У новом животу да ходимо!

недеља 24. фебруар 2019.

У жељи да духовно ојача и обогати живот верних, великоплањанска црква организовала је прву у низу духовну трибину, на којој је беседио дугогодишњи парох, а кроз низ година и старешина цркве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић. Отац Милосав - који је својим преданим радом у многоме допринео духовно-литургијском и материјалном унапређењу црквеног живота у нашем граду од постављења 1974. па до краја 2008. године, када бива постављен за једног од пароха Вазнесењске цркве у Беогаду - ослањајући се на речи апостола Павла изречене у посланици Римљанима, пред пуном салом црквеног дома одржао је предавање насловљено "У новом животу да ходимо". 

- Смрт не може да буде смисао ничијег живота, а поготово не нашег, хришћанског. Човек, као словесно, разумно биће, кад крене на пут свога живота, мора да зна куда иде, како да се тим путем креће, куда жели да стигне - казао је на почетку свог излагања отац Милосав, дајући тако одговор на уводно питање “Има ли човека који живи да би умро?!".

Исто тако, неопходно је да човек зна смисао и циљ крштења - шта му као Хришћанину ваља чинити и како живети. Смрт, као тотална поруга за човека, обесмишљава и обезвређује све вредности живота као и свеколиког стварања човечјег.

- Стога, већ на почетку нашег смисаоног живота, имамо циљ крштења и новог рођења, чин просвећења, чин Oхристовљења, чин опредељења и рођења за вечни, увек и вечито нови, непролазни живот. Крштење је ново рођење, рођење водом и Духом, за вечни живот, то је почетак хода новим животом, хода у Духу и Истини, по речи Господњој. Паралелно са привременим физичким животом, морамо да ходимо и вечним животом, животом деце Царства Божјега, ходањем по Земљи а живљењем на Небу, како нас је патријарх Павле подсећао и сам живео - казао је на почетку своје беседе актуелни духовник манастира Ваведење и болнице Светога Саве у Београду.

- Лично или преко свог кума, на крштењу дајемо завет да хришћaнски живимо, одрицањем од сатане и свих дела и слугу његових и сваког служења њему, и све гордости његове, завет борбе против зла и греха, завет против смрти, али и завет свог пуног сједињења са Христом кроз Свете тајне Крштења, Миропомазања и Светог Причешћа, али и кроз све друге Свете тајне у Цркви Христовој. Крштењем, ми смо постали удови Цркве Христове, невесте Христове, једно тело са Христом, “кост од костију Христових и тело од тела Његовог”. Дали смо завет да ћемо свагда живети новим животом у пуној чистоти и јединству са Христом, у складу са животворном Његовом науком. Да ћемо се и хранити Њиме - том непропадљивом храном вечнога живота, хлебом живота који са неба сиђе. Редовним причешћивањем Телом и Крвљу васкрслога Христа, храном бесмртности, залогом нашег васкрсења, ако ко и умре - живеће, каза Господ. Смрт може поново да влада нама само ако јој то сами омогућимо, новим гресима, непокајањем, неисцељењем духовним, односно напуштањем завета датих на крштењу да ћемо у пуном јединству живети, константно се чувајући греха, односно “љубити Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом” и “љубити ближњега свога као себе самога", о којим законитостима виси сав Закон и Пророци, каза нам Господ наш. Држати се завета после крштења да нећемо грешити и љубити било кога или било шта више од Господа Бога нашег. Крстили смо се и дали реч да живимо том једино спасоносном крстоваскрсном љубављу Христовом, тој крсној вертикали наше љубави према Богу, и крсној хоризонтали, љубави наше према ближњима, према човеку. Господ силази том вертикалом ка нама да се ми људи том вертикалом успињемо у Царство љубави Оца и Сина и Светога Духа. Само љував је темељ истинског хришћанског живота, новог живота, обесмрћење и спасење наше пред Богом, а што је једини смисао и циљ нашег крштења и нашег хришћанског живота. Обесмрћење наше људске природе, саваскрсење са Христом и победа смрти.

Велике су речи "Сви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте!". Није могуће умрети оном ко је у јединству са васкрслим Христом. Стога је и свето Крштење у својој суштини васкршњи чин, пасхални догађај, чин обесмрћења, превођења из смрти у васкршњи живот. Заповест крштења издао је управо васкрсли Господ, и стога није случајно што се чин крштења завршава и крунише, печати Светим Причешћем, Телом и Крвљу васкрслога Христа. 

- За нас Хришћане, дилеме нема: Ми не прихватамо пролазност, не прихватамо смрт и трулеж као задњу реч живота. Крстивши се у самог васкрслог Богочовека Христа, ми смо се определили за бесмртност, за пут у вечни живот у Царству Божјем, чији је садржај љубав, те благо оним који љубави имају, али и дела своје вере и своје љубави. Треба нам добро пазити да не изгубимо свој хришћански пут живота, да не промашимо смисао и циљ живота и крштења, смисао и циљ својих слава, празника, свега што у животу чинимо, а нарочито да пазимо да не изгубимо своју редовност учешћа у Светој литургији, у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, те да тако не останемо сасушени и беживотни удови Цркве, "оно што се сече и у огањ баца", јер сви удови потребују крвоток живота.

Свето причешће је храна Цркве, храна свих њених удова, свих чланова Цркве понаособ.

- Само Свето причешће, Тело и Крв Христова, чине Цркву Црквом, а нас њеним живим удовима. Само из Свете чаше причешћа, из ребара Христових, пулсира обесмрћујућа крв Христова, крвоток живота Цркве. Кроз Свето причешће сви бивамо Црква, продужени Христос кроз све векове, како би то рекао Свети Авва Јустин Поповић, и ма како чудно изгледало, нема друге и јаче конституције Цркве од Светога причешћа чланова Цркве, а што и јесте прави феномен, јер Црква није земаљска установа и организација, људска творевина, како то неки погрешно мисле. Њу води Дух Свети, стога је не може нико и никада уништити. Све ово бива ако Светом причешћу приступамо “са страхом Божјим, вером и љубављу”, како нас и позива Света литургија, са великим љубавним страхопоштовањем и непоколебивом вером у истинистост тела и крви Христове, које нам Господ  даје за опроштај грехова и живот вечни. Зашто нам баш даје тело и крв за опроштај грехова? Зато што је за опроштај наших грехова и разапет, он је без греха убијен. Ми имамо грехе, које је он одстрадао, и својом чистом пречистом крвљу он може да нас умије од грехова ако ми са искреним покајањем и љубавним страхопоштовањем приступамо, дубоко верујући у Њега и Његову истинитост тела и крви која нам се даје на литургији. Не можемо приступати тек тако, већ са дубоким покајањем, измиривши се претходно и са Богом и са људима, кроз исповест и праштање, свесни своје недостојности, маленкости, грешности. Главно је да имамо покајање, смирење, праштање, мирење и осећање те наше недостојности и милости Божје. Не спасава Он нас јер смо ми то заслужили, већ зато што је милосрдан, свемилостив, Бог је љубав- казао је у својој беседи протојереј-ставрофор Радојевић пред окупљеним Великоплањанима, и наставио:

- Свето причешће је есенција нашега новога живота, нашег хришћанског живота по Христу и у Христу. Сви смо грешни и сви потребујемо отпуштење грехова. За Свето причешће требамо се припремити чистећи своју душу и своје тело. Господ нас и позива да приступимо за отпуштење грехова наших. А ми, зар сматрамо да нисмо грешни, па нећемо да приступимо!? Свака Литургија нам нуди причешће за опроштај грехова! Света литургија је чин причешћа! Приступамо зато што смо грешни, а не зато што смо достојни и праведни, и што оволико или онолико постимо. Зар не желимо бесмртност и вечни живот!? Свагда се спремајући за Христа, за Свето причешће, од литургије до литургије, од празника до празника, од недеље до недеље, Хришћенин интензивно и живи светим и небеским животом, новим животом, у Цркви, у лађи свога спасења, и сигурно плови ка вечном свом животу у Царству Божјем, ка смислу и циљу свога живота. Зато и гласи пасхални, васкршњи кликтај после примања светог Причешћа, који свештеник изговара у олтару у име свих причешћених, и каже у тој молитви: “О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости и Логосе Божији, и Сило! Дај нам да се још присиније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога”.