ДИЛИЖАНСА НА ЦАРИГРАДСКОМ ДРУМУ

Долина Мораве и Јасенице још од римског доба била је позната по поштанском саобраћају

Oд 1840. године актом Министарства унутрашњих послова (Попечитељство Внутрених дела) у Србији је почела да ради поштанска служба устројена по савременим стандардима тадашње Европе. У Србији је и раније постојала поштанска служба, али организована по турским мерилима - "Татарско-мензулански" систем. Још је Карађорђев "Криминални закон" из 1810. прописивао поједине одредбе везане за поштанску службу. Централа поште Србије била је смештена на Калемегдану у здању старе "Мензулане".

Када је средином 19. века почело устројавање институција у Србији које су функционисале много пре него на Балкану, у овм делу Европе почиње да се одвија живот налик развијенијим градовима старог континента. Осетила се потреба за градњом поште, увођењем служби које ће уредити бржу и ефикаснију комуникацију међу насељима дуж цариградског друма и успоставити  бољу везу са осталим насељима. Из тих рзлога из документу из Међуопштинског архива у Пожаревцу, од 21. фебруара 1858. године, закључује се да је државно руководство тог доба предузело значајне мере унапређења поштанског саобраћаја.

 “Високославном Савету,

Почем ће друм алексиначки прео Смедерева па даље преко надлежни места до Алексинца за две године готов бити, којим ће убудуће као првом линијом поштанском установити имајући колска пошта теченије своје предузети, то је неопходно нужно, да се на овој линији Цариградског друма као што о том височајшје решеније постоји к` грађењу зданија поштанских приступити, а имено: у Смедереву, Великој Плани и Брзану.

За грађевине ове Попечатељство внутреки дела већ је учинило наредбу да се планови и предрачуни сачињавају, који ће се чим готови буду предхваљеном Савету на одобрење поднети. Но како је потребно да се дрвена јапија почне за раније сећи, докле се шума није помрезгала, спремати, а нарочито за зданије поштанско у Смедереву и Великој Плани, на којима се местима још овог лета морају поштанска зданија направити , то да би се народу по постојећој уредби сечење и превлачење јапије плаћати. Савет за височајшије решеније, по коме би мгло уз суме овогодишњег буџета на нове грађевине опредељене , 2000 талира из правитењствене касе узети и на исплату у речи стојеће грађе потрошити.“

Савету књажевства српског упућен је допис датиран 25. Фебруара исте године, у коме Алксандар Карађорђевић, обавештва да је поменута сума за грађење поштанских здања у Смедереву, Плани и Брзану обезбеђена и надлежним попечатељствима саопштене да изврше уплате.

ПОШТАНСКИ САОБРАЋАЈ

1024px Eksponati starih telefona u PTT Muzeju u Beogradu 10

Дарко Ивановић у прикупљеној грађи за монографију Плане наводи да је долина Мораве и Јасенице још од римског доба била позната по поштанском саобраћају. Овом трасом ишли су гласници на коњима, преносили важне поруке. Од средине 18. века Аустрија лоцирана у северним деловима Србије, повремено и у овом крају, организовала је због сопствених потреба поштански саобраћај, а њихова редовна курирска веза преко Србије коначно је успостављена 1828. године. Уговором је била обавезана српска власт да штити аустријске курире од напада хајдука и разбојника на српској територији при проласку преко Балкана на путу за Цариград.

Кнез Милош је од Турака преузео тада рсположиве све три мезулане: у Београду, Хасан-пашиној Паланци и Јагодини. Истовремено је почео градњу и других станица дуж Цариградског друма водећи рачуна да буду рационало распоређене због осталих комуникација и броја становника у местима где их је постављао. Отваране су и нахијске мензулане. 

Мензуланска – поштанска станица имала је зграду са просторијама за особље, а у њима су обитавали мезулџије, кочијаши и служитељи. Уз ове просторије биле су и штале за коње, амбар за складиштење хране за стоку и велики ограђени простор за испашу коња. Пошту су најпре носили Милошеви момци, а од 1819. године татари, лични кнежеви гласници. У мензуланама су татари мењали уморне коње. Они су понегде били смештени у истој згради са ханом, кафаном где су се одмарали путници.

При крају владе кнеза Александра Карађорђевића, ондашњи министар унутрашњих дела, Илија Гарашанин, послао је горе већ поменуто писмо Совјету у коме га обавештава да је Попечатељство внутрени дела дало Одељењу грађевина наредбу да сачини план и предрачун за градњу мензулана у Смедереву, Великој Плани и Брзану.

МЕНЗУЛАНЕ

800px Eksponati starih telefonskih centrala u PTT Muzeju u Beogradu 02

Из предоченог дописа се види да су мензулане грађене по типском пројекту. Због лоших временских услова, забележио је Дарко Ивановић, оштећених ћуприја и отежаног саобраћаја у зимском периоду, промењена је главна поштанска линија Колари – Паланка – Баточина на трасу Смедерво – Велика Плана – Брзан. Тада су већ била направљена поштанска здања у Плани и Брзану па је наређено од стране Министарства унутрашњих дела Совјета Књажевства Србског да се постојеће канцеларије и храна за коње пребаце из Колара у Сараорце, Хасан-пашине Паланке у Плану и из Баточине у Брзан.

Тако је и званично у Великој Плани отворена пошта 1860. године. Налазила се на Цариградском друму, доста удаљеном од самог села које је било сконцентрисано у гају, око Мораве и код Старог одбора.  Пошта се највероватније налазила код Матејићке кафане, на друмској раскрсници Велико Орашје – Велика Плана – Цариградски друм ка Старом Аџибеговцу у близини гробља Гложа.

По истом извору на ову претпоставку упућују две чињенице или два документа. Један описује свађу  поштара Антонија Николића и неких Радовањаца у кафани Јованче Ристића, код куће Животе Матејића, касније је то била кафана Матејићка. Други документ обавештава о непопрвљеном путу од поште Велико Планске до села Велике Плане и потиче из 1863. године. После изградње пруге кроз Плану, пошта и телеграф су пребачени код садашње железничке станице.

Ивановић бележи податак да је у том периоду кнез Михајло Обреновић потписао указ којим је Веле Срећковић из Велике Плане постављен за првог великоплањанског поштара друге класе. Имао је велики месечни приход од 19 талира. По примањима је редовно бележен у државним шематизмима који су из пореских и других разлога уредно вођени у том периоду као државна документација. Он је 16. марта 1868. године од крагујевачке поште примио за своју пошту нову двоколицу са фењером и амом. Радио је до 1869. године, када га мења Таса Пешић, а касније и Глигорије Поповић, син свештеника Милоша Сретеновића – Поповића.

ПОШТОНОШЕ

1024px Model of postal carriage Federlija in use in Serbia from 1878

Глигорије се помиње у једном од докумената којим је забележена продаја непотребне хартије. Продаја је вршена лицитацијом а овај отпад су за своје потребе куповале механџије. Сачувани су и подаци о поштанским жиговима које је користила пошта у Плани, најпре црни и зеленоплави, касније су сва три била црна.

Пре поште у Великој Плани, у Великом Орашју, као среском месту је основана већа пошта, вероватно 1856, када се први пут помиње као доста велика зграда са 12 теглећих коња, 1 поштанским колима, 2 кочијаша, 2 служитеља и 1 поштаром. Те исте године је грађен нови пут Смедерево – Велико Орашје.

Забалежено је да су прве поштоноше биле најпре сељаци који су колима превозили пошту од Смедерева до Брзана, а од 1869. године на овој деоници се уводе обученби момци за ове послове који „су у стању да терају поштанска кола“. Један краћи период пошта није радила због обнове, а у том временском раздобљу од две до три године обавезе је преузела пошта у Великом Орашју. У Државном календару Краљевине Србије за 1912. годину први пут се помиње телефон у Плани. Као забелешка стоји да је њиме руководила телефонисткиња Божана Петровићка, супруга поштара Јована Петровића.

„Само 10 година од успостављања телеграфске линије између Вашингтонског парламента и железничке станице у Балтимору, отпочели су радови на линији Београд – Смедерево – Велика Плана – Лапово- Јагодина – Алексинац. Касније је том трасом ишла и главна поштанска линија. У облсти Смедеревског округа радови су завршени 20. јануара 1855. Народ је помогао у сечи стубова у шумама и њиховом превозу. У наредних неколико година отворене су штације (станице) по већим местима, а у Великој Плани то је урађено тек на заласку прошлог века, 1. децембра 1899.“ Пошта је дуги низ година била смештена у непосредној близини данашње железничке станице.

ТАТАРИН

Rista Prendić poslednji srpski tatarin

„Све је почело непосредно по избијању Првог српског устанка, када Карађорђе, знајући сву важност брзе и сигурне комуникације, преузима од Турака већ утемељену и добро разрађену османску мрежу преношења порука за своје потребе.

Проверени људи Црног Ђорђија постају и прве државне писмоноше или како су их називали татари.

Ово име нису добили због свог порекла, већ због тога што је њихова брзина и спретност асоцирала на далеки народ Крима познат по свом јахачком умећу. Због овог умећа, у време пре парних машина и авиона, Татари су у царској Русији ангажовани за јахаче писмоноше.

И тако… татари који нису Татари… доспеше у Србију.

Али њихова улога није била тако једноставна. Татарин је, пре свега, био човек од највећег вождовог поверења.

Поред самог преношења писама, они су били и дипломатски курири Кнежевине Србије.

У татаре нису одлазили само спретни јахачи, већ и државни чиновници и дипломате, а све у зависности од важности поруке коју је требало пренети.”Min Kultura2