Милош Милановић - дечко који обећава!

 среда 27. децембар 2017.

Ако је делање основни кључ успеха, како је свој рад тумачио Пикасо, онда је очекивано да ђак генерације Гимназије у Великој Плани 2011, Милош Милановић, за непуне две године буде још један доктор наука из ове школе и наше средине. А када неко успе у свету, или крене путем којим иду само они којима је предодређена извеснија будућност него већини нас, довољно је да припада твом окружењу, твојој средини, твом месту и твом комшилуку да би био срећан што је успео и што можеш рећи да је бар по томе што је из твог места, макар по нечему наш заједнички понос.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

Мало је наших у свету, далекој Америци, које је наука, жеља за напредовањем и потреба за учењем одвела преко океана у велико и непознато. Један од њих је Милош, један од браће близанаца Милановић, који је могао све. Да буде надарен за скоро све предмете у школи, да подједнако добро ради књижевност и математику, да воли физику и кошарку и на крају одабере оно што је одувек једино желео - електротехнику.

Као гост на часу књижевности код професорке Јелене Златкове, која је у њему побудила потребу да чита, са матурантима одљења 4/1 разговарао је о студијама на Универзитету Виланова у Филаделфији, раду у лабораторији, конференцијама, путовањима, животу младих у земљи снова већине из остатка света, ономе што јесте и није Америка.

Била је ово прва посета младог научника школи из које је изашао као најбољи у генерцији у свет пун изненађења и неочекиваних могућности. По завршетку студија на ЕТФ-у у Београду, одлазак у Америку за Милоша је  био једна од опција да и даље учи, а он баш воли то да ради.

- Било је природно, нисам пуно размишљао. Хтео сам још да учим и због тога је деловало привлачно. Хтео сам да идем, авионом, пошто никада пре тога нисам путовао авионом. Изворно су тамо докторске студије много боље него код нас, а када се ради о основним студијама, ситуација је обрнута. Боље је код нас завршити факутет па се усавршавти у Америци. Због великих пројеката, разних других могућности, путовања, превасходно због тога; овде све то не бих могао.

Дечко који обећава завршио је у року електротехнику и рачунарство, смер сигнали и системи на ЕТФ у Београду. Много познатих и угледних професора и научника је изашло са тог смера, прима четрдесетак кандидата од којих половина дође до краја  - сазнајемо основне податке о престижном факултету чији је рејтинг признат у целом свету.

-  Смер је добар, имамо врло добру лабораторију, често смо ишли у термоелектране, а на факултету постоји дестилерија где можемо да експериментишемо и истражујемо свашта. Омогућили су нам да полажемо за сертификате и доста студената је искористило ту прилику. Супер су биле студије, задовољан сам - прича о избору свог занимања бивши гимазијалац опредељен од  детињства за електротехнику.   

 - Нисам  ни помишљао о другим варијантама. Када сам отишао у Америку знао сам доста, а могао сам још више. Учио сам много, али сам имао времена и за друге ствари. Код нас је такав систем да имате више рокова па може да се распореди време, да се шета, изађе са друштвом, дође кући, а тамо, у Филаделфији, драстично више учим. Зато што сам добио код нас добру основу и нисам имао проблема да се уклопим, сналазим се у многим стварима, искрено - каже озарен осмехом момак лепих манира, свестан својих квалитета, спреман да учи и бори се за оно што је себи одредио као циљ коме стреми.

Од обећане земље је добио оно зашта је отишао, а превасходни циљ је био учење.

-  Има доста конференција, бољи су услови за бављење науком и због градова које сам обишао, добио сам више него што сам се надао. Презадовољан сам. С друге стране сам разочаран у Америку мало  зато што није оно што сам очекивао, и кад се одузме једно од другог, опет сам на средини. Мисио сам да је мало равноправније друштво у односу на наше, међутим тамо има разних несхватљивих ствари - прича разложно, без великог младалачког жара, као да је све већ искусио што се може искусити у туђој земљи.

- Зачуђен сам, например, да жене примају мање плате него мушкарци на истим пословима. То је било раније и остало и дан данас. Жене нису могле да имају кредитну картицу до седамдесетих година. Нису ни могле с тога да купују станове, а ја сам мислио да је Америка напреднија, равоправнија, земља једнаких могућности за све. Провезеш се метроом по Њујорку и свашта видиш. Није тако сређено и уредно како сам ја мислио да јесте, али то је ваљда шмек свега тога.

БРОДВЕЈ

Када је култура у питању, нема толико представа и театара у Филаделфији, али је близу Бродвеј да надомести недостатак.

- Био сам више пута, има мноштво малих театара. Кад прођете улицом Бродвеј, вуку вас за рукав да купите карту, али су за те представе веома скупе улазнице. За мјузикл "Чикаго" треба резервисати места три - четири месеца унапред. Они воле све што је велико и грандиозно. Посетио сам Музеј технологије "Бенџамин Френклин" у Филаделфији, у Њујорку Метрополитен. Вашингтон има доста музеја и тамо је све бесплатно. Иду породично, са децом, негују националну културу. Тамо је Насин музеј где су оригинални модели спејс шатлова и неки  камичак за који кажу да је са Месеца, не верујем у то, али прихватам као потребу да се покажу и докажу у свему.  

Две и по године је Милош на докторским студијама на универзитету Виланова у Филаделфији. Била је добра шанса да прође зато што је пројект који му се свидео обухватао поље његовог интересовања, а професорка којој је припао била заинтересована да ради и прими нове студенте на докторским студијама.   

- То је нека специјална област коју смо ми овде радили и био сам скоро сигуран да ћу да прођем. Имао сам скроз друге планове, али деси се нешто што нисмо очекивали... И на крају испадне добро. Искористићу четири или пет година, јер је то период  да се нешто квлитетно и конкретно уради, зато што после, ако хоћете да радите на универзитету, или у индустрији, морате да оставите доста радова, идете на доста конференција, морате да објавите књигу. То су те референце за будућност. Што дуже останете имате шансу да више урадите.

Финансијски је овакав облик рада подношљив за српске студенте зато што је све плаћено. Имају месечну стипендију и измирену школарину и то је сасвим довољно.

- Школарине су тамо јако скупе 50, 60, 70 хиљада долара годишње. Ја то не бих могао никада да платим. Задовољан сам да могу да живим и да уштедим нешто да бих могао да дођем два пута годишње кући. Имам колеге из Кине, Непала, Индије, одлазе кући  једном у две три - године. Из Ирана имам друга који није био кући шест година. Ја то не бих могао - прича о свом студентском животу и искуствима стечениму земљи великих очекивања.

- Путовао сам доста, то делује лепо и занимљиво кад се доживи, али је то уствари лепша страна медаље; с друге стране, та студијска путовања трају врло кртко. Тамо се све своди на неку ефикасност. Не трошим свој новац, све мора да се прорачуна и то ми је успут да могу да видим неки град. Није као кад идем на одмор да уживам. Треба на време да се напишу радови, да се испоштују рокови, три четири рада морате годишње да избаците, а то је циклус од три четири месеца годишњег ангажовања. Није тако лако због продуктивности. Они то очекују од вас. Успевам за сада, још нисам изгубио мотивацију, надам се да ћу издржати до краја - каже Милош загледан  у будућност, сигуран у успех и себе.

КЊИГА НА ПРВОМ МЕСТУ

- Сваки дан сам дуго на факултету, читам књиге, радим... Имају велику библиотеку, све књиге су бесплатне и уживам да читајући проводим време. Идем доста на пливање, нешто више тешко се уклапа. Све ми се своди на учење, не знам колико је то сати дневно, али све је усмерено ка том циљу. Говорим добро енглески, доста сам учио да се што боље прилагодим систему рада. Наших је врло мало. Једна девојка је завршила прошле године из Црне Горе на мом факултету, али на Филаделфији их има мало. Постоје два српска ресторана где се окупљају Срби. Можда их има неколико стотина заједно, мало за један град који има милион и по становника. У Њујорку, Чикагу, Калифорнији их има више, чак су на добрим положајима - прича информативно о нашим људима с којима се ретко виђа, случајно или на неким скуповима када их споје иста интересовња или пословни интереси.

- Знам неке успешне Србе у Америци и то углавном професоре из мог света. У Њујорку постоји  ресоран "Њујорк кафана", ради неколико наших конобара и тамо причамо српски. Носталгични смо у таквим приликама и тада схватим да бих волео да се вратим. Заокупиран сам студирањем, немам толико времена да мислим много о томе. Најбоље одлуке се доносе напрасно, верујем да ће и то да ли остајем или се враћам у Србију бити донето у тренутку који ће бити за мене пресудан када се најмање надам.

Србе Американци, бар тако мисли млади докторант Милановић, примају боље него што ми мислимо и очекујемо, мада млађе генерације и не знају да постојимо, ко смо и одакле долазимо.

- Занимљива је чињеница да је Михајло Пупин био један од 12 оснивача НАСЕ, 1912.године. У сред Њујорка зграда Техничког факултеа на Колумбија универзитету се зове Михајло Пупин. У Музеју технологије у Филаделији, у Њујорку  постоје Теслине и Пупинове бисте, на Нијагариним водопадима споменик Тесли. Врло су познати и сви знају за њих. Иако постоје "тесла" аутомобили повезују са тим, али углавном  знају ко су и шта су радили. Компанија  Џ.П. Морган са којом је Тесла сарађивао и даље постоји. То знају старији Американци, они средовечни и млађи знају нас из екс ју ратова, што је необјашњиво,  а има и оних  који не знају ни где је Србија. Кад кажем одакле сам, они мисле да је Сибир у питању, или Сирија. Мешају такве ствари они мање занимљиви Американци - закључује помирљиво млади Србин на студијама у Америци и препушта другима да о томе расправљају, за такве разговоре нема времена, нити га интересује спољнополитичка ситуација Србије и Америке, па и других земаља кроз које пролази и у које га пут нанесе.

Свој сан је делимично испунио, преостаје да објави још неке радове, саопшти јавности резулате које је добио у лабораторији, очекује  да се прихвати оно што ради јер на тај начин може себе да оформи као научника истраживача.

Волео би да се неки његови резултати виде, да буду познати, да се афирмише као један од могобројних наших професора који су врло познати у научним круговима, поготову у области ЕТ и математике, са добрим педигреом који су стеклиу Београду.

НОСТАЛГИЈА

- Највише ми недостаје храна, и још много тога, укратко - оно што је везано за дом и пријатеље. Највише ми се свиђа што је велика земља, валиких могућности. Све је у једној држави - у исто време плаже и снег. Можете да имате шта пожелите, да путујете, видите, уживате. Око 70 - 80 посто Американаца нема пасош зато што немају потребу да иду ван земље. Земља је огромна, пространа, занимљива у сваком погледу. Нема шансе да не нађете нешто што ће да вам се свиди. Свуда постоји по нека прилика. За посао велико тржиште, реалне шансе да се постигне успех - преноси своје виђење земље у којој стиче знање. И поред великих могућности и добрих прилика да се снађе и реализује снове, не вуче га да остане.

- Ипак, мислим да не бих могао да живим тамо. Сада ми је супер зато што сам студент. Кад причамо о томе шта ми се не свиђа односи се на породицу и организацију заједничког живота. Тешко је да се усклади каријера и породица, зато много бракова не успева  и из тих разлога не бих могао да будем део тог света,  у другом духу сам васпитан. Девојка је самном, чујем се редовно са својима - каже Милош и потврђује да је веза близанаца нешто што ће бити предмет изучавања многих научних дисциплина. Недостаје му брат Иван, али скајп, док траје разговор завара велику раздаљину и подгрева наду да ће можда бити ближи у будућности.

На питање шта јесте за њега Америка, Милош очекивано кратко одговара - књига.

- Зато што сам тамо да учим, и даље само то радим. Ове споредне ствари о којима сам  разговарао са гимназијалцима сам спознао успут.  Кад се зарши испит постаје ми досадно. Окрећем се обавезама и раду. Мене само то држи тамо, нема шта друго да ме вуче. Далеко је...Није то мој свет.