По вољи Господа Бога, на сам дан Божића 2007. године, упокојио се у 44. години живота после тешке болести, Драган Минић (1963 – 2007), сакупљач народних обичаја и народног блага нашег краја. Био је етнолог Дома омладине, сарадник фолклорних ансамбала у Лозовику, Трновчу, Крњеву, душа певачке групе „Смиљевац“ из Старог Села, радо виђен гост у Етнографском музеју у Београду.
...................
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
.........................................................................
Две пуне деценије отимао је од заборава изворне песме, обичаје, обредну грађу, етно предмете и народну ношњу поморавског, шумадијског и доњо - јасеничког краја. Заслужан је што су покладне маске и делови народне ношње овог дела Србије трајна поставка Вукове задужбине и Етнографског музеја у Београду и Аранђеловцу. Етно колекција старих ношњи, икона и употребних предмета старих најмање два столећа, из породичне збирке Минића, пропутовала је Србију, а фоно записи заборављених изворних песама овог краја чувају се као национално благо у Етнографском музеју у Београду.
Аутор је сценарија за филмове приказане на РТС-у који чувају обреде о Тодорици, ношењу градника, дељењу ватре и мутавим водама. Са свих сморти и сабора народног стваралаштва регионалног, републичког или међународног карактера у Каленићу, Тополи, Нишкој Бањи, Руднику, Косјерићу, Бањи Врујци, Кучеву ... донео је по неколико одличја културено уметничким друштвима са којима је сарађивао. Славом и признањима овенчана је у том периоду надалеко позната група „Смиљевац“.
Ниосилац је више личних признања и награда од којих је међу најзначајнијима повеља „Вук Караџић“ за допринос пројекту „Маска и културни простор Балкана“ и општинска повеља СО Велика Плана заједно са групом „Смиљевац“. Његовом руком обрађене обредне маске из јасеничког краја део су сталне поставке београдског Етно музеја али и званични документ на неколико језика у каталогу најзначајнијег народног стваралаштва Срба.
Наш угледни етнолог, тада запослена у Етнолошком музеју у Београду, др Весна Марјановић у својој студији „Маске, маскирање и ритуали у Србији“, забележила је да је део материјала са фотографијама за ову студију добила од нашег Драгана Минића.
„У околини Велике Плане, о Белој недељи иду маскирана деца, у групи и појединачно од куће до куће и сакупљају јаја. Пред сваком кућом, на пример у Доњој Јасеници, изговарају следећи текст: „Помоз’ Бог, Бела дебела! Бели ти волови! Бели ти овнови! Све ти бело и дебело, Боже дај!“
У селима Крњево и Милошевац, у околини Велике Плане, сачувале су се поворке са маскама деце и омладине. После формирања поворке, обилазе куће, лупају о дворишна врата, а домаћини их дочекују са јајима (каже се „макар кућа не имала јаја, за Белу недељу мора да спреми“ - податак из 2003. године). Старије учеснике послуже и пићем. Овакве групе прати и музикант. Информације сам добила од Драгана Минића, етнолога из Велике Плане, 2002. године, а наредне 2003. године била сам у прилици и сама да на том терену посматрам догађаје о покладама“ – бележи др Весна Марјановић која је приликом прикупљања емпиријског материјала за своју студију блиско сарађивала са Минићем.
„У селу Крњеву, међутим, у разговору са директором основне школе, марта 2003. године, сазнала сам да се на прерушавање деце не гледа радо и готово да то учитељ веронауке забрањује, подучавајући их негативном односу према свим облицима маскирања, па и према маскирању на Белу недељу. Ту се испоставило следеће: деца у свом кућном окружењу знају за ову обредну праксу (која је некада била жива у селу и у којој су учествовали сви млађи и тек ожењени мушкарци, па и жене), али после Другог светског рата пренесена је искључиво на дечје маскиране поворке. Доскора су и сама учествовала у томе, поготово заслугом мајки и бака које су их опремале. Да би парадокс био већи, по повратку из Крњева у Велику Плану, у селу Трњане, сусрела сам дечака и девојчицу маскиране у младу и младожењу. На питање одакле долазе, одговорили су ми: ,,Из цркве; учитељица веронауке је награђивала најуспелије маске“ а они су првонаграђени. Напомињем да је реч о насељу које је први сусед селу Крњеву, где се забрањује учешће у поворкама о Белој недељи” – написала је у свом раду др. Весна Марјановић.
Овакве и сличне заблуде отклањао је током свог рада на пољу заштите етно баштине Драган Минић. У сарадњи са др Марјановић сакупио је обимну збирку вредних етно предмета од којих се неки чувају у депоима Етнолошког музеја у Београду. Несебично је своје благо препустио зналцима и институцијама у нади да ће на најбољи начин бити прослеђена ова заоставштина предака на чување и употребу будућим генерацијама. Преносио је своја знања на млађе, у школама организовао радионице за израду маски, а најдоследнији у томе били су ученици ОШ“Радица Ранковић“ из Лозовика са којима је наступао на бројним манифестацијама и освајао признања и награде.
Цео живот посветио је сакупљању наслеђа српског народа али је прерано отишао да би окончао бројне, добро замишљене пројекте који би допунили баштину и знања потомака. Оставио их је уредно спаковане и сачуване да се неко други побрине за њих и преда их новим генерацијама у аманет дуговечног трајања.
За све што је учинио захвални су му пријатељи, сарадници и сви они који су имнали прилику да уживају у његовом делу.
Из необјављених рукопшиса Драгана Минића за ову прилику издвајамо текст о народној ношњи Шумадије и Поморавља.
„Тешко је описати све особине ношње Шумадије и Поморавља јер би то био позамашан посао и већа студија, али ова надасве лепа и аутентична српска ношња заслужује да се о њој говори. Припада типу прелазне ношње од балканске ка средњеевропској. Кроз време се мењала али је ипак до данас сачувала многе архаичне елементе. Има података о њој још од 16. века од разних путописаца, где нам у фрагментима описују до детаља најлепше на њој. Има и цртежа од којих је најпознатији приказ жене из околине Баточине (област Лепенице) настао у 17. веку. Ношња наведене области Шумадије и Поморавља је позната по богатству веза и хаљетака. Била је у потпуном складу са годишњим добима (летња, зимска), а по томе се разликовала и по старосној доби; значи другачије су се одевале девојке, испрошене, невесте, жене средњег доба и старице.
Такође, и оглавља су се разликовалка по овојој старосној линији. У 19. веку ношња је доживела свој врхунац тако да примерци тог периода представљају ремек дела фолклор. Срећом, имамо доста очуваних примерака у Етнографском музеју у Београду, затим у музејима Крагујевца и Смедерева, што потврђује наводе историјских записа. У то време ношени су зубуни од белог сукна богато вежени, аљине од сукна, такође украшене везом и намењене зимском периоду.
У употреби су биле и свечане помуклије богато осликане срмом. Прегаче са разним мотивима биле су префињене израде. Везови на кошуљама су такође богати, а треба рећи да на свим хаљетцима ручне израде преовладава црвени конац. Јелеци и сукње улазе у употребу од средине 19. века. Шумадијска сукња је прича за себе и овом приликом могу рећи да плени својом лепотом. Има их разних, али се ипак уочавају неке обласне разлике. Најстарфији је облик са пошарком, појашњења ради, то је једнобојна сукња са шаром дугиних боја по самом дну сукње. Касније се она развија у прелепе примерке шарених сукања којих има и данас и које не губе на својој популарности.
Пажљивим посматрањем видећемо да је сукња по изгледу и колориту другачија у Лепеници, Јасеници, смедеревској области, Космају, Гружи... Али то је тема за себе. Богатство хаљетака и квалитет материјала од којих су рађени говоре нам о благостању и плодности краја у коме су настали.
Мушка ношња такође доживљава свој процват у 19. веку. У слободној Милошевој Србији ношња добија свој смисао и полет слободног народа. Антерије, џамадани и фермани делови су одеће која се користила у том периоду. Гуњеви и чакшире су темељно и пажљиво израђивани у терзијским радионицама, лепо и богато украшаване везом свилених гајтана. Неизоставно треба напоменути везове на мушким и женским чарапама чија је техника веза и поплети такође изванредна.
Женска оглавља су студија за себе. Капе, мараме и разни уметци и украси су карактеристични за ову област. У 19. веку оглавља, то јест капе и украси на главама жена, били су веома компликовани и декоративни за укусе ондашњих жена Шумадије и Поморавља. Многа од тих оглавља су законима забрањена у каснијем периоду због њихове неудобности и величине као што је био случај са тарпошом и смиљевцем. Тарпош је укинуо Карађорђе у време Првог српског устанка, због његове гломазности, јер би жене већ у тридесетим годинама остајале без косе. То је био један велики круг исплетен од прућа искићен разним украсима од цвећа и лишћа. Осим што је украшавао није имао никакву практичну намену , а жене су се тешко кретале са њим на глави.
Смиљевац је такође забрањиван, али се најдуже задржао у околини Велике Плане, Раче и Смедеревске Паланке. Сматра се да је једна од најлепших невестинских капа у Европи. Направљена је од липове коре покривене црвеном чојом окићена смиљем, огледалцима, пауновим перјем и мноштвом сребрног новца. Позади темена падао је, од врха капе која је била висока и до пола метра, везени пешкир. Због своје неудобности и она је забрањена да се носи.
Трвељи, уметци од вуне и вештачке косе , исто тако престају рано да се носе. Конђе остају најдуже и носе их старије жене све до Другог светског рата. То је лепо и практично оглавље са марамом, украсним иглама и гранама од сребра. Тепелуциу, такође, нестају због скупоће израде од бисера. Повезивање обичном белом марамом са везом улази у обичај почетком 20. века. Због лакоће забрађивања остаје основно оглавље до данас.
Све ово, напомињем, опис је у најкраћем и најнеопходнијим цртама.“