструку улогу, као глумац учесник и писац текстова. Тада се у највећој мери испрофилисао као хумориста и сатиричар, да би годинама касније био често награђивани афористичар и писац ангажованих текстова у којима се критикују негативне појаве у друштву и људи на власти. Више пута је награђиван „златном кацигом“ на Конкурсу културног центра Крушевац за текстове и афоризме.
Ђоле је имао среће да игра у представама осамдесетих и деведесетих година када су достигнути највиши глумачки домети ансамбла са велике сцене. До почетка новог миленијума глумци Позоришта „Масука“ су безмало двадесет пута учествовали на републичким такмичењима драмских аматера Србије. Тамо се стизало одлуком жирија у прилично оштрој конкуренцији међу аматерима целе Србије. Са дистанце од неколико деценија, сви наступи Плањана, надалеко познатих и признатих глумаца уједначеног квалитета у поставци представе, били су увек запажени, говорила је некадашња управница куће, Љиљана Станимировић, са прилично наглашеним поносом, а истинитост њених речи потврђују и данас глумци који су били главни актери позоришног живота Велике Плане тих година означених као најсјајније доба „Масукиног позоришта“ – Боривоје Перочевић, Драган Николић Јордан, Властимир Михајловић Врца, Бранко Арсић, Ратко Кованџић...
У Споменару објављеном поводом седамдесетогодишњице постојања установе, аутори Владимир Ђурић и Љиљана Станимировић забалежили су као документовано истиниту тврдњу да су наступи тих година били запажени, а скоро да се никада није десило да се из Куле, Алексинца, Пријепоља, Паланке, Врања или неког другог места где се фестивал сељакао Великоплањани врате без неке од награда. Најчешће су награђивани редитељ Витомир Стефановић и глумци: Владимир Тасић, Јован Илић, Властимир Михајловић, већ спомињани Ђокица Миљковић, Душан Јанићијевић, Миодраг Мага Милановић, Нена Бајић, Милица Станковић, Влада Ђурић, Драган Николић Јордан...
Међу многобројним одличним представама најзначајније награде освојиле су драме: „Халелуја“ (Ђорђе Лебовић) у режији Вите Стефановића, 1974, и „Сад се смеј, Сотире“ (Иван Панић) под редитељским воћством Миодрага Милановића Маге – оба пута златне плакете и право учешћа на Савезном фестивалу драмских аматера. Душан Јанићијевић је тада добио златну глумачку маску за главну улогу и тиме био први носилац овог признања за Позориште. Сребрним одличјем награђена је представа „Пролеће у јануру“ (режија Вита Стефановић, текст Душан Ковачевић), док су бронзане плакете добиле представе „Вук“ 1978 (Иван Студен) и „Суд“ (Коле Чашуле) 1980, обе у режији Вите Стефановића.
Признање за висок уметнички ниво представа по преласка у нови век Позориште је добило четири пута на селекционим представама на Сусретима другарства у Призрену, два пута на Фестивалу драмских аматера Македније у Кочанима, БАПС-у у Београду и на Фестивалу малих експерименталних сцена у Новом Саду. У Акцији Експрес Политике на Турниру духовитости били су једном први, други пут вицешампиони. У надметању двадесетак градова Србије у хумору и сатири Србислав Милошевић Миџин проглашен је најбољим учесником фестивала у победничкој години 1978.
Допринос победама, значајан у сваком погледу, дао је својим учешћем као писац дела сценарија Ђокица Миљковић, коме је од Бога било дато да се целог живота бави надсмејавањем и засмејавањем људи – било да глуми, пише или се шали на свој рачун. А прилике су се ређале почев од рођења последњег дана фебруара преступне године, (29. фебруара 1948), „што му је, како сам каже, окренуло путоказ у смеру хумора и сатире". Није без разлога добио титулу „витеза од Чарапаније“ што му значи колико и чињеница да је посебан макар по датуму рођења.
- Шта ми је друго преостало него да се шалим, то ми се више допада него да будем саркастичан. Увек сам тврдио да ћу пре ја постати пунолетан, него што ће Србија постати члан ЕУ, нису ми веровали. Говорили су ми да се шалим. Из Брисела су ми званично потврдили да се нисам шалио, нити ширио скептицизам о нашој светлој европској будућности, већ да сам говорио истину. Можда сам чак и видовид. Морам да проверим ту могућност од које бих могао добро да се овајдим, кад већ нисам успео досада на регуларан начин.
