Доживети стоту – 95 година Позоришта „Масука“
Портрет младог глумца Марка Пантовића
Када се пре десет година појавио први пут значајнијом улогом на сцени Позоришта „Масука“ у представи „Сакати Били са Инишмана“, није ни слутио колико ће га позориште и светлости позорнице узети под своје. Сам почетак, пре тога, сасвим случајно, готово у пролазу, био је налик дечјој игри. Oдговор на позив другарице из школе (Аните Стојадиновић) да у омладинском перформансу битефовског карактера редитељке Анђелке Николић, игра „Шекспира у парку“, био је пресудан да осети магију позоришне уметности. Од тада па до данас, прати га чаролија театра пуну деценију. Точак се окреће, пење се ка врху, спушта и поново уздиже, тако бар изгледа гледано из партера, одакле се на дохват руке, јасно оцртавају ликови на сцени. Час су горе, у зениту путање, већ следећег тренутка изван светлосног круга... Тако је глумац као артиста на точку сваким наступом увек на новом почетку.
Имао је среће Марко Пантовић, глумац млађе генерације Позоришта „Масука“, да на самом почеку ради са врхунским редитељима: Анђелком Николић, Миланом Ковачевићем, Милошем Јагодићем, Дејаном Цицмиловићем, Павлом Јозићем, Фуадом Табучићем...
- Изазов је истраживати себе, позориште пружа ту могућност и макар због тога би човек требало да се посвети било којој уметности истовремено истражујући себе. Завршио сам факултет (спорт и физичко васпитање), био слободан, позориште је дошло као разбибрига у том тренутку, прилика да се преиспитам шта још могу. Радом са Анђелком искушавао сам себе и добио један леп хоби. Није да нисам то некада, као дете пожелео, али се знатно касније догодило да покушам. Тако сам као средњошколац хтео да свирам гитару, али тек са 25 сам је набавио. Код мене, бар тако изгледа, неке важне ствари у животу иду спонтано, неусиљено. Те прве вечери на премијери „Сакатог Билија...“ када сам добио шансу првом значајнијом улогом, нешто је кликнуло, као да ми је театар ушао у крв. Постао је интегрални део мог бивствовања, хоби којег небих хтео да се одрекнем – прича Марко, не баш као навијен, застане, размисли како то звучи што је рекао. Може ли можда боље да дефинише нит која га је спојила са позорницом.
- За мене је позориште изазов, нешто што имитира живот у правом смислу те речи. Сматрам да на неки начин ствари које се касније дешавају у животу се лакше савладавају, тако је код мене ишло са позориштем. Дао сам себе колико сам могао, а добио много. Искуство из позоришта: осећај лепог, ружног, појам сујете, егоцентризма и сличне научене појаве и моделе понашања трансформисао сам када ми је затребало да трауме или лепа осећања са сцене применим у сличним животним ситуацијама. Савладавање свега тога могуће је на лакши начин проживљавањем могућих драмских ситуација на сцени, у форми већ виђеног. Да ли је нешто стварно или само могуће, не мења битно суштину. Из једне и друге ситуације се учи – каже Пантовић уз захвалност свима од којих је научио многе корисне ствари за живот и позорницу.
- Људи који се последњих двадесет година баве аматеризмом имају ту дивну срећу да раде са професионалцима. Ми смо занатски толико близу професионалном глумцу да је, скоро невероватно, прихватити ову тврдњу за истину. Искуство које су нам донели професионални редитељи кроз рад, а радили смо и са глумцима као редитељима, и редитељима школованим за тај позив, надоместило је у значајној мери формално образовање које се стиче у школама глуме и на факултетима. Остало смо надоградили искуством на позорници. Претходне генерације, ма колико талентоване биле, нису могле да досегну тај ниво знања и умећа, само из разлога што нису имале то искуство конкретног рада са професионалним редитељима. Имали су аматерски полет, могли су занатски да дођу до глумачког искуства, али већина није могла више од тога. То је та срећа коју ми имамо – анализира темељно себе и друге са искуством стасалог глумца коме је деценијско бављење глумом променило живот, не баш наглавачке, али у значајној мери да признаје како би тешко напредовао у духовном смислу ако би се одрекао сцене.
- То што ми радимо није аматеризам, озбиљан занатски моменат је присутан код свих нас који се бавимо на овај начин позориштем и глумом. Радујем се што је тако. Не знам куда ће то ићи. Да ли ћемо се као у спорту такмичити на „лигашком нивоу“ једни против других равноправно, или ће се неједнакост изродити у нешто опречно од тога, показаће време, чини ми се да идемо ка смањењу разлике која још увек евидентно постојати између аматерских и професионалних глумаца. Није само до ентузијазма, имамо га и превише, свакако занатски момента у свему што радимо је пресудан и јако битан. Зато су нам професионалци најбољи учитељи и од њих највише научимо.
Марко сматра да је неко ко се бави глумом по природи ствари предодређен за неку улогу. Да му она припада рођењем, на основу карактерних особина које поседује и оног нечег што га чини посебним, другачијим – својим у односу на друге.
- Редитељ има интуицију да препозна да ли то нешто у том лику ти имаш. Не мора да буде карактерна особина која те чини таквим, мораш да имаш нешто што је суштина твог карактера, могућност да будеш на сцени оно што се од тебе тражи. То нешто је оно што те обележи као глумца, зато што имаш то нешто. Могу интелектуално да схватим шта се тражи од мене, али ако нема тог нечег у мени тешко да ће бити верна слика тог лика, ма колико се упињао да га оживим. Биће добро, не и верно, а то је нешто што условно речено доноси препознавање публике или евентуалне награде које потврђују твоје ангажовање, не нужно, али суштински хране глумачку сујету.
Тражећи одговор на питање да ли су награде потврда да глумац вреди или су резултат мишљења групе релевантних људи који познају и баве се позориштем, или просто наклоност публике којој си се допао, Марко истиче да је од свега поменутог најбитније остављање печата у времену.
- Шта вреди у позоришту бављење глумом – награда је у реду са аспекта стручности људи који процењују, али постоји реална корумпираност у професионалном и аматерском свету. Све су то игре и игрице, али кад оставиш глумачки печат на неки лик и неко се сети после десет година да си ти то играо, то је права награда. Сврха је оставити некакав траг да си постојао на тој сцени, да те неко после десет година подсетити да си нешто радио, некада што су други запамтили. Мени је то доказ да остављам печат у времену. Мој став да ли сам добро радио је сигнификантан, могу да будем убеђен да је максимум који дајем, али оно што добијеш као повратну информацију је релевантније од свих судова. Било је ситуација у Кули где сам био затечен коментаром човека од значаја у тим позоришним круговима који ми је рекао – ја тебе знам, играо си то и то. За мене је то била потврада да сам нешто добро урадио... То је било признање за све нас, доказ да је нешто добро урађено и да сам баш ја у том моменту изашао из групе људи који су учинили да нас макар неко запамти.
Кад анализира себе, без поштеде и подилажења свом егу, Марко каже да му је позориште у естетском смислу дало све.
- Могућност сагледавање шире слике нечега, сценографије, музике, драматургије, књижевности уопште. То копање по себи да нађеш емпатију и да разумеш људе је непроцењива добит. Ако могу да се бавим неким ликом или суштином драме у којој дајем допринос да је дочарам публици, је нешто што доводи до изградње личности сваког од нас. Можда нећу моћи никада да применим у животу такво искуство, али сам богатији за сазнање да је тако нешто могуће. Од алата које добијамо радећи на представи сами одлучујемо како ћемо га употребити, суштина је да га поседујемо. И лоше и добро, свако искуство подучава. У неку руку се своди на питање је да ли је битно да човек има леп живот, или садржајан. Можда не могу да сагледам у потпуности, када сам млад, шта је битно, али садржајност коју даје позориште заједно са ликовима, људима, текстовима и квалитетима који прате гледање и извођење позоришне представе, је свакако нешто што чини позоришну уметност свемогућом. Треба бежати од нечег што не поседује квалитет и лошег позоришта, што није добро и што се изродило у досадно, незанимљиво, учмало. Што има конотацију некаквог традиционалног значења како неко „неук“ замишља позориште.
Ово наравно не значи, сматра Марко, да авангардно позориште и нове форме театра треба гледати са мањком дозом поштовања у односу на класичне уметничке модусе изражавања.
- Треба пробијати зидове, то су експерименти који могу да донесу бољитак али и ону другу страну, ми у овој последњој предстасви пробијамо тај четврти зид, између нас и публике. Кад моја драга колегиница Цана каже „који народ“, погледом на публику ми заправо пробијамо зид. Да ли тај традиционалан начин ради – ради, што да не, али зашто да не и ово друго што се нуди као новина, експеримент. Треба пробати.
За Марка је позориште изазов и императив да све што ради, ради најбоље што може, да сам буде задовољан собом, како би они, којима се обраћа схватили да им говори из душе, од срца, убеђени да се то што се дешава на сцени неком некада догодило.
- Има ситуације када осетим нелагоду и страх кад излазим пред публику зато што ми је стало да се оно што је лепо каналише у резултат. Ја усмеравам себе да и у животу тако радим, ако је то могуће и колико је могуће. У позоришту знам како је могуће, то сам већ схватио, та чињеница да се усмеравам ка стварима које су битне ме подстиче да боље радим, дам више од себе. Нисам робот, али увек је присутно шта значи немој и зашто нешто радим. Знање које имам спреман сам увек да га употребим у датом тренутку, на тај начин страх који осетим кад излазим на сцену није неоправдан – присутан је као опомена из љубави према стварима које желим да радим добро да би неко рекао био си одличан. Ништа више. Из ових разлога који мене лично чине бољим човеком, не би било добро да позоришта нема у мом животу.
- Окупирало ме је позориште – признаје Марко, озбиљно, без шеретског осмеха и синуација да се шали.
- То је један веома важан део у мом животу. Не знам шта би ми надоместило то задовољство, можда музика. За сада нека чека, биће прилике и за ту врсту изазова. Певао сам кад смо радили „Чекајући Годоа“, са Павлом Јозићем. Идеја је била да се отпева једна песма између два чина. Много сам се потрудио. Био је такав изазов за мене, није постојала опција да било шта офрље урадим. Песма Здравка Чолића тешка као камен на срцу, певао сам седећи, није ми било лако, али је било задовољство да будем у ситуацији да певам. Волео бих неки мјузикл, да видим како то изгледа на нашој сцени.
Тешко млади глумац долази до дефиниције шта је то нешто што га све дубље увлачи у позоришни живот осим изазова и прочишћених емоција.
- Код Николаја Велимировића постоји један сегмет беседе кад објашњава шта је нешто – „то је она чаробност, ако нема чаробности, то нешто не постоји“. То је као кад Бата Стојковић прича и каже „то неко чудо што се зове уметност“. То ме истовремено асоцира на Миливоја Живановић који је био чаробњак позоришне сцене. Управо то ме одушевљава у позоришној уметности, да би досегао ту моћ, мора да постоји неки процес зрења, у смислу проживљеног. То је ствар профилисања талента на дуг период, што је предност глумачког заната. Глумац може дуго да траје, у спорту деценију - две, у уметности до краја живота. То је оно лепо у уметности, та дуговечност ми се допада кад нешто волиш да радиш можеш у двадесетим и седамдесетим, не битно је колико си стар или млад. Спорт не нуди ту опцију.
Потреба за игром не напушта Марка иако је одавно изашао из детињства и магарећих година.
- Са позориштем је вечита игра. Као кад човек чита књиге и дође до сублимације свих тих искустава других људи, па се онда оне преточе у речи кроз одређени филтер, онда будеш свестан да није мисао твоја, али не знаш како је дошло до тога да тако исто ти размишљаш. Такво размишљање наводи на закључак да како читаш, која искуства тражиш и како их поимаш, такав ћеш да постанеш. На известан начин окреће нас ка узорима, а ја их имам неколико. Од Жарка Лаушевића сам научио како се говори, од Петра Божовића како се испољавају емоције, од Стеве Жигона како се постаје мудар. Код Жарка сам фасциниран ритмом у говору, има урођену музикалност, као уосталом сви који су одрастали са Његошем, опчињава ме та мелодичност говора, можда зато што сам склон да тако нешто препознам као вредност, док има људи који сматрају небитним тај начин изражавања. Ја баштиним нешто супротно и то је мој став, што не значи да не вреднујем туђе ставове по том питању.
- Жигон је фанстичан, Петар Краљ, па данило Стојковић, Небојша Глоговац, Дугалић – наставља Марко низ великана чијим би путем радо ишао.
-Неоспорно они су узори, али мислим да би требало тежити и тражити себи сличне. То уствари значи препознавање нечега што неко доноси теби. Не знам ко ми је сличан али знам чему тежим опет Жарко Лаушевић. Има карактерне особености које ме одушевљавају, може да игра свакога, веселог и тужног и подједнако је добар у томе. Соња Савић на пример каже како је наилазила на људе који су једнако несрећни као она па су јој зато постали најбољи пријатељи. Зато истичем те сличности и то препознавање као важан момент у проналажењу себе као уметника.
Марко никада није имао прилику да игра Милоша Обреновића, а волео би, нада се томе у другој деценије каријере која иде узлазном линијом.
- Ово је Карађорђевићев крај, овде сви играју вожда, а ја бих волео да некој расподели добијем улогу Милоша зато што је много комплекснији лик, изазов би ми био да га играм. Уствари, кад погледам у будућност, себе видим и даље на сцени, не желим да одустанем од нечега што ме испуњава у потпуности. Ако будем у прилици да бирам, највише бих волео да радим квалитетне текстове. До сада сам имао прилику да у овом кратком периоду налетим и на лоше текстове. Једноставно су лоши, било је домаштавања које ме разоружава. Глумим у таквим ситуацијама неког писца, који нешто прекраја, не зна ни шта ради. Кад је текст квалитетан, а писац добар имам могућност да му се посветим цео.
Тако Марко гледа на текстове које бира за рад са децом. Радио је са основцима две представе и дефинисао тај ужитак рада са њима као боравак у душевној бањи. Када се ради о наградама каже да их нема много, не оних важних и престижних. Његово време тек долази.
- У новој представи, добијам награде за глумца вечери, награду публике и слично. У Лозници сам именован најбољим младим глумцем. Нисам имао прилике да се профилишем као награђиван много пута, нисам ни носио репертоар, први пут сам суштински мотор представе у нашој верзији „Хамлета“. Сматрам да је то природан процес, где поверење које си добио од редитеља треба да заслужиш. Глумачки си одрадио добар посао онда природно долазе награде. Оно што мене радује, никад се не осећам лоше ако неко од колега буде награђен. Важно је да неко од нас буде тај који ће се издвојити, а ми остали довољно добри да представа буде најбоља – каже Марко оним драгим, дечачким, разоружавајућим осмехом, завршавајући разговор питањем - „И, шта ћемо, сад?“.
Ништа – чекамо нову представу. Народ 'оће прес'таву. Можда у некој од расподела добије улогу Милоша Обреновића, па нека се са њим носи све до Требиња.
