Литије у Црној Гори разоружале су страхове, срушиле зидове, ујединиле мисли. Сабрале народ у крсном ходу, мирном и молитвеном, кротком али одлучном и протестном – изразивши бунт, незадовољство, дуго времена таложено, а онда и навршено...
Предуго се трпело, повлачило, уступало, савијало…
„Није се имало куд више, на светиње нам безбожници ударили, Светог Василија би да нам отму!“
Устао народ веру своју да брани, веру коју су на овим просторима свим силама покушавали да затру свакојаки богоборци, комунисти, атеисти... А она, сакривена у недрима богобојажљивих душа, замотана у крстоносне барјаке, у стихове уплетена, у предања уткана, молитвама и чудима Светог владике Острошког подгревана, дахом самог Духа распламса се у срцима народа Божијег и он стаде на браник оног што је најсветије. Окупио се народ, свештенство дозвао, молитвеним ходом Господа призвао.
Ходали смо међу тим људима, иконама самога Творца. Ми, предвођени оцем нашим Пеђом, који се позиву Светог Василија одазвао и пут Острога из Велике Плане пешке кренуо, како би чуда Божијег исповедник био и сваки педаљ једне љубави измерио... Пут принет на жртву Оцу небеском, кап воде у реци што узводно ка извору своме потече. Пут стопама тројице ходољубника обележен, откуцајима срца премерен, душама изнет...
Бележих оком камере оно што у објектив могаше да стане, не би ли бар део онога што се нама даде поделили са свима који су мислима, жељама, молитвама и срцем у овом подухвату били уз нас... И сваки дан откриваше неке нове зраке светлости, и сваки дан би ново приповедање и сведочанство да је Господ увек са нама, да му је видљива свака наша мисао и да осећа сваки трептај нашег срца... Да има наде...
А путник предводник веселио је душе свих који, идући за њим и сами своје време Господу поклонише – као планински поток: наједном оживео водом која се с неба у њега излила, буја, раздраган, полетан, прелива се из корита, све би живо око себе да напоји, пригрли, и што се више разлива све је пунији, незаустављиво хрлећи ка реци која га је очекивала и дочекала да допуни њено корито и утврди њен ток.
И као што Речју Бог себе свету објави, тако и он, апостол времена овог, веру своју живећи и проповедајући, научен од Светога Духа, гласише вест о васкрсењу Онога који је Пут, Истина и Живот.
И нахрани речју душе гладне Бога, и исповеди своју љубав и жртву, и на коленима изнесе молитву своју пред Светитеља - да васкрсне и српски род у Србији као што је васкрсао овај у Црној Гори, и позва народ свој на устанак у Богу.
Да ми, духом мртви, отврдлог срца, отуђени, равнодушни према ономе што се око нас дешава, престанемо да се клањамо лажним идолима. Да устане род наш православни, да срце развраћено од вере истини поврати, да се одазове на трубе пастира својих.
Крајње је време за буђење!
„Чека Бог у ово време један народ... Народ који би свим срцем предао се Господу и послужио Њему јединоме... Народ који би се понизио пред њим као мравињак пред човеком, да би тај народ послужио свима другим народима службом љубави: светлошћу истине и примером чистоте...“
Имају ли Срби у Србији то зрно вере, тај зачетак корена својих, то семе посејано од времена Светога Саве још?!
Време је и час је, да ставимо своју веру на проверу и да видимо коме се богу молимо...
Велика Плана, црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, недеља, 7. јун, на празник Силаска Светог Духа на апостоле. Света Литургија, а онда, уз Божији благослов, ЛИТИЈЕ!!!
Да и у нама заживи радост Христовог Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светога Духа на апостоле, и да се Свети Дух спусти на све нас, да нас оснажи и ојача љубављу, вером и надом да ће Христово време опет и увек доћи.