понедељак 12. децембар 2016.
Годину дана пред велики јубилеј, 40. година од оснивања, волимо да кажемо чувене по добру манифестације у част Талијине уметности, 39.“Масукини позоришни дани“ оставили су траг за летопис, али и у сећањима публике која се радује свим догађањима на позоришној сцени коју многи доживљавају као свој други дом. Прошло је кроз ову установу скоро стотину генерација, више од хиљаду глумаца, редитеља, сценографа, мајстора светла, свих људи који су део живота уградили у историју установе културе. Зато је без додатног објашњења јасно да се Плањани свих генерација у великој мери поистовећују са овим храмом.
На самом почетку традиционалне манифестације дочекао је посетице црвени тепих испред широм отворених врата Центра. Многи су мислили, долази у најмању руку сам министар, или неко важан из државног врха, али објашњење које је уследило од младог директора, Предрага Георгијева, да је стаза постављена у част публике којој се декорацијом, свечаним дочеком и црвеним тепихом, захваљују за сву пажњу и љубав коју несебично у великим количинама шаљу сви они који крај новембра и средину децембра усклађују са програмом манифестације.
Још један симбол у холу Центра за културу „Масука“ ненаметљиво сугерише на усмеравање пажње посетиоцима на трагове историје. Кинопројектори заборављени на тавану угледали су светло дана да би потврдили колико је стара традиција биоскопа, филмске уметности и културе уопште.
Све ове споредне ствари представљају позадину слике коју шаље организатор учесницима програма, посетиоцима, глумцима и посленица у култури који имају право на изрицање суда и коменар успешности догађаја сразмерно сопственом учешћу.
Генерално посматрано, добили смо шта смо очекивали, неки више, неки мање, у зависности од „гордости и предрасуда“ са којима се боре док процењују вредности ствари које их окружују и догађаја којима присуствују својом, или туђом вољом.
Лепо је било поново видети Небојшу Дугалића, још драже је било посматрати га у новој улози зато што није као многобројни трагаоци за бољим животом отишао у иностранство; сусрет са Борисом Пинговићем био је ново познанство које се бележи као драгоцено, тим пре што су овог пута прваци Народног позоришта Београд имали улогу да забаве, осоколе и подсете на значај поетске речи и дубину мисли неких скоро заборављених песника српске књижевности.
Остали смо ускраћени, дефинитивно не грешком организатора, силом прилика, за виђење најтрофејније аматерске представе „Аd infinitum“, али као и све пролазне ствари у животу архивирано је очекивање као неостварено и скрајнуто у страну као могуће за наредни период. Били су нам у посети, још једном неки глумци са којима се сусрећемо често последњих година.
Поклониле су се публици у одличној представи даме које краси ореол анђела, Љиљана Лашић и Љиљана Стјепановић, уз Стевана Пијалео у представи „Источни анђео“. Пропала оперска дива, коју су син и снаја истерали из куће, живи у парку, где среће младог радника градске чистоће ... сиже је приче над
којом су времешни заплакали, а млади се запитали пробуђене савести, шта живот носи и мора ли да поремети читав систем вредности који се годинама гради из генерације у генерацију.
„Казанова против Дон Жуана“ сетна је комедија Миодрага Илића у којој богато и свестрано глумачко искуство предочава публици Предраг Ејдус. Он није само сетни, годинама обхрвани заводник у лику Казанове, него и редитељ чији првенац показује још један, до сада из неких разлога прикривани таленат. Како кажу критичари, а наша публика се уверила у то „ Ејдус је нашао праву меру добре комедије и понудио публици много више од очекиваног смеха“ – чаролију и катарзу. Помогли су му Петар Бенчина и Андријана Оливерић.
Шабачко позориште се и овом приликом осведочило као најозбиљнији конкурент за миљеника плањанске публике. “Тектоника осећања“ прострујала је сценом, протутњала гледалиштем и оставила присутне у недоумици шта све може човек, или жена да уради зарад љубави. Још један сусрет са Анетом и Иваном Томашевићем био је блиски контакт пријатеља.
Шта јесу или нису „Браколомије“ више се не питамо. Ставили смо тачку на још један комад у коме глумци трче сценом, мењају гардеробу, псјују, гестикулирају, показују свој таленат, али не допиру до дна душе оних који су то вече издвојили за догађај. Сва та бука око ријалитија једино оправдање има у крајњем циљу да публици, народу Србије, скрене пажњу на пошасти модерног доба какве су испразни програми, ријалити такмичења и залуђивање света споредним стварима које испирају мозак уморног и бригама опхрваног грађанина. Забрињавајуће питање, јесмо ли такви уствари, гледамо ли у туђе прозоре кад падне мрак, виси у ваздуху.
Оно, за многе најлепше, догађало се на самом крају манифестације. Театар 5 из Београда знао је меру свега, „постојећих ствари да јесу, непостојећих да нису“ битне у нашим животима, осим када се ради о новцу кога сви стављају на пиједестал без обзира ком друштвеном слоју припадали. И како рече један ученик београдске школе (Михајло Јанковић) у прилог представи „свет око нас почива на корацима тог камуфлираног танга манипулације и неморала. Испружена шака, која чека да јој баците грош, бира између два лица истог медаљона, принцип је свуда исти само се плесачи смењују. У земљи мржње највише мрзе онога ко не уме да мрзи“.
„Сабирни центар“ Центра за културу Масука на самој завршници сабрао је
старе и нове глумце домаћег театра. Играли су пуна срца, отворене душе, трепераве енбергије Неша, Јордан, Лоза, Киле, Слава, Јелена, Жваћко, Марко, Сашка, Миле Табарка ... и показали да су на сцени оставили оно најбоље што носе у себи као талентовани глумци аматери, способни да привуку пажњу и најтврдокорнијих критичара аматеризма. Били смо поносни на њих, коначно смо могли уз њихову кретњу и пропратне радње да обратимо пажњу и на маестрални текст Душана Ковачевића чије вредносне констатације од пре три деценије не губе на значају.
А најмлађи, најдражи и најперспективнији део ансамбла домаћег глумишта, потврдио је да се удруженим снагама могу и брда померати. „Породица Адамс“ најављивана као „страшни хорор“ била је симпатична играрија дечијег и омладинског ансамбла са којима се позабавио академски глумац Стеван Јовановић. Научио и их је финесама, правилима понашања на сцени, а оно што је немерљиво и што остаје трајно вредно јесу заједништо и међусобна љубав и толеранција. Нека тако остане у будуће. Да не заборавимо још нешто, никако мање важно, сала је била препуна, тражила се карта више.
Позоришни дани теку, смељују се на сцени сенке, глумци и текстописци којима увек понестане она пресудна реплика да нас подсете колико је важно носити у себи осећај за лепо, за уметност, за вечне вредности и доброту... То препуштају нама да потражимо у свом забитом делу душе између обавеза и ствари које не морамо, а волимо. Падају маске, смеше се иза њих нека нова непозната лица, улазе у наше мисли и постају део нашег свакодневног промишљања. То јесте и остаће чаролија Талијине уметности.