Доживети стоту – 95 година Позоришта „Масука“
За Драгана Николића Јордана, глумца старије генерације Позоришта „Масука“ глума и позориште су начин да се проживи хиљаду живота. За половину радног века одиграо је више од педесет улога и био незаменљив у Нушићевим комедијама чију режију потписује Вита Стефановић.
- Ја још увек сањам да играм у представи, да не знам текст... да сам закаснио на премијеру. Долазе ми неочекивано у сан и мисли, незване - саме од себе, још неке такве блиске ствари везане за позориште. Одавно не глумим али ми се повремено јављају неке слике из позоришта, не често, тек да ме подсете да сам добар део свог живота посветио позоришној уметности. Чак сам у сну и одиграо представе у којима никад нисам био на сцени. Пробудим се зачуђен где сам, шта радим – започиње причу о дугогодишњој каријери један од најпознатијих глумаца старије генерације Позоришта „Масука“, Драган Николић Јордан.
Чини се, када се истражује по његовој биографији, да му је и име предодредило глумачку каријеру, истина аматерску, што њему, по природи скромном и истрајном човеку, не представља проблем да свим срцем буде везан за Талијину уметност. Краси га неухватљива лакоћа глуме, зачуђујућа природна слобода кретања по сцени као да је на њој одрастао, разоружавајућа непосредност комуникације са публиком, урођен осећај одговорности са којим приступа сваком послу. Изгледа на моменте да не глуми, да је на сцени једини стваран лик драме у којој се нашао.
Сада већ седа брада, упечатљиви бркови и изражајне очи пуне топлине, у којима се огледа право лице уметника, осликавају на први поглед човека из народа. Кад за потребе сцене огрне гуњ, обује опанке, стави шареницу преко рамена, живописни је пример српског човека из народа. Кад обуче мантију и стави крст око врата парох коме се верује. Са оделом и ташном у руци прави гопсодин Живота, или било који аутентични лик Нушићевих комедија. Он је увек оно што се од њега тражи и очекује, у свакој ситуацији је знао колико је потребно унети у лик глуме да не пређе у глуматање и карикирање позоришта, колико довољно да обоји улогу коју тумачи. Поштовао је себе, партнере на сцени и публику која му је оправдано указовала пажњу и поштовање.
- Пратим дан данас позориште, гледам филмове, чак и оне најгоре серије ме занимају због монтаже, режије, музике - било чега што је везано за сцену и глуму. Још увек сам у томе. Последњу представу сам радио у Старом Селу, „Жоржету“ у поднаслову „Чему смо се некад смејали“. У Крњеву сам режирао „Хероје“ и „Мирандолину“, има доста тога што ме је профилисао после глуме у редитеља. Након поменутих ангажовања ништа се више није догађало везано за моје учешће у позоришном животу. Више се не раде представе као некад – као да се вајка, тражећи објашњење зашто је прекинут дуги низ представа у којима је био глумац или редитељ, каже чиста срца - Играо бих радо! Волео бих да сам поново лик у неком комаду.
- Радио сам задњу представу са Дејаном Цицмиловићем, „Сабирни центар“, играо сам професора, пре пет-шест година и више ништа. И тада сам био позван да некога заменим, не и да будем део тима који је био у расподели улога.
Јордан се није у потпуности одрекао позориште и глуме. Трага за профилима који би одговарали његовом сензибилитету, текстовима који би му били по мери и укусу, од којих би могао да направи представу у којој би поново играо.
- Сам сам урадио и припремио за извођење монодраму „Знакови поред пута“... Свако слово сам научио напамет, ипак, нисам имао храбрости да изађем пред публику. Плашим се да ли ће то неко да гледа, кога може да занима нешто што им је познато као штиво које се чита. Када сам размишљао како ће Андрић да изгледа на позорници замислио сам да причам причу, после ми се „јавило“ да би ту могли да се убаце још неки ликови, да се нешто разиграва. Ту сам остао. Гледао сам да вишак енергије некако потрошим. Позориште ме и даље окупира, засада ништа више од идеја. Не могу да седим, морам да радим. Кад будем престао, биће за мене крај. Проблем је што последњих меасеци не могу више да читам као некад. Замарам очи – прича Јордан сликовито као да се спрема за пробу новог дела.
- Здравствено не бих могао оним темпом да играм као некада, носеће улоге, али могао бих да покрпим неку празнину у комаду, да играм неку занимљиву епизоду. Дошла је смена генерација, нема више места за нас старе глумце. Можда ја видим себе, али они мене не виде. Позивају ме, додуше, када су славе, нису нас начисто отписали. Дође ми неки пут да направим неку представу за нас маторе, да се достојанствено опростимо од сцене. Имам неке прикладне текстове, развијем у мислима идеју, конципирам неке ствари, али ту се све зауставља. Као да се играм позоришта – каже више за себе, него као констатацију која би могла да дотакне нечију душу и дирне тамо где треба.
- Имао сам један озбиљан разговор са колегама из Пожаревца, са њима и даље одржаван неке везе, да поставим на сцену „Меда пева блуз“, Душана Ковачевића. Питали смо га за одобрење, само што нам није рекао „зар има будала које би се прихватиле таквог дела“. Захтеван је текст, разрадио сам поставку до детаља, осмислио сцену, али ништа од тога није било. Негде смо се спотакли у припремама. Имао сам недавно жељу да урадим неку нову верзију „Јазавца пред судом“, у складу са актуелним тренутком. Памтим још увек лако текст, могао бих да изнесем чак и захтевније дело, али сам се једноставно помирио са тим да нема ништа од тог посла. Седи кући и читај новине... То ти је судбина свих нас којима куца биолошки сат. Гледам кућне позоришне представе, идем у позориште на премијере... на тај начин надопуњавам жељу за сценом – прихвата са сетом, без срџбе и јадиковања ситуацију у којој се налази пензионисани глумац аматер. Ноншалантно провуче кроз разговор туђи текст, „за празник ако ме се сете, сете“, пригодан за дати тренутак.
Почео је Јордан да се бави глумом давне 67. године, пред завршетак школовања, годину дана пре пунолетством, заједно са Јовом Илићем, као члан школске драмске секције.
- Одмах сам играо Ивка, за отварање зграде Дома културе. Шарковић је радио музику, Аца и Љубица Митровић из Паланке су играли неке водеће улоге, Бачуљко је свирао... Огромна представа прилагођена значају тренутка за културу Велике Плане, свечаност задивљујућа за оно време. Играо је и Љубинко Петковић и био фанатастичан у тој представи. Од тада је све кренуло за мене и глумце који су некако тих година дошли у позориште. Ређале су се представе, једна за другом, био сам стално у поставци, све до мог одласка у Југословенско речно бродарство. Ту се због посла прекинула нит. Играо сам потом две представе у пројектима о вожду и „Путујуће позориште Шопаловић“. Имали су разумевања али је било тешко прилагодити обавезе на послу и пробе. Возили су ме из Београда,имали разумевања и једни и други, али није могло тако да се ради у бесконачност. Практично је „Путујуће позориште“ било крај и за мене. Радио сам сменски, било ми је напорно...Легнеш касно кад идеш на представе, рано устајеш за посао... Некада сам радио ноћу. Требало је све то издржати. У почетку је рутина на неки начин била спас, касније није ишло - преноси Јордан своја искуства и присећа се улога које су му обележиле каријеру.
- Само „ДР“ сам играо сто пута, нико није тако дуго био на репертоару као ова представа. Пре тога играна је још 200 пута. Много верзија је имала, почео сам од др Рајзера, а завршио са Животом, на крају сам играо главну улогу. Имали смо неку ревијалну верзију Вита почне, ја наставим, па тако редом, сви су се глумци настављали у улогама. Као колаж, одиграли смо скоро целу представу. Било је симпатично. Био сам добар у „Професионалцу“ баш смо га добро урадили, добио сам у Црнићу награду и то у периоду када је сниман филм. Звали смо Душана кад смо радили „Пролеће у јануару“ био је одушевљен и од тада све смо могли његово да поставимо на сцену, само да се претходно јавимо...
Волео је Јордан више од других епизодне улоге од којих је правио запажене минијатуре, специјализовао се за споредне улоге у којима је могао да покаже свој неоспорно раскошан таленат за ликове из народа.
- Са Јовом сам волео и често играо, знао сам му меру, мало је био незгодан, волео је да доминира, мени то није сметало, научио сам да га пратим. Влада је једном јавно изјавио да са мном није могао да игра у сценама, држао сам се стриктно текста док је он волео да импровизује. Никад не знаш шта ће да каже, како ће да реагује. Преостаје ти да га пустиш да игра. То сам установио кад смо играли „Суд“. Играо сам војводу он Антона, пустим га да ради шта је замислио,полако га пратим. На крају је добро испало, није правио велике искораке па смо могли да му парирамо – присећа се својих бољих глумачких остварења и епизода за које је био специјалиста.
-„Професионалац“ ми је остао у сећању као моја успешнија улога, „Кир Јању“ сам одиграо солидно, остале веће улоге коректно, док сам у епизодама увек био добар. У драми „Мој тата, социјалистички кулак“ сам играо главну, чини ми се да смо мало ишли у карикирање, из почетка смо се некако тражили. Када смо играли у Параћину, 27 пута смо на отвореној сцени добили аплаузе док смо бројили. После више и нисмо. На крају је било скандирање, прави успех. Нигде, чини ми се, нисмо одиграли као тада тамо, некако се увек погоди да код њих играмо врхунски. Тако су они одиграли „Ивкову славу“ код нас. Кад су дошли нико нисаким не разговара. Шта ће ово да буде, ми се гледамо. Кад су почели, то је било позориште. На крају су поновили цео чин на захтев публике. Толико је публика била одушевљена. Тако смо ми прошли у Параћину.
Није било важних награда за Јордана у његовој дугој позоришној каријери. Нема златне маске са фестивала, ни плакете Савеза матера Србије. Неколико пута је био проглашен глумцем вечери, више пута миљеник публике.
- Било је неких похвала и награда публике, нисам се борио за признања. Играо сам зато што ми је било лепо на позорници. Нисам ни играо неке водеће улоге да бих био запажен од стране жирија. Кад је кренуо представе да ради Влада, почео је да ме форсира за те главне улоге, поред Јове и Владе нисам ни могао да будем главни у расподелама код Вите. То је било оправдано и разумљиво, били су бољи глумци од мене, нисам могао да се такмичим са њима. Играо сам први пут велику улогу у „Радовану“ , мада је то било мучење од почетка до краја, изгурали смо некако. Ко после Радмиловића да пристане на лик који је обележио његову каријеру – каже Јордан у маниру скромног човека који увек зна где му је место.
- Први пут кад смо играли „Човека с Марса“, Ђока ту изванредно игра Марсовца, и кад смо играли „Страдију“, почео сам да студирам улогу детаљно, реч по реч. То сам од њега научио. Видео сам колико студиозно ради, нарочито кад се вратио из Лесковца. Тада сам на очигледном примеру схватио да улога мора да се одради, да испоштујеш партнера, будеш присутан док траје представа... Има много тога занатског што би требало ми аматери да научимо чим се прихватио улоге. Кад сам играо у филму „Споменик Мајклу Џексону“ добио сам нову, животну лекцију. Чудим се како Наташа Тапушковић и Борис Миливојевић сваку сцену до тона, покрета, најситнијег геста сниме на исти начин, гледам и учим. Три пута поновимо сцену из три угла. Они увек исто - како кажу први пут реченицу, одиграју, заплачу и слично, тако исто ураде сва три пута. Тада сам научио колико је битно да се улога одради и занатски. Ми аматери по интуицији се крећемо, пробамо, па ако убодеш убодеш, прођеш, не прођеш, све једно је. Да буде природно, да не глуматамо, то нам је касније дошло – самокритички посматра минули рад и признаје да су прошли многи возови на које нису успели да се укаче његови глумци аматери иако су имали повремене излете у пројектима са професионалцима.
- Играо сам и у „Црној зори“, Драгића Војкића. Филм је интересантан за нас аматере. Први пут нешто видиш што до тада ниси радио. Иначе, седма уметност нема толико дражи као позориште. Сцена, кадар, готово... Нема неке емоције, схвато сам колико глумци раде студиозно, колики је професионалац Драган Бјелогрлић. У том смислу је филм био интересантан за мене. Позориште је ипак нешто лепше, у контакту си са публиком, осећаш њено присуство. Мораш да пренесеш ту емоцију коју носиш улогом. Да пређеш рампу, имаш повратну информацију да ли је то прошло. Наравно, не смеш да идеш у карикирање, додворавање публици. То је већ нешто што није добро, али има и тога. Захтевно је и динамично. Има тренутака када се збуниш, кад те обузме паника, неки необјашњив страх. Падне концентрација. Али је и то драж аматеризма, од нас се с разлогом не очекује више. Полако се аматеризам гаси, мада и даље има своју мисију – каже Јордан убеђен да ће мали број аматерских позоришта опстати и да ће у малим срединама претрпети промене које неминовно доноси ново време и убрзани темпо живота.
- Кад је Славко Симић гостовао на нашој сцени са својим позориштем, припремао се за наступ, иде кроз ходник и преслишава се. Одједампут је почео да се окреће око себе, гледа задивљено слике и дипломе, онако спонтано каже коелгама: „Људи, ово је Позориште“. Играли су неку комедију Радивоја Лоле Ђукића, мало су шмирали, али кад је почела публика да негодује, тргли су се и до краја одиграли перфектно, како доликује професионалцима. Није могло да им прође – хвали своју публику оправдано истичући да је однегована и научена да препозна квалитет.
- Имамо специфичну публику. Разуме се у позориште, не можеш да јој подвалиш. Као ни деци. Са децом сам волео да радим. Много сам дечијих представа урадио још кад смо и ми почињали да глумимо. Са мојом кумом Лепом смо много представа урадили у основним школама. „Биберче“, „Пепељугу“, „Свет“... Правили смо, није претерано рећи, спектакле. Нена је изашла из те групе па Јелена из Старог Села...
Позориште је Јордану у сваком смислу обележило животни пут, одредило му правац кретања, испунило му очекивања.
- На крају ја сам се и оженио преко позоришта. Ми смо побратими са Врањем, Раде Радивојевић је овде правио једну верзију „Мистер Дринка“, одмах је ишла размена, успостављена је блиска сарадња. Тако сам упознао супругу, и она је била у позоришту у Врању пре педесет година. Позоришни брак. Престала је са глумом, али и дан данас воли да игра кад јој се укаже прилика. У Крњеву је, кад смо радили „Хероје“, ускочила да игра бабу, надградила је текст, доградила улогу и почела да добија награде. Од толико глумаца и значајнијих улога моја Рада осваја награде. Лепо редитељско искуство, чак сам играо у представу.
Значај позоришта Јордан види у надградњи личности, ширењу интересовања, развијању моћи расуђивања, свему што допуњује лепшу страну живота.
- За мене је позориште било велика школа. Двадесет година на сцени као да си завршио два факултета. Редитељ нас није учио само да играмо, учио нас је да будемо људи, да знамо како да гледамо представу, како да читамо текст, како да слушамо музику... Ми смо били та генерација глумаца у којој није било ривалства међу нама нити зависти. Изродило се у нешто корисно за све нас, права велика матура. Жао ми је што је можда неко од нас могао да оде на академију, али није. Сад се ове нове генерације боре, пробијају се, завршавају факултете. Није узалудно потрошено време, много смо научили, више смо се дружили, путовали. Од пробе смо знали да направимо фешту. Кад нам дођу позоришта у госте,остану до зоре. Било је то време блискости међу људима. Сад је другачије. Уосталом, свако време носи своје бреме и свако се уклапа у токове који му се намећу. Сад позоришта имају друге циљеве, имају професионалне редитеље...
- Позориште те учи култури понашања, свему што те изграђује као личност. Оно што пропустиш у животу, у развојном периоду, надокнади ти рад на представи. Вита је био непрогрешив као учитељ, волели смо га и поштовали. Много смо научили од њега и све то применили кад смо касније почели да се бавимо озбиљније позориштем и глумом – завршава своју причу о позоришту Драган Николић Јордан, глумац, редитељ, педагог... истински заљубљеник у позоришну уметнос .
