СЕЛО ПОД ОРАСИМА

Орашани су пуних шеснаест година водили жестоку борбу са властима да њихово село прерасте у варошицу; тек после Великог рата, 1921. успели су краљевим указом да остваре циљ.

Велико Орашје обилује траговима римских насеобина, попут остатака богомоља, гробница, костурница, грнчарије, ковина, ћупова са сребрњацима који су нађени приликом градње жлезнице 1882. Године - пише у моногрфији локлног хроничара Дарка Ивановића, професора историје, који је у књизи о овом селу на 450 страна забележио обједињену прошлост краја допуњену факсимилима, фотографијма, белешкама нађеним у архивима, породичним заоставштинама. Село је без сумње имало занимљиву историју од настанка до днашњег дана.

Било је, иако мало по економској снази и броју становника, административни центар среза последњих деценија 19. и на почетку 20. века. Искористивши расколе у смедеревском округу и јасеничком срезу, моћници из породице Блазнавац, блиске кнежевској династији, помажу Орашанима да добију статус среског места, који се оснива званично 9. августа 1869. године и обухвата Орашје, Малу Плану, Голобок, Трновче, Стари Аџибеговац, Марковац, Велику Плану и Ракинац.

Непоменуто на овом списку остаје Крушево, чију је необичну историју хроничар описао у посебном поглављу књиге, које је после вишевековне самосталности данас само засеок Великог Орашја, чак ни то јер се мало ко користи овим термином да означи положај и место неог дела месне заједнице као административне целине у оквиру неке општине. Бавећи се историјом места Ивановић бележи да су Орашани пуних шеснаест година водили жестоку борбу са властима да њихово село прерасте у варошицу. Доказивали су начином живота, варошким манирима, градњом кућа и заједничких објеката да им статус припада „по природи ствари“ али су остајали празних руку иако су се трудили да по варошкој ношњи и прихватањима новина одскоче од окружења. Више пута као делегација села посећивали су министра унутрашњих послова Милутина Гарашанина и стизали равно  до двора самог краља Милана  Обреновића.

orasje crkveno dvoriste

Коначно, Велико Орашје добија статус варошице тек после Великог рата, краљевским указом од 16. маја 1921. године, чак три године пре Велике Плане, прерастају у варош под орасима. Нажалост, неће бити дугог века напредак и уздизање среског места из сеоског миљеа насеља дуж Цариградског друма. После Другог светског рата Орашје губи статус среског места, институције и  варошке повластице, постаје село великоплањанске општине што је остало до данашњег дана. Међутим, историју и значајно место у архивама среским нико му не може одузети.

Историја насеља смештеног између две реке, на самом ушћу Јасенице у Мораву, суштински се прожима са вековним постојањем орашанске цркве – старе и нове. Сеоска црква посвећена је, мало чудно и неубичајено за ове крајеве, Светој Параскеви Римљанки, која је живела у време владавине цара Хадријана, када је и погубљена због ширења хришћанства 140. године. Мошти ове светитељке, често мешане са српском чудотворком Светом  Петком, похрањене су у скромном храму на левој страни цариградског Златног рога. Село слави као заветни дан и празник села Трнову Петку.

Дирљива су, још увек жива сећања Орашана на великог хуманисту, омиљеног доктора Руса, др Александра Стељмашенка који је у предратном и послератном периоду словио за најбољег и најпризнатијег доктора у околини. Био је заправо Украјинац, белогардејац који се обрео на овим просторима као емигрант, прогнан из отаџбине као непријатељ новог поретка. Листу лекара који су радили на здравственом просвећивању села допуњују још др Љубиша Јовановић и др Светомир Мирчић. У кућним архивама чувају се пожутеле фотографије из среског периода које сведоче о постојању вечерњих школа и курса за шнајдерке. Занату су се девојке и младе жене училе на сингерицама у дворишту опанчара Живојина Пешића тридесетих година прошлог века. Било је у овом некада напредном селу првих трактора у округу, аутомобила, мопеда дрешева за вршу, тениских игралишта...

sveta petkaa

Госпође предратног и послератног периода су се поносно „шепуриле“ шеширима, сунцобранима и рукавицама, одевене у модерне костиме и цветне хаљине, плисиране сукње. Носиле су лаковане ципеле са потпетицама, ташне су им биле у истом тону, одлазиле су на чајанке са ванилицама и са тремова са вињагама и ладолежима посматрале пролазнике. Официрске жене и госпође угледних судија, доктора, учитеља, жандарма и свештеника размењивале су рецепте за колаче, колмовале једна другој косу, проводаџисале најлепше девојке богатим и имућним младожењама.

Вуку се трагови прошлости и данас. На старим кућама остао је по неки натпис за кафану, балкони са бетонским стубовима симболишу давно прошла времена, капаци на прозорима и улазним вратима сведоци су господства и напретка појединих породица чији потомци више не живе у овим крајевима. Присутна је историја на споменицима у старом делу сеоског гробља, понекад на чудан начин, незвана изрони из земље кад јој се најмање надају мештани.

Средњевековни трагови испливали су пре непуне деценије у дворишту породице Ђорђевић. Копајући темеље ограде у Железничкој улици радници су на дубини једног ашова наишли на костур млађе жене за који су стручњаци Завода за заштиту споменика културе Смедерево претпоставили да потиче из 11. века. Уз земне остатке људског бића старог читав миленијум нађен је бронзани накит филигранске израде, две наруквице, наушница и украсна дугмад. Појавила се најпре кост доњег дела ноге, трошне кости су указивале на чињеницу да је скелет стар више векова. Стручњак за археологију и антропологију по препознатљивим карактеристикама нађеног накита и порозности костију утврдио је да се вероватно ради о ископини старој хиљаду година.

unutrasnjost crkve v. orasje

На увиђају се по величини карлице дошло до закључка да је у питању млађа особа која је вероватно рађала. Имала је блиставо беле зубе, фалила су само два у вилици. А та два зуба су могла да се нађу у земљи као и минђуша која није откривена са осталим накитом. Мештани кажу да је могуће да се на целом потезу налази гробље зато што су некада стари говорили да је на овом потезу недалеко од кућа било турско гробље, на узвишењу изнад пруге. Међутим, по прекрштеним рукама на грудима и положају тела утврђено је да је жена хришћанске вере. Све остало рећи ће експертиза Завода ако се икада утврди да је неопходно копати на овом локалитету, да за то има разлога и довољно пара.

Данашња сеоска црква Свете Петке у Великом Орашју, понос села, подигнута је 1890. године, представља непокретно културно добро као заштићен споменик културе. У њеној пространој порти налазе се дрвена звонара, зграда парохијског дома са библиотеком и мала капела са извором подигнута 1929. године. Црква је саграђена на темељима старе цркве. Место је сматрано као светиња и сељани су хтели баш ту да подигну капелу. Када су почели са откопавањем темеља, наишли су на зидине, које су биле осликане са натписом на десној страни: Љета од  Христа 1175 созда храм сеи..“ На вратима је био натпис: „освјати и помази Храм св. Ар. М. Епископ Сава“.

Ово насеље је било првобитно у Селишту. Ту су биле куће најстаријих становника, одакле су се населили на данашња места. Предање вели да су становници села Ливаде, данашњег Великог Орашја, Kрњава и Трновча били насељени у близини данашњег Орашја на месту које се сада зове „Селиште“, где је данас старо гробље, зато и постоји веровање да се баш на овом простору налазила црква коју је могао да освешта, нико други до Свети Сава.

СПОМЕНИК КУЛТУРЕ (2002)

Црква Свете Петке изведена је као једнобродна грађевина, просторно подељена на наос на који се са источне стране надовезује олтарска апсида, а са северне и јужне певнички простори. Припрата са галеријом и звоником накнадно је дозидана 1969. године. Фасадна декорација је веома скромна и сведена на два подеона венца, прозорске отворе у виду монофора и бифора на звонику и улазне портале.

Изузетно вредну сликарску целину чине иконе на иконостасној прегради изведеној у класицистичком духу. Као мајстори који су радили на њиховом осликавању током 1884. године у литератури се наводе чланови познате сликарске породице Марковић, Милија Марковић са братом Иваном и синовима Радованом и Николом. Живопис у цркви је новијег датума.

Црква поседује вредне примере покретних икона, богослужбених књига, сасуда и комада црквеног мобилијара.

(Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево)

Min Kultura2