субота 19. октобар 2019.
Представници УГ „Свет речи“ на студијском путовању по Сарајеву обишли су у граду на Миљацки најзнаменитије верске објекте овог мултикултуралног града. На траси „Међурелигијске шетње“ коју организује мировна активисткиња Амра Панџо, налазе се најстарије грађевине хришћанства, исламске заједнице и јеврејска синагога: Стара православна црква, Франјевачки самостан, Царева џамија и јеврејски Велики храм. Овог пута прва три су била отворена за посету, док је јеврејска синагога била затворена због радова на објекту.
Стара црква у срцу Башчаршије, у самом језгру отоманског окружења, сведок је најстарије историје православног живља у Сарајеву и читавој Босни и Херцеговини. Занимљива је и јединствена по много чему. На плочи је урезано да су темељи верске грађевине подигнути око 6 века , пре доласка Словена на Балкан. Ту су своју богомољу подигли неки хришћни који су се настанили на овом подручју због чега је садашњи изглед цркве посвећене Аргхангелу Михаилу и Гаврилу сличан објектима византијског периода раног средњег века. Радила је током рата, каже Амра, и додаје да су се муслимни потрудили да је сачувају у потпуности. Остала је нетакнута, а иконе и реликвије у њој крили су од похара и лопова. Вратили су их по завршетку рата како би овај објекат имао своје трајање и симболику коју је преонисио вековима на нове генерације житеља Сарајева. Посећују га сви, без обзира на вероисповест и опредељење.
- Она носи обележје свих култура које су биле овде, има важну причу и улогу за нероткиње, родитеље који су у жаркој жељи да добију пород долазили и молили се за своје потомке. Дешавала су се чуда да они добију децу после тога, а за Сарајлије је било довољно да се тако нешто догоди и да за сва времена ова црква постане објекат поштовања и неговања терадиције. Већина Сарајлија долази кад се на Божић пали бадњак, кад буде онако лепа свечарска атмосфера. Пева православни хор, доносе се дарови и сви су уједињени у жељи да мир влада – прича сугестивно, верујући у своје речи и приче предака, Амра Панџо, мировњакиња која је свој живот посветила борби за мир међу својим суграђанима, људима у Босни и Херцоговини, кад затреба и шире. Одлази да помогне тамо где се верује њеном искуству и њеним речима.
Црква је посвећена Арханђелу Михаилу и Гаврилу, а подигнут је у 14. вијеку. Проглашена за национални споменик Босне и Херцеговине и представља најстарији и један од највреднијих културно-историјских споменика Сарајева. Налази се недалеко од Башчаршије, односно у старом делу Башчаршије који је урбанизован за време аустроугарске управе током исправка тока реке Миљацке. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата (1992-1995), Стару цркву је годишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и велики број домаћих гостију и посетилаца. И данас цркву обиђу сви туристи који се нађу у Сарајеву. Неизбежан је белег на Амрином путу мира, мировне мисије коју реализује са цивилним сектором бивших југословенских република.
И црква Св. Анте, фрањевачког реда у Босни има веома важну улогу у историји Босне. Вреднована је и посећена исто колико и Стара православна црква и Царска џамија. Од Амре сазнајемо да су овде били устоличени Фрањевци и на необично хуман и свестран начин поштовања свих вера и различитости обележили дух заједништва у Сарајеву који је красио житеље овог мултиетничког, мултукултуралног, прелепог града у срцу Босне.
- Фрањевци и црква Св. Анте су поштовани међу нашим људима можда ради приче њиховог оснивача Св. Фрање који се сусретао са султаном за време крсташких ратова када су њихови народи били у свађи. Они би се упркос нетрпељовости вера и народа којима су припадали потајно састајали, разговарали о филозофији и књижевности и били пријатељи. Та њихова свестраност је остало обележје фрањеваца и разлог да црква у коју се долази на мисе у време празника буде поштована и цењена. И овде се, као у хришћанској православној цркви доносе дрови и прилози. У рату је имала посебну улогу у смислу не само да су доносили храну грађанима Сарајева, него би први улазили у куће породица којима су погинула деца, коју би сви због огромне туге обилазили јер нико није могао да сведочи том претешком болу. Они би онда с великим пакетом посећивали унесрећене, седели с тим породицама, ублажавали им бол због нестанка најмилијих. Сарајево им то никада неће моћи заборавити – говори као туристички водич Амра и о овом објекту са пуно поштовања изоси чињенице и сећања на блиску и далеку прошлост.
Црква Св. Анте Падованског је фрањевачка црква у сарајевском насељу Бистрику. На месту садашње цркве св. Анте налазила се црква подигнута крајем 1881. и у првој половини 1882. године. Не само по својим димензијама (дуга 18, а широка 9 метара), него и по начину градње била је скромна грађевина. Само су темељи били озидани од камена, док је цела зграда заправо изграђена од дрвене мреже попуњене непеченом циглом. С источне стране имала је скромну сакристију у облику полукруга, а над главним улазним вратима мали дрвени торњић с два звона.
Ипак, и тако скромна црква била је у то доба једина католичка црква у Сарајеву, а служила је и као жупна црква. Успостављањем стабилне црквене хијерархије (1881.) постала је седиште врхбосанског надбискупа. Тој сврси служила је седам година, до 1889. године када је довршена изградња данашње сарајевске катедрале која је временом претрпела промене због темељне заштите и успостављања стабилности објекта.
Уз цркву је 1894. године саграђен и самостан Св. Анте, у којем је од 1909. до 1968. деловала и Фрањевачка богословија. У сутерену самостана смештена је Мала галерија Св. Анте, у којој се редовно одржавају различите културне приредбе.
Пут нас је заједно са Амром стазама мира и помирења довео до Цареве џамије која у овом делу Босне слови за најстарији исламски верски објекат у Сарајеву. Саграђена је одмах по доласку отомaна на Балкан, око 1.400 године. Направљена је како би могла да дочекује војске које су долазиле, великодужноснике и саме цареве, зато се зове царева.
- У Сарајеву је позната - каже Амра - зато што у њој седи главни рејс улеман, највиша функција у исламској заједници. То је место канцеларије где се одржавају шеријатска венчања, неки културни догађај и много таквих сличних ствари. Мени је важно негде да се разуме концепт џамије који је мало другачији од цркве. Џамија је замишљена као једна културна, верска и политичка институција. Ту су се држали састници у којима су се доносиле вжне одлуке, нека врста скупштине, била би неко време библиотека, универзитет, културни центар живота, да тако кажем. Разлика између црквеог и џамијској је у томе што се муслимни једнако моле код куће. Није обавеза да се долази у цркву. Они се пет пута дневно клањају у својим кућама, авионима, где се нађу, било где на свету. Није то толико нужно везано за објекат – упознаје нас са својом вером и обичајима Амра Панџо која је и сама велика верница. Својим делом потврђује да је задужила заједницу и тиме што је сачинила приручнике за исламске вероучитеље који им олакшавају успоставање блиског контакта са најмлађим верницима.
- Суштински, поруке које долазе од проповедника у свим монотеистичким религијама су готово исте. Између онога што изговара имам не бисте видели никакве велике разлике од онога што изговара свештено лице у хришћанским црквама. Порука је иста и принципи универзалних вредности су исти, осим оног начина у шта и коко се верује. Начин на који се човек бори са овим светом је апсолутно исти на сваком духовном путу. Овде у БИХ-у је ислам инклузиван, религија је по мери човека која потпуно другог уважава. Муслиман ожењен хрићанком ако она жели да иде у цркву да се моли, ако је болелсна, дужан је на рукама да је однесе у цркву да се помоли. Не сме ни у ком случају да утиче на њену веру, на оно што је она одабрала. У вери нема присиле, каже се у Курану. Та слобода из које једино човек може да извирује је јако важна у исламу. Без те слободе нема апсолутно ништа – каже расположена за причу Амра и додаје да је важно да свако ко посети Сарајево и нађе се на путу мира мора да разуме колико се напора у исламској заједници улаже да би се придошлица осетио безбедно и смирено.
- Јако је важно да се ви на неки начин осетите пријатељским овде, да осетите да ту нема ништа што је мимо људског. Немамо у нашим џамијама оружје, не кријемо бомбе, не искачемо да чинимо разне терористичке акције како је нажалост, сада у западном свету, присутан јак притисак на ислмисте. Наравно да постоје неки људи који узимају себи за право да се зову муслиманима и да раде многе неразумне насилне ствари непримерене човеку. Ми нисмо имали случајева да је неко тако урадио. Нажалост, људи се више убију од ракије него од вере. Ислам је начин религиозности који носи у себи поштивање других и другачијих – тврди Амра.
А ми од историјских чињеница нађених у књигама и на сарајевским порталима преносимо оно најбитније што би требало да обухвати опште знање и познавање културе народа са којима имамо толико заједничког и који, упркос разарањима и ратним сукобима носе у себи лепа сећања на време када се нисмо делили и када смо били јединствена, сложна, велика Југославија. Дражава која у значајној мери буди носталгична осећања код већине нас рођених у оквирима њених граница – од Вардара до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана ...
Царева џамија је једна од првих џамија изграђених у Босни и Херцеговини и прва у Сарајеву. Изграђена је 1462. године, а њену изградњу је финансирао и омогућио оснивач града Сарајева Иса Бег Исаковић.
Међутим, ова џамија је изгорела 1480. године када је деспот Вук Гргуревић са војском из Јајца освојио и спалио Сарајево. На истом месту је поново изграђена џамија (по мишљењу једних из темеља, а по мишљењу других само купола џамије је била изгорела, тако да је само она поново рађена) и у данашњем облику изграђена је 1566. године, а њену градњу финансирао је Сулејман Величанствени. У то доба главни архитекта Царевине био је Мимар Синан и сматра се да је градњу ове џамије реализовао један од његових ученика или сарадника.
И јеврејска заједница чува своје сакралне објекте као сведок постојања аврамовог народа на овим просторима. Након што су едиктом такозваних „католичких владара“, Фердинанда Арагонског и Изабеле од Кастиље, од 31.3.1492. године протерани прво из Шпаније, потом и из Португала, иберијски Јевреји су уточиште нашли углавном у покрајинама Османског Царства. Сулејман Величанствени је прихватио и заштитио прогнане семитске народе, сматрајући их вредним и конструктивним. Након појединачних долазака, већ почетком 16. столећа, Јевреји се, у Босну и Херцеговину и Сарајево, у већем броју досељавају око 1550. године. Ови шпански и португалски Јевреји познати су под именом Сефарди, од хебрејског назива за Шпанију: Сефарад. Касније су називани, из истих разлога, и Шпањолцима. У Сарајево су стизали преко Болоње, Венеције, Рима, Цариграда, Солуна, Рушћука, Скопља, Дубровника, Сплита… Уз радиност и предузимљивост, у Сарајево су донијели класични шпански језик, (из којег се касније развио ладино), баладе, те хебрејске рукописе, од којих је најпознатија богато илуминирина “Сарајевска хагада”. Сефарди (касније и Ашкенази) су у Сарајеву прихваћени и столећима у овом граду деловали, знатно доприносећи његовом развитку. Изузетак од овога представља трагично искуство Јевреја у време Другог свјетског рата, у време немачко-усташке окупације 1941-1945. године.
Кроз неколико столећа живљења у Сарајеву, Јевреји су пружали велики допринос развоју града. Почетком рата 1992-1995. године, већина сарајевских Јевреја је евакуисана из окупираног града. Они који су остали, делили су судбину осталих Сарајлија и кроз деловање друштва “Ла Беневоленција” пружали велику помоћ својим суграђанима. Након овог рата започео је спори процес повратка Јевреја у Сарајево. Процењује се да је јеврејска заједница у граду 2009. године обухватала око пет стотина чланова. Обновљени су Стари храм, Ашкенаски храм и капела на Јеврејском гробљу на Борку. Стари храм је након више од педесет година поново уређен као активна синагога.
И тако путевима мира и помирења на траси међурелигијске шетње упознасмо много тога што нисмо знали ни о нама самима, још мање о верама народа у нашем окружењу. Ваљда зато постоје оваква и случна дружеења и путовања. Хвала Амри за све што смо сазнали од ње, што је са нама поделила сећања и љубав, подучила нас да смо ипак ми само људи и ништа више. Пролазници на овом свету. Неко други је крив што нисмо заједно и неко други поново чини исту ствар да се делимо. Од нас самих пак зависи да ли ћемо прихвтити да будемо пријатељи и да без резерве поштујемо разлике које неоспорно постоје међу нама.
Нешто слично је покушао, али није довршио у целости Емир Кустурица градњом Андрић града. Споменици у Вишеграду заједно са времешним мостом Мехмед паше Соколовића сведоче о нашој бурној и крвавој прошлости. Ту негде на обалама Дрине, крај грађевине овековечене у Андрићевом делу за Нобела завршили смо мисију мира. Пут Србије кренули смо духовно богатији за нова сазнања, оплемењени вером у будућност и снагом да истрајемо на путу мира, посебно наша деца из пројекта која ће мисију помирења наставити заједно са јужним суседима, Македонцима, за месец дана у Великој Плани. Придружиће им се Сарајлије, нови пријатељи које су стекли на овом путу. Новом сусрету се сви заједно истински радују.