уторак 22. мај 2018.
Јована је једна од стотину успешних ђака Гимназије у Великој Плани због којих се име наше вароши чује на различитим странама света и због којих је из душе и пуна срца лако и лепо рећи: наша паметна деца – велики људи. Свестрана, вишеструко талентована, вредна и одговорна, могла је све и било шта да је уписала, била би доктор наука. Одлучила се за медицину иако је волела књижевност, определила се за инфективне болести и борбу против ХИВ вируса мада ова грана медицине није профитабилна као неке друге и не пуни касу приватних ординација.
Јована је за докторске студије одабрала Италију, и у Модени се осећа као код куће захваљујући Кишу и књигама из Србије, које су увек уз њу, на дохват руке, кад осети носталгију за завичајем и потребу за читањем.
- Мени је Данило Киш један од омиљених писаца, морам да га дохватим кад је неки тренутак – каже за сам почетак Јована, млада докторaндкиња жељна знања и нових искустава, која је у свет кренула са кофером пуним књига.
Говори надахнуто, емотивно, жустро и одважно, помало бунтовно, како приличи и доликује младима, кроз стихове рок песмама уз које је одрастала каже суштину живота и разлоге због којих је музика лек, а писана реч најбоља терапија да се истраје, ствар доведе до краја. Јована је у Италији Ђована, девојка која спава пет сати, вози бајс, стиже свуда, на концерте, у галерије, иде у провод са колегама, једино нема времена да ужива у шопингу.
- Развојни пут Ђоване Милић – могла би да се назове ова моја презентација. У Модени ме тако зову. Лакше им је да кажу Ђована него наше Јована, није им компликовано, али имају њихово име и тако сам добила нови идентитет.
Јована је још једна од генијалних бивших гимназијалаца која је по позиву професорке Јелене Златкове на часу српског језика говорила пред садашњим ђацима о свом животном путу који је почео у гимназијским клупама, наставио се на студијама медицине у Београду, и одвео је до најеминентнијег светског стручњака за борбу против СИДЕ.
- Пред вама је Јована Милић, девојка која увек касни, али стиже на време све да уради на најбољи могућ начин. Да није таква, не би била докторанд медицине – представила је своју бившу ученицу професорка Златкова новој генерацији гимназијалаца. Прелазећи преко слика пожутелих од дугог стајања, излистала је пано и подсетила на књижевне вечери у којима је пре 12 – 13 година учествовала Јована.
- То је био изузетно значајан период за мене. И вама саветујем да ваше школске дане искористите за одрастање у сваком смислу: интелектуално, духовно, емоционално... То је време када се највише расте, када се формирате, постајете људи; откривате оно што вас одређује, чиме желите да се бавите и како желите свој живот да конципирате, чему да га посветите. Ја сам увек била свестрана, занимало ме све. Књижевност ми је била друга опција коју бих изабрала да се нисам определила за медицину. Медицина се увек провлачила као идеја, а то никако није ишло без књижевности, музике и других додатних ствари које комплетирају наше потребе – прича будућим студентима млада научница, бирајући теме и животне лекције из којих ће извући поуке како градити личност и борити се за снове од којих ће неки постати стварност.
- Пожелела сам да ову презентацију конципирам тако да кроз стихове неких песама рокенрола и озбиљне књижевности покажем свој развојни пут. Ја сада живим и радим у Италији, на докторским сам студијама и бавим се ХИВ инфекцијом. Радим са пацијентима који имају вирус СИДЕ и оно што ће бити ужа област мог доктората биће оболели старији од 65 година. Почела сам на Инфективној клиници у Београду – започиње своју причу Јована погледом на слику оронуле зграде где је волонтирала годину и по дана.
- Одлазила сам не само као штребер, водила ме је страст према свему томе и онда сам се сетила Јесењина и његове песме „Исповест хулигана“: „Што сам? Тко сам? Ја сам само сањар, чији поглед гасне у магли и мемли“. Мемла инфективне клинике – појашњава докторка - та буђ на зидовима ме није спречила да истрајем у одлуци да се бавим инфективним болестима. Мало ко жели да иде овим путем који сам ја одабрала. Опасно је, може да се зарази, није профитабилно, не може да се ради приватно, а неким људима је новац мотив. Оно што је за мене било увек најзанимљивије садржано је у песми Pink Floyda „Us And Them“ – то само ми и микроорганизми који нас нападају свакога дана, и увек је била интересантна та борба између микро организама и нас.
За Јовану је било пресудно и посебно занимљиво то што мора на све да мисли и примени целокупно знање из медицине да би могла да се бави инфективним болестима.
- Мени је то као свестраној личности, која воли медицину, хемију, књижевност и музику, било изазов - сурогат за све што је било у средњој школи. Стихови „Све се мења и све тече човече“ из песме Ђорђа Балашевића „Реквијем“ асоцирају ме на то да се неке ствари константно мењају не само у животу, негу и у медицини. Оно што је било пре двадесет година више не важи – говори, позивајући се на стихове песама које воли и позајмљене мисли које усмеравају њене ставове и учвршћују животни кредо.
- Сваки инфектолог је левичар – ова мисао сугерише став о политичком опредељењу које је изузетно важно у животу сваког од нас. Тако су сви инфектолози левичари, залажу се за једнакост, социјалну правду, за једнака права свих, опредељени да се баве угроженим групама као што су Роми, интравенски наркомани. Оно што је битно – шаље поруку и на овај начин Јована - да имате разумевање за све, да покушате свакоме да помогнете и борите се са предрасудама.
- За инфективне болести се често везује стигма са којом иде неко жигосање људи који болују од неке заразне болести, што није добро јер и они живе хронично са тим болестима и не треба да буду искључени из друштва, нити да буду дискриминисани. Као инфектолог имате највећу могућност да некоме помогнете и да га спасите јер су инфективне болести акутна ствар која се решава у десетак дана и некоме стварно можете да спасете живот.
- Оно што је било „Мучан и тужан широки свијет“ из песме Дарка Рундека везујем за период када сам радила са мигрантима који су долазе из Сирије, Авганистана, Пакистана... Прво сам волонтирала, па сам била запослена, у Прешеву у кампу, касније у Обреновцу и Београду. То је била изузетно добра пракса за инфективне болести, такође огромно искуство у сваком смислу, људском, стручном...
- Није у јавности била приказивана реална слика, ако јесте, било је манипулативно. Радили смо напољу током зиме. У непримереним условима се обављао преглед, нисмо имали опрему, често ни нужне лекове. Имали смо случајеве промрзлина, болесну децу, изгладнеле људе. Били су смештени у баракама и парковима у центру града. Сурово и нехумано – присећа се Јована својих првих сусрета са пацијентима.
- Имаш жељу да некоме помогнеш, а не можеш, систем те ограничава, немаш ресурсе. Знаш да му је потребан скенер или ЦТ, а ти то не можеш да обезбедиш... И то је проблем, мада ја мислим да није економија проблем, него у људима, а економија је последица свега тога.
„Све што желим рећи стане у пар речи“ – опет стих из песме који помаже да се повежу ствари и распореде путокази који чине развојни пут Ђоване Милић.
Једна од најпознатијих светских клиника за инфективне и тропске болести налази се у Модени. Ту се налази Метаболичка клиника за ХИВ, где Јована проводи доста времена, и више него што је потребно.
- Радим 12 до 15 сати дневно и не жалим се, нико ме на то не тера, али ја желим – каже убеђена да ради праву ствар.
- Често радим у мраку, вероватно је то заоставштина након бомбардовања. У том периоду смо толико домаћих задатака написали под свећом. За нас је сасвим ОК да будемо у мраку.
- Једне ноћи у Модени, на размени студената, на инфективном одељењу у болници, радили смо са ХИВ позиотивном пацијентима. Била сам одушевљена како се са њима ради, приступом особља и начином како се боре за њихов живот. Пожелела сам да се вратим ту, нигде другде нисам конкурисала, само у Модени, а желела сам да будем у иностранству. На крају сам добила тај докторат у Италији и њихову стипендију.
Са својим ментором, Јована ради са пацијентима који су углавном ХИВ позотивни, мада има и других о којима воде бригу.
- Мој ментор је један од највећих стручњака за ХИВ у свету, основао је Метаболичку клинику за ХИВ када је приметио да се код терапије за ову болест модерног доба појављују велика нежељена дејства у виду метаболичких болести. Како се мењала терапија за ХИВ тако су се мењала нека његова научна интересовања. ХИВ позитивни пацијенти сада дочекују старост, њихов животни век је исти као код опште популације, нас који немамо ту болест. Ти пацијенти дуго живе релативно здраво. Морају да узимају лекове целог живота и због тога често кажем да је ХИВ „боља болест“ него повишен притисак, или дијабетис, јер се боље контролише. Смеју се кад то кажем, али научно гледано то је истина – ауторитативно и искуствено тумачи нови приступ ХИВ пацијентима будући доктор у овој области.
- Када је АИДС болест acquired immune deficiencysyndrome откривена, завладала је паника, страх и хистерија осамдесетих и деведесетих година посебно у Америци. Говорило се да је преносе хомосексуалци, третирана као куга за геј популацију. Румунија има највећи борј деце која су се заразила ХИВ-ом преко нестерилисаних шприцева. Здравствени радници су се према њима нехумано понашали, нису смели да их пипну, са три пара рукавица су им прилазили, што је било неприхватљиво онда, а ни сада када је познато да је ХИВ потпуно друга болест која има почетак седамдесетих.
- Фреди Меркјури као жртва ове болести оставио је иза себе песму “Show must go on” која на известан начин представља химну оболелима. Пацијенти су у том периоду урадили велику ствар, боловали су, борили се за живот, али су стално тражили истраживања, инсистирали да се укључи држава и нешто покрене. И добили су. Нови лекови имају много мање нежељених дејстава, пацијенти могу нормално да живе, узимају једно таблету дневно. Имамо пацијента који је 36 година са дијагнозом ХИВ-а, шампион је своје генерације, а имамо и пацијента из Лисабона који има сто година. Нисам претерала, стварно је стогодишњак. Након смрти супруге желео је мало забаве, добио ХИВ. Жив је, прилично виталан, самосталан и покретан – излаже Јована занимљиве податке и чињенице усмеравајући поглед у будућност кроз стратегију која има за циљ смањење броја оболелих и дужи живот ХИВ пацијената .
- Претпоставља се да има преко 40 милиона људи заражених на свету, од тога само 60 посто зна да су позитивни, стратегија је да до 2020. године 90 посто људи који имају ХИВ знају да су позитивни, од тих 90 посто да 90 посто буде на терапији и од тих 90 да буде 90 посто људи који ће имати успешну терапију која се мери бројем вирусних копија у крви. То је у Италији постигнуто одавно, код нас није. Људи који су на стабилној ХИВ терапији, који имају недектабилан вирус у крви, не могу да преносе вирус чак и ако имају незаштићене сексуалне односе. То скида огромну стигму са ХИВ позитивних пацијената, могу да имају децу која неће бити ХИВ позитивна, њихови партнери који су ХИВ негативни могу да остану ХИВ негативни. Ово је била важна порука са једне важне ХИВ конференције. То се већ годинама знало, али је ове године први пут званично речено да пацијент који више нема вирус у крви не преноси га никаквим путевима - закључила је причу о АИДС-у Јована Милић, и пре растанка са гимназијалцима поручила им да читају, граде своју личност, буду креативно бунтовни.
- Важно је да у оном периоду када тражите себе, копате по књигама, ако мислите да сте другачији, не можете да се уклопите у средину, окренете се књигама. Ја сам у том периоду имала сличне људе око себе, Јовану Савић и Ђорђа Живадиновића, направили смо малу оазу око "Света речи", читали и размењивали књиге по препоруци - присећа се Јована ђачких дана када се радо ишло у библиотеку.
- Бунт у вашим годинама је изузетно важан и пожељан, али наравно позитивно артикулисан. Потребно је да знате шта хоћете, да имате став и да образложите због чега изражавате незадовољство. Мислим да је недостатак побуне разлог зашто је Србија овако друштво какво јесте данас. Радите на себи, будите обавештени, читајте да бисте се формирали правилно. Од вас се очекује прогрес и промене, на вама је да направите боље друштво него што је наше, учините Србију пожељним местом да се у њој живи. Ја сам увек била неко ко се буни на тај начин, а од вас се очекује да будете још убедљивији и сигурнији у оно што хоћете да радите и наравно што нећете да трпите – рекла је Јована и сагласила се са разлозима због чега су нам млади апатични и успавани.
- Ја разумем зашто млађе генерације не читају. Одрастали су у разним нехуманим околностима окружени неким глупостима, лудоријама и сличним чудима. Није окружење стимулативно зато бих најмање сваљивала на њих одговорност, више на родитеље, на друштвене околности. Некако ми нисмо хумано друштво – тај феномен Јована примећује у већој мери од када је у прилици да пореди начин рада њених колега у Србији и Италији.
- Мој ментор каже: „нема потребе да пацијент пати“. Код нас нико не пита пацијента да ли би изабрао нешто друго осим оног што му се нуди, а нуди му се минимум. Хоћу да кажем да смо у том погледу нехумани и да не водимо рачуна о количини људске патње, чак ни о деци у оној мери како и колико би требало. Група Шарло Акробата има песему „Пазите на децу, јер се деца угледају на вас“ и то нам много говори – каже Јована и додаје још понешто, значајно, битно и суштински важно, у пракси потврђено, критиковано и осуђивано од стране оних који се не питају нити било шта одлучују, осим када заокружују и бирају.
- Овде код нас је незавидна селекција. Лекари одлазе, пола моје генерацији је у свету. Нама ће на крају, кад будемо хтели да се окупимо, најближе место сусрета бити Минхен. Проблем је што они који не могу да се запосле одлазе из земље, остају они који нису најбоље решење. Има и даље добрих лекара, само су невидљиви. Тешко је да испливају у мору других који су спремни да се боре легалним и нелегалним начинима. Није лако волети свој посао када имаш 500 евра плату и децу на студијама... Немогуће је у таквим околностима наћи жељу и вољу да будеш на висини задатка – анализира социјалне прилике и понашање наших стручњака када се својом вољом или принуђени на одлазак селе из Србије.
- Када наши људи оду у иностранство и кад почну нешто да раде, мисле да нису довољно добри. Имате моменте сумње у себе и потребу да се доказујете. Себе гурају у рад да би што више напредовали. Мислим и ја да недовољно знам иако сам студирала, научила, радила. Увек имате тај осећај да можете више и боље... Понекад радимо док нам не падне глава. Не морам, али ја мислим да ништа не знам. Желим да што више научим, убеђена сам да ако будем више радила, брже ћу да напредујем и останем у Модени за коју ме све више вежу стихови из песме „Азра“ бенда „Мени се душо од тебе не растаје“.
Коментари
RSS канал за коментаре на овај пост