субота 26. новембар 2016.
Посрећило се још једном ове године Милану Р. Симићу. Након награде на Шабачкој чивијади и признања „Јован Скерлић“, још једна прва стигла је у руке берићетног писца прозе, драма, прича, афористичара, есејисте ... Милана Р. Симића, овог пута именом „Милан Богдановић“ за 2015. годину за критички текст „С наше тачке мотрења“ о роману "Путникова циглана" Радована Белог Марковића, објављеном у „Српској књижевној задрузи“, штампаном у новембру 2015. године у дневном листу Данас.
Преузимајући признање које је у материјалном смислу исказано сликом академске сликарке Таре Карамантијевић, плодоносни аутор разноврсног књижевног жанра у свом обраћању рекао је да је читање зараза истовремено и потреба да осети праве вредности књижевности.
- У предговору збирке Милана Богдановића Критике, Зоран Гавриловић оставља записано: „Милан Богдановић је кроз дуги низ година представљао критичара који је умео да осети праве вредности књижевности, да их ослободи површинске наслаге тренутка и да укаже на њихову стабилност у времену које наилази“. Прочитавши ове редове, помислио сам: господе, пишући есеје и критику једино то и желим – да осетим праве вредности књижевности. То покушавам и чиним све мислећи да савремена критика, приде, мора бити и текст – понуда за дописивање наредним читалачким неимарима. То је то, све је израженија нова категорија у свету књижевости: писци – критичари. Све смо присутнији, све читанији, најпре од стране колега писаца. Ето, поводом приказа књиге нашег познатог приповедача, рече ми уважени: Знаш, види се и осећа да је овај текст писао писац. Годиле су ми његове речи. Зашто? Јер, ми писци – критичари на време смо схватили да јесмо читаоци од посебног поверења, безмало професија за себе, што даље значи да на већ створене књижевне светове одговарамо критиком посебног типа која јесте новоизграђен књижевни свет унутар понуђеног књижевног света. Ето. дакле, јесмо „послушали“ Милана Богдановића, своју критику и сами бранимо његовим речима „критичар треба и мора све мање да буде судија, а све више стваралац за себе“.
И баш овде, у овом опажању, као у најцрњој ноћи што бљесне бело сечиво ножа, бљеснуле су, и спремног ме затекле, Пекићеве речи: Ја сам и лавиринт и онај у њему. Ове Пекићеве речи јесу и најбољи опис писца – критичара који добро зна да добру књигу немогуће је читати равнодушно, напротив. И добро зна да, ако је читање добре књиге празниковање, то мора бити и празниковање писање о њој. Зато најмање чуди да се слово писца – критичара вешто ослања на пишчев текст и служи њиме поводом властитих рефлексија. Узгред, о књигама пишем само афирмативно. А тако је јер славим постојање књижевности, и кажем – слава читању. Читам само сродне књиге, дружим се са сродним писцима, друге не примећујем. Моје стваралачко и читалачко право које максимално користим.
Признања? Било их је, није да није. Једно од значајнијих стигло је из пера мени посебно драгог Саве Бабића који ме је храбрио у саветовао. Који је, пишући о једној мојој збирци есеја, приметио да говорим само о писцима који су ми присни, да се помало претварам у писца о којем пишем, да улазим у његову кожу, да се уопште не либим да пишем као „мој писац“. Обавезујуће и захтевно. „Нова проза, Симићев есеј“, овим речима, на моју част, закључио је свој текст Сава Бабић. Онда замислите како је писати, уз сва ова примећења, о прози Радована Белог Марковића? Оно истина, сваком читаоцу понаособ је по вољи да ли да се у време читања Марковићеве прозе, понаша и као радознало дете које на потоку пеца Тајне чекајући Златну рибицу која ће му испунити све, не само три жеље. Тако је увек пред открићем а успеле књиге јесу откриће. Јер, читани писац Бели Марковић је у наше име, ето, записао оно што смо „рођеним“ очима гледали , сами сањали и доживели, ил како већ коме по вољи било: о томе и о ономе дочули, ал записати – није нам се дало – богме – ни приумело! А после читања књига Радована Белог Марковића? И природно је да чиалац изгледа као да је сео душом на кандило, штоно кажу! Нека, вреди! Јер, књиге су то које ће „време које наилази“ ма колико старо то време било, прихватити као колевка што прихвата тек рођено! То хоћу да кажем, да осећам праве вредности књижевности. И то је оно што остаје, те неразвејане речи да само потпуно остварени уметници трајни су власници пролазности. С наше тачке мотрења оволико.
Речи наведене у овом тексту изговорио је у целости Милан Р. Симић на додели награде „Милан Богдановић“ спреман да још који краћи есеј припреми на задану тему уколико до краја године стигне још неко признања. А, могло би да му се посрећи још једном – чека резултате још неких конкурса.