четвртак 21. септембар 2017.
По неком неписаном правилу буцмасти клинци на фудбалу у школском дворишту увек се бирају последњи. То, међутим, не значи да и међу њима нема оних који знају добро да "терају лопту" и којима вишак килограма не представља препреку да покажу свој таленат. У млађем узрасту дебељуце не ретко почињу да се баве неким спортом али, на жалост, пракса показује да они у одређеном периоду живота најпре одустану од даљег тренирања...
УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу Министрства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном темом доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
- И међу фудбалерима има дебељуца. И треба да их има, али, на жалост, све их је мање. Спутава их физички изглед. Због чињенице да не воде рачуна о исхрани, а много је разлога за то, делом сами сносе кривицу због ситуације у којој су се нашли. Занемаримо сада то, осврнимо се на њихово окружење, размислимо о томе зашто крену са тренинзима и онда једног момента престану да долазе на терен?! Можда зато што их другари задиркују, што их називају погрдним именима, а тренери не налазе начин или једноставно неће да "интервенишу", или што је још горе, својим понашањем поспешују увредљив начин комуникације?! А верујте ми, потребно је само мало времена, да се објасни и једнима и другима: Првима - из којих разлога би требало да поведу рачуна о количини и врсти хране коју једу и због чега морају да имају већу физичку активност, другима - зашто је лоше исмејавати другаре - каже тренер у КФК "Плана" Драган Павловић Гаша.
Правилно избалансирана исхрана и правилно дозирана физичка активност - једноставан и успешан рецепт. Изговори су за "ситне" људе...
- Много је фудбалера који данас доминирају на светској фудбалској сцени а који су били дебељуце као деца. Али, променили су се, били истрајни, водили рачуна о исхрани, веровали су у себе, имали су циљ, и где су сада? У најбољим европским клубовима! А они који су им се ругали, сада седе у фотељи, са пљескавицом и чипсом у руци, и гледају их. Све се окрене, веома брзо - додаје Павловић уз напомену да је свима у неком моменту потребна подршка.
Недостаје нам едукација, и децу треба учити, дати им савет на прави начин и у правом моменту, посветити им пажњу.
- Не само добрима, талентованима, већ и оним дечацима и девојчицама који нису толико спретни у игри. Пре свега, децу не смемо делити на успешне и неуспешне. Оне са бољим патикама, бољом фризуром, лепшом одећом... На дебељуце и мршаве... Не, децу делим искључиво на добру и лошу. Васпитану и неваспитану. Културну и некултурну. На оне који ме слушају и који ме не слушају. Зашто? Само онај који је све ово добро што сам поменуо, биће прави спортиста, једног дана успешан спортиста. Човек. Ови други? Завршиће у причама " какав је то фудбалер био, штета што није имао мозак", или "какав је то кошаркаш могао да буде, штета што никога није умео да чује". Са таквим размишљањем уводим и децу у спорт којим желе да се баве - износи своје размишљање свршени "дифовац" са петогодишњим искуством у раду са децом у клубу и школици спорта.
Дебељуце међу кошевима: Они који истрају пронађу своју позицију у тиму!
Физичка активност је најделотворнији начин за регулисање рада хормона и за правилну размену материја у организму. Кошарка је један од спортова који највише може помоћи да деца у пубертету израсту у висину јер се скелетни систем истеже.
Док су мали и тренинге доживљавају као игру, дебељуце се у све већем броју могу видети под кошевима - добро је да су ту, а, опет, све их је више из године у годину. Пре једне деценије било их је по један, двојица у генерацији. А данас?
- Из генерације у генерацију све је више деце са којим килограмом "преко". Годиште 2008. је специфично по томе, ови наши деветогодишњаци су углавном буце. Верујем да ту генетика игра своју улогу, али и превише грицкалица, седења испред компјутера... Мислим да родитељи не одреагују на време, не посвећују се својој деци. Они су ти који морају да их „терају“ напоље, да им не дозвољавају да превише времена проводе у кући, да их подстичу да се играју, да се баве неким спортом, да им не дозвољавају превише слаткиша, да их не мрзи да деци спремају кувану храну - набраја тренер у КК "Плана" Игор Сих.
- Док су мали, они се на тренинзима играју, тек касније почне мало више да се ради на техници, брзини, и то је управо моменат кад они се нађу у ситуацији да неке делове не могу да одраде, да достигну брзину као остали, и тада се дешава да одустају, негде око 15. године отприлике. Када виде да су спорији од осталих, кад не могу да одраде склекове или скокове, то их деморалише сигурно. Ми тренери у таквим ситуацијама се трудимо да направимо неке вежбе који и они могу да савладају, да их мотивишемо да истрају - каже Сих.
Према његовом искуству, сама деца не праве разлику међу собом – да ли су мршави или дебељуце, лопта је оно што их повезује...
- Код нас је до одређеног периода све нека игра, тек након 13. године почиње такмичарски период, за узраст пионира, кадета... Ту и долази до видљивих проблема, кад они не могу моторички да испрате одређене ствари, и тад посустају, немају жељу да се боре и, у крајњој линији прекидају да тренирају. Наравно, има и оних који не желе да одустану, а своју физичку конституцију трансформишу у физичку снагу и науче да је искористе на терену. Кошарка је такав спорт који захтева на одређеним позицијама да играч искаже снагу, да прави јаке блокове, па иако немају адекватну висину за ту позицију, својом грађом и конституцијом врше посао под кошем, нађу себи место где не мора много да се трчи, где не мора много да се скаче, и настављају, а године које прођу и те како се одразе на њихову линију и веру у себе - додаје Игор.
Спорт децу социјализује, ментално их јача, а прођу ли те прве кризе временом скину прекомерне килограме, ојачају, постају имунији и на болести.
- На срећу, има деце која поседују жељу и вољу да се баве кошарком и спортом уопште. Код нас их је у просеку од 100 до 150, у зимском периоду нешто више, опет преко лета мање, али ја ту децу виђам на базену, на игралиштима, пређу на неки други спорт.
Оно што децу доведе у клуб је добар маркетинг – квалитетан рад у клубу, резултати, позитивни утисци другара који већ нешто тренирају.
- Приметио сам и да је од великог утицаја на одлуку да дођу код нас на кошарку чињеница да сам у једном периоду радио у школи као наставник физичког васпитања, они ме препознају и као тренера, па онда се распитају, дођу, поведу још неког. Често организујемо такмичење, турнире, чак смо и у време наставе организовали утакмице између наставника и ученика, па се то њима свиди, и онима на трибинама, и сами дођу на тренинг.
Према личном Игоровом утиску, 90 посто деце која у клубу истрају у кошарци, кад заврше јуниорски стаж и средњу школу – упише факултет и бивају успешни студенти, добри људи.
- То је некако и нормално, јер поред кошарке, ми сви утичемо на то да буду пре свега добри људи и ђаци. Ето, из генерације '97/98. мислим да су сви наставили школовање, из генерације '94. само њих двојица нису кренули на студије, остали сви јесу, неки су већ завршили, други опет завршавају, а сви су „нормални“ и здрави момци.
Пубертет критичан период...
Тек по коју, али своје "лоптице" имају и у великоплањанском одбојкашком клубу.
- Дешава нам се да повремено дођу родитељи са децом млађег узраста која су мало гојазна са жељом да их укључимо у рад клуба. Генерално, мало је девојчица са баш израженим вишком килограма које долазе на тренинге - кажу тренери у ОК "Плана" Немања Пушица и Марио Лукић.
Деца која неки дужи врeменски период тренирају одбојку, постепену изгубе прекомерну тежину.
- Имали смо једну девојчицу која је била као лоптица кад је дошла, истрајала је, и сад једва да има и 50 килограма. Почела је у трећем разреду, сад је завршила осми и има физички изглед примерен годинама и висини. Кроз тренинг, уз упорност се све постиже. Има на жалост и оних који одустану, критичан је период пубертета, шта им се у том тренутку деси не би са сигурношћу могли да кажемо - да ли изгубе потребу да се баве спортом, или им опадне интересовање... Управо деца која се могу подвести под појам гојазна, најчешће одустају, а то не би требало да раде.
Гојазна деца су сасвим нормално прихваћена од осталих, у том погледу нема разлике у међусобном опхођењу, а и кад би уочили да су деца на било који начин „обележена“ то сигурно не би било толерисано.
- Трудимо се да на тренингу поспешујемо позитивну атмосферу, да правимо екипу и нема места појединачном истицању или неком занемаривању деце. У постојећим условима, са недовољним бројем термина које имамо на располагању у хали, рад са децом практично се своди на рекреацију, тренинзи су прилагођени њиховим потребама и могућностима, али буду ли довољно упорни и истрајни резултати не изостају. Тренажни процес за врхунски спорт је нешто друго, ми овде рад темељимо првенствено на рекреацији деце, и сви који су годинама ту, одрастају у здраве и добре особе, боље се уклапају у друштво, успешнији су и у школовању, касније на послу – истиче Немања.
- Досадашње искуство доказује да деца која су се бавила дужи низ година одбојком у основној, на тестовима који их сачекају у средњој школи покажу много боље резултате од осталих – додаје Марио.