субота 02. децембар 2017.
Пред дипломски испит на завршној години у Школи за музичке таленте у Ћуприји, сестре близнакиње, Милица и Милена Стојиљковић, обрадовале су концертом у Дому омладине своју публику. За Милену је ово био први наступ пред својима, за Милицу други. Очекује их у фебруару квалификациони испит за наставак школовања на престижном факултету за гудаче у Бечу.
ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Прошле године Милица Стојиљковић, талентована ученица Школе за музичке таленте у Ћуприји први пут је наступила пред великоплањанском публиком. Био је то за њу и њене суграђане, рођаке и пријатеље, незабораван догађај. Од првог разреда припремала се за овај тренутак. Искористила је на најбољи начин прилику да покаже колико је напредовала за деценију непрекидног рада и вежбања у специфичним условима какве нуди једна од најпознатијих европских школа за гудаче. Тада је није пратила сестра близнакиња, Милена Стојиљковић, која је своју шансу дочекала ове године. Имале су солистичке наступе, а на крају концерта заједно, у дуетском наступу виолина и виола, извеле су сопствену композицију на коју су посебно поносне зато шо су је саме креирале и припремиле за извођење, а још срећније зато што су је посветиле својој мами Тијани за коју кажу да је њихов анђео чувар.
- Завршна, турбулентна година за нас. Припремамо се за дипломски испит, истовремено за пријемни на факултету. Одлучиле смо се за Беч. На том приватном факултету нашле смо добре професоре, што је пресудило приликом избора, и што је најважније могућност да будемо заједно. После мастера Милена је пожелела Берлин, ја Лондон, али идемо редом. Прво нам следи пријемни у фебруару, за две недеље крећу нам испити. Припремамо се истовремено за дипломски и пријемни, све нас сустиже. Пуно емоција, има и суза, туге, страха од неизвесног - каже пуна утисака Милица која је овог пута била главни актер догађаја. Солистички концерт је био њен, а као гости су наступили другари из школе, њихов вршњак, дипломац, Стефан Ђорђевић и три године млађа другарица, Дуња Стојковић.
Дочекане и испраћене аплаузом, са букетима цвећа и сликањем као праве велике и успешне уметнице, срећне и поносне што су се својим суграђанима представиле у најбољем светлу, главно узбуђење остављају за догађаје који следе. Помешала се радост и туга због завршетка школовања, брига и неспокој због оног што следи и што их чека у наставку школовања.
- Остављамо за собом детињство, лепо и пуно одрицања, али и део живота који је од нас направио способне младе људе спремне за нове изазове. Одрастали смо заједно у једнаким условима, чували се и бодрили, калили за живот који нас очекује пун препрека и неочекиваних ситуација. Остављамо једну велику породицу, другарство, људе са којима смо делили све, професоре са којима смо радили 11 година. Доста је еуфорично, донекле тужно. Много нам је тешко и због професора зато што су сви они живели тих десет година са нама и за нас, заменили нам родитеље у свему. Остављали су своје породице да би ми успели, реализовали своје снове, остварили таленте - допуњује Милена своју сестру која је започела причу о одрастању у Школи за музичке таленте у Ћуприји.
Близнакиње се у животу и каријери у сваком погледу допуњују. Раде исте, или сличне ствари, бодре једна другу, не допуштају да било која поклекне и одустане, да не буде успешна и не да најбоље од себе. Храбре и одлучне, лепе и паметне, истрајне и знатижељене... Поседују квалитете неопходне за успех, када таленту придодају рад и жељу за успехом, ништа их не може зауставити.
-Неизмерно смо захвалне мами која је наш анђео чувар. Имамо потребу да јој се на наступима захвалимо за сву љубав коју нам пружа и одрицања због нашег неуобичајеног животног пута. Било јој је тешко када смо се са седам година одвојиле од ње, па ипак је пристала да рано одемо, да бисмо реализовале сан, да свирамо и будемо успешне. Сада покушавамо да је убедио да крене са нама у Беч, да будемо заједно и надокандимо пропуштено - причају сестре наизменично, једна па друга, понекад у дуету, као кад свирају, скоро да је немогуће одвојити која је шта рекла.
Смеју се широким осмехом, како приличи девојкама пред којима је лепа будућност, блистава каријера коју најављују досадашњи успешни наступи, награде и признања, изнад свега стечено знање и вештина неопходна сваком будућем виртуозу, а оне то од себе с разлогом очекују. Срећне, задовољне, сигурне у себе, непоколебљиве и одлучне, јасних циљева и намера гледају у будућност која им је одшкринула врата успеха.
- Себе видимо више као чланице оркестра него професорке, али није искључено једног дана. Видећемо. Маштамо о концертним дворанама, солистичким наступима. За то смо се припремале једанаест година у школи у Ћуприји.
Девојке које ће у будућности увек са собом носити на свим наступима широм света делић завичаја и Велике Плане у њему примају стипендију општине за надарене ученике. Кажу да им је много значила током школовања, а ми додајемо да је заслужена и оправдана, усмерена у будућност која обећава, никад довољна нити права мера за све оне који доприносе да се дичимо што су наша деца и што проносе славу мале вароши из које долазе.
- Новац смо користиле за инструменте, да купујемо оно најпотребније и да маму ослободимо тог дела трошка. Трудићемо се да је пустимо да живи - обећавају пуне младалачког заноса.
- Кад одемо у Беч покушаћемо да нађемо посао што би нам одговарало и много значило јер први пут можемо да се остваримо, да зарадимо довољно новца за школовање, помогнемо својима да не оптерећујемо кућни буџет и будемо самосталне - каже Милена, или Милица, све једно је, обе исто мисле, док друга додаје.
- Пробаћемо, кад одемо у Беч, да будемо део неког доброг оркестра, врло брзо, надамо се.
За девојке је изузетно задовољство свирати пред својом публиком, пред својим људима који им пружају подршку, желе им да буду успешне.
- Око нас су сви нама драги људи, породица, најближа родбина, другови из детињства, пријатељи и комшије. Много је оних које не познајемо, али осећемо да нам и они шаљу подршку и радују се нашем успеху. Велика је част показати људима из своје средине да нису без разлога веровали у вас. Немамо прилике да често свирамо у свом граду и да им се на тај начин захвалимо што нам шаљу позитивну енергију и подржавају нас. Кад се тако нешто деси изузетно је леп осећај поклонити се са сцене и музиком им рећи хвала што су ту због вас.
За Милицу највећи успех у досадашњој каријери представљају прва велика путовања.
- Прошле године сам имала позив да наступам са великим оркестром у скандинавским земљама. На наступима сам доживела Данску, Шведску и Финску као земље које одишу топлином, у којима се уметнички дар изузетно поштује. Изненада сам добила позив и отишла да свирам, све ми је било плаћено. Била сам сама, Милена није била са мном. После тога је уследио позив за наступ у Чикагу заједно. Било је фантастично, неописиво, чаробно у сваком погледу - прича Милица, нема дилеме. Допуњује Милена.
- Први пут у Америци и онда схватите зашто смо се толико година одрицале свега, затворене у једној просторији вежбале, остављале иза себе све изазове из спољњег света. Кад се нађеш у ситуацији као ми у Чикагу, схватиш чему толико одрицања и да је то награда за сав труд и мучење током школовања. Америка је феноменална.
Милица каже за сестру близнакињу, њену другу половину, да је смирена када је она напета и агресивна пред наступ. То јој много помаже да се сабере и концентрише пред излазак на сцену. Понекад је обрнута ситуација, измене улоге па Милена у загрљају сестре нађе утеху. Углавном се у свему допуњују.
- Све радимо заједно, када се Милена определила за други инструмент тешко ми је пало, али сам временом схватила да је то њен избор и да има права на то ако може боље да искаже себе на виоли. Схватила сам да ипак можемо да наступамо заједно - каже Милица, док Милена оправдава своје дистанцирање од виолине потребом да пронађе себе.
- Прешла сам да видим себе у другој улози, сматрам да виола боља и на прави начин осликава мене и мој карактер. Кроз музику, без иједне речи, користим сваку прилику да покажем да сам то ја.
Концерт су девојке завршиле заједничким наступом - композицијом за виолину и виолу коју су саме прилагодиле за извођење.
- Случајно смо дошле на идеју да направимо ову ствар која се многима свидела. Гледала је Милена један филм, ни дан данас не можемо да нађемо како се зове; фасцинирала нас је музика коју изводи симфонијски оркестар. Рекла је да би много волела да ову ствар свирамо заједно на два инструмента. Није ми било јасно како мисли да цео симфонијски оркестар првебаци на наша два мала инструмента, седеле смо данима и смишљале како да то изведемо. Цео летњи распуст смо писале и исправљале, кад смо завршиле и помислиле да је то што смо направиле добро и да мора неко да чује, свирале смо мами. Кад се она расплакала од среће схватиле смо да је ово ипак мамина композиција. Написанаа због ње и да све што радимо радимо због ње - завршава објашњењем како је настало њихово прво ауторска дело старија близнакиња Милица, или можда који минут млађа Милена. Све једно је.
БИОГРАФИЈА ПУНА НАГРАДА
Милица и Милена Стојиљковић, сестре близнакиње, рођене су 2000. године, са седам година почињу да свирају виолину у Школи за музичке таленте у Ћуприји, у класи професора Драгутина Младеновића. Од почетка школовања почињу да наступају на концертима школе: у Галерији Коларчеве здужбине, на Факултету музичке умености у Београду, Галерији САНУ, Народном позоришту.
Као солиста Милица наступа са Романом Симовићем уз пратњу школског оркестра, наступала је у СКЦ-у, прошле године са оркестром Норден наступала са диригентном Гуиставом Дудамелом по скандинавским земљама. У Монте Карлу свирала је пред 800 људи, међу којима су били чланови краљевске породице Монака.Током школовања млада виолинисткиња пред којом је будућност освојила је бројне награде на националним и међународним такмичењима.
Милена виолу почиње да свира од 2012. године. Са школским оркестром наступала је прошле године на затварању Бемуса са солистима Романом и Миленом Симовић. Освојила је многобројне награде на републичким и интернационалним такмичењима.
ШКОЛА ЗА ТАЛЕНТЕ
Школа за музичке таленте у Ћуприји јединствена је у земљи. Током десетогодишњег школовања чланови ове велике музичке породице живе у условима интернатског смештаја и савлађују интензиван програм музичке и општеобразовне наставе. По сличном концепту раде само још две педагошке установе на свету: Централна музичка школа у Москви и Школа "Јехуди Мењухин" у Лондону. Школу тренутно похађа 80 ученика из разних градова Србије и региона. Школа је гудачког смера, повезана стручном сарадњом са Факултетом музичких уметности у Београду. Постоји већ 44 године. Позната је по својим резултатима и прослављеним бившим ученицима. Изнедрила је преко 200 ђака, младих музичара, који су своје школовање наставили на факултетима у земљи и иностранству. Школа за музичке таленте поред своје образовно-васпитне улоге има веома богату концертну делатост широм наше земље и у иностранству. Такође, ученици школе освајају бројне награде на различитим такмичењима у земљи и свету.