Две године после Великог рата још се није консолидовало стање у земљи, нити се земља опоравила од великих губитака, ни народ није чврсто стајао на ногама, а ни Плана није била проглашена варошицом, кад је политички живот кренуо својим током. Требало је испочетка градити земљу и државу, народ осоколити, припремити га за живот у миру, подићи привреду и кренути у нову неизвесност.
„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019.
Пре новембарских посланичких избора 1920. године, пред крај лета, у Плани су одржани први послератни општински избори. Били су тајни. Гласало се куглицама које су звуком обавештавале да је право на глас искоришћено. На изборима је тада победио касније много поштовани и уважавани председник општине, Јован Обрадовић, кандидат непосредно пред изборе основане Земљорадничке странке.
Јован Обрадовић (1884 – 1944) важио је за напредног човека, паметног и одлучног. Био је син посланика Радоја Обрадовића, трговца и угледног домаћина, радикала по политичком убеђењу који је представљао срез у Народној скупштини 1901. године. Јован је из Великог рата изашао као подофицир 4. коњичког пука Коњичке дивизије. По повратку са ратишта почео је да се бави политиком. Основао је Земљорадничку странку и на тој функцији остао све до почетка Другог светског рата. Пуних 12 година, 4 мандата, био на челу општинске управе. Својим ангажовањем, праћењем нових токова, модерним схватањима, допринео је раду задруга, нарочито млекарске. По подацима до којих је дошао историчар, Дарко Ивановић, његови потомци и сада радо помињу да је успостављањем добрих односа са задругарима других градова и региона, угостио бугарског миснистра пољопривреде.
За време Јовановог мандата запослени су општински поштар и четири ноћна стражара који су патролирали селом и успостављали ред и мир. На кратко, две године до нових избора, на функцији га је заменио Чедомир Тодоровић, коме је пошло за руком да оствари вишедеценијске намере и хтења грађана да Плана постане варошица. Краљевим указом 30. априла 1924. добија статус вароши. Успеху је допринео захтев грађана потписан од стране председника Тодоровића у коме се образлаже тренутно стање привредних објеката, предузећа, радионица, трговина, кафана, школа и цркава, као и добар географски положај, саобраћајно чвориште и најмногољудније насеље у великоорашком срезу.
Овај успех иако велики и значајан за насеље уз Цариградски друм, није допринео Тодоровићу да остане на власти. Изгубио је на изборима исте године и препустио канцеларију Јовану Обрадовићу, који је по други пут изабран за челника вароши. На скупштинском заседању Јован се још једном „заклео једним Богом да ће крсту и отачеству бити веран, да ће се Устава (Видовданског) и закона придржавати, да ће своје дужности тачно отправљати и савесно заступати општинске и државне интересе“.
Да би показао колико је способан и да му народ није узалуд дао гласове, већ наредне године, 1925. покреће акцију за изградњу нове зграде Општинске суднице. Благодарећи великим новчаним прилозима грађана објекат је подигнут на месту садашње зграде Друге месне заједнице, због тога је остао општеприхваћени термин у народу Стари одбор, или Стара општина. Када је била завршена 1926. сматрана је најлепшим општинским домом у Поморављу. У истом периоду председник је наложио да се изгради на кланици, у садашњем центру града, вага за мерење свиња. Повећан је и број запослених у општинским органима, а Плана је поново добила добошара. Јован је варошицом управљао све до шестојануарске диктатуре када је 1929. смењен.
У тефтерима из тог периода пронађено је да је из буџетских средстава највећи део новца утрошен за куповину плаца за градњу основне школе, ограђивање вашаришта и пијаце, за издржавање општинске сиротиње, хуманитарну помоћ угроженима и нешто мало за рад културним организацијама. Велика пажња посвећивана је државним прославама, нарочито свечано обележавани су сви датуми везани за краљевску породицу и црквене светковине.
Водио је рачуна председник Обрадовић да не дође до немилих сцена због распусног кафанског живота због чега је 15. јануара 1936. године забранио игранке и забаве, изузев оних које су организоване „у интересу јавног поретка плањанске општине“.
Јован је још једном 1932. године дошао на власт. Победио је на изборима и побољшао рад општинске управе, направио нови распоред рада и запослио нове чиновнике. Да би рад управе био „савестан и брижљив“ прописао је мере које су морале да се поштују. Чиновништво је морало да подноси извештаје о раду сваке суботе, поштовала се строго забрана непотребног задржавања странака по канцеларијама, није смела да се чује галама, кажњавана је бука, а службенике је често мењао и на њихова места постављао сиромашне грађане од којих је захтевао поштовање уведених прописа на раду.
Повећао је плате радницима, радили су од 8 до 12 и од 14 до 16 сати, сваког дана осим недељом. Дежурало се увече и за празнике, а дежурни је чувао објекте и контролисао ноћну стражу и патроле. После још једних избора председник је остао на власти све до краја 1936. године. За време његовог мандата упућен је захтев Министарству за совијалну политику и народно здравље да се одобри градња водовода у Плани. Централни хигијенски завод је због лошег квалитета воде одобрио пројекат, али на разумевање министра није наишла ова иницијатива и воља грађана да унапреди варошки живот.
Како су хигијенски услови нове чаршије постајали све гори, због ширења индустрије и градње нових кланица и занатских радионица, повећаног прилива отпадних вода и гомилања смећа, Јован Обрадовић је као челник општине наложио индустријалцима, банкарима, занатлијама и трговцима да прочисте канале почев од свог предузећа па све до железничке станице, улицама Принца Томислава, Војводе Степе, до потока Долине, и на крају низбрдо каналом у реку Рит.
Као вођа Земљорадничке странке Јован Обрадовић је допринео унапређењу ситног и крупног сточарства у послератном периоду, нарочито тридесетих година прошлог века. Узгајивачи стоке су поред продаје на свом терену, сточним пијацама у Плани и по селима, одводили стоку у Свилајнац, Петровац и Жабаре. Формирали су и Српско пчеларско друштво, а неки домаћини имали су и по 40 кошница. Растао је број варошких занатлија, отварале су се фризерске, кројачке, опанчарске радње... Појавио се међу трговцима „Бата“, а доселили су се и власници ретких заната, карактеристичних за градску и варошку средину. Сајџије, фотографи, лицидери и колачари, молери и модисткиње.
Јован Обрадовић заслужан је и за формирање и обнављање рада Млекарске задруге која је добила на поклон од Савеза З.З. гарнитуру млекарских справа из Енглеске. Млекарска задруга је радила у том периоду на унапређењу сточарства тако што је још онда, непуну деценију после Великог рата, увозила нове расе крава и оваца, приређивала изложбе стоке и слала своја најквалитетнија грла на сајмове по Србији. Још тада се гајио сименталац и сточари били подстицани да гаје квалитетна говеда и воде књиге о њима.
Управу Земљорадничке странке сменили су радикали, победници на изборима 1936. године. Плана је нови рат дочекала са 7.500 становника, 1.300 кућа, пет индустријских објеката, два железничка пристаништа, електричномцентралом концесионара Божидара Ђорђевића, пет школа и новим општинским домом. Јован је упркос сменама и турбулентним годинама политичког живота остао најуспешнији и најплодоноснији председник општине предратног и послератног периода.
Напредак Велике Плане и Плањана сурово је прекинут још једним ратом. Разарања, нове жртве, политичке размирице, окупација, исцрпљеност и уништени ресурси допринели су да се суноврати узлазна линија културног, индустријског и привредног развоја Велике Плане која је експанзијом кланичне индустрије и ширењем занатства имала шансу да уђе у ред градова и реално постане оно што су јој предвиђали путници намерници и прижељкивали од срца из добрих намера житељи општине, „Српски Чикако“.