„Да имамо опозицију, послао бих им телеграм подршке!“
Рођен је 1959. године у Великој Плани. Објавио је три романа, две збирке прича, пет збирки огледа. Пише прозу, драме, филозофеме, афоризме, критику и есеје. Превођен је на македонски, немачки, енглески, руски, словачки и словеначки језик.
..........................
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
...................................................................................................
Аутор је романа: Порицање стварности, Оде ми да полудим, Бели свет коначно; збирки прича: Недовршена прича, Приручник за будуће мучитеље и убице; збирки огледа: Али нећемо више о томе, Али хоћемо управо о томе, А то тонуће у простору, Есеји да ти блаже горчину, Дневник читаоца; збирки филозофема (Приручник за побуну верујућих, Аристотел по други пут међу Србима и збирки афоризама (Чизма режим чува, Гласаћемо се још, Ено секире, камо га кум?, Зовите ме Аристотел).
Написао је две радио драме: Расвануће и Сневач од сламе. Добитник је награда: „Стеван Сремац“, „Милутин Ускоковић“, „Јован Скерлић“, „Витез позива“, Прве награде „Чивијада 2016“, Прве награде Радио Београда за драмску минијатуру, Повеље Карађорђевић, Повеље Општне Велика Плана. За есеј А то тонуће у простору добитник је Друге награде на конкурсу „Улазница 2011.“ Афоризмима и причама заступљен је у више антологија код нас и у свету. Од 1994. године уређује великоплањански часопис за културу Наш траг. Члан је Српског ПЕН центра.
Милан Р. Симић, jедан је од стотинак српских писаца који су својим радом и ангажовањем у књижевности стекли право на чланску карту престижне међународне организације писаца. Кад буде почео да пише песме биће комплетно у складу са значем акронима за Песнике, Есејисте и Новелисте. За сада су довољна два жанра да се говори и пише о њему сваки пут кад објави нешто ново или добије неко признање.
Критичари га виде као одличног познаваоца наших људи и наших нарави. „Не само да добро познаје психологију свог народа, него има и знања и смелости да укаже на изразите мане у националном карактеру Срба и да их изложи разорном, али и лековитом подсмеху. На удару његове сатире нашле су се особине као што су : митоманија, агресивност, подаништво, превртљивост, поткупљивост, склоност хипокризији, склоност ка рационализацији, аутодеструктивност... „
Милан је у свим жанровима књижевног стваралаштва успео да прибави неку од награда која га је чврсто везала за регистар познатих и признатих писаца Србије. Неко би рекао најбољи је као афористичар. И као потврду тој тврдњи на изустс издекламују бар десет његових афоризама. Други га хвале као есејисту, критикама и драмама је заслужио награде, а (не)пријатељи књига и књижевности и даље мисле да је недовршени писац.
На надметању афортистичара на белосветском вашару хумора и сатире у Шапцу победио је 2016. у јакој конкуренцији. У пакету који је одмерила и премерила стручна комисија било је само сто грама белог папира и 50 афоризама - довољно да преузме палицу и годину дана заседне на престо Шабачке чивијаде.
Не жели Милан Р. Симић конфликте са државом. Његови најбољи афоризми биће објављени педесет година после, а за већ објављене неки кажу да су антологијски, други да су убитачни, многи би нешто додали или изменили, неки би их радо потписали као своје, а за судије на Шабачкој чивијади били су довољно оштри и заслужни за преузимање мача.
Милан се као карактеран лик савремене сатиричне сцене придржава своје максиме "Ако проговоримо изгубићемо слободу говора", па се често брани ћутањем и слободу штампе максимално користи да бар један афоризам недељно негде "промува" и нађе му место у дневним издањима.
- Слобода говора је максимална, сви наводно читају, а ми писањем не можемо ништа да променимо, тек да мало заголицамо и позовемо људе на размишљање.
За материјал не брине, мада каже да је и то једна велика заблуда.
- Треба избећи дневну политику. Најбољи су они који су ванвремени. Говорим о садашњим иконама и фрескама, међутим то је безначајно за дужи период. Тога се пазим и више не понављам грешке.
Умеће је сатиричара да подвуче црту и одмери колико и како да саопшти истину, а да се прозвани препознају и не увреде. Милан то зна, пише и објављује, али исто тако с разлогом верује да ће његов најбољи афоризам бити објављен тек за пет деценија. Можда се до тада нешто промени, као у овом афоризму који је написао не тако давно. "Некада су појединци робијали у име народа. Данас народ робија у име појединца."
- Делује када се прочита једноставно, међутим од ових које сам ја написао питање је колико ће остати за онај избор правих на крају. „Народ организовано ћути. Не знам ко стоји иза тога.“ „Наш народ све схвата, али ништа не разуме.” „Жилав смо народ. Само појединци умиру од глади. „Да имамо опозицију, послао бих им телеграм подршке!“
А када се Милан анализира као есејиста, посао бива комплексан и вишеструко користан. Нешто ново се сазна или добије препорука за читање, опет са благом и умереном дозом хумора која не изазива горчину попут афористичне опсервације.
„Ретки су романи, и књиге уопште, којима приступамо по други пут. Са есејистичким књигама, по правилу, то се не догађа готово никад. Симићева књига је и овде изузетак. Она нас позива на друго читање. А ми се – послушно – одазивамо. И изнова уживамо” забележио је Душан Стојковић о Симићевој књизи (ПРО)ГОВОР ИЗ САМОГ СРЦА СТВАРИ.
У рубрици "Огледало Агоре" у дневном листу "Данас" аутор К.А.Д. представљајући нова издања у категорији есеја о Симићевој књизи забележио је кратку црту која неоспорно "топло" препоручује "Дневник" љубитељима ове врсте књижевности.
"Дневник читаоца" спада у оне књиге за које се подразумева брисање граница између реалности и маште, живота и књижевности... Писци оног специфичног лука који устаје у одбрану самог смисла књижевности - Борхес, Сабато, Маркес, Фуентес, Гомбрович, Сиоран, Хамваш, Мараи, Шулц, Бекет, Пинтер, Фрил, Волас, Блајстен, Валенсуела, Сарамаго... постају Симићеви сабеседници у једном свету који своје постојање утемељује овом књигом."
Из списка наведених имена светске књижевности лако је закључити зашто баш њих и овим редом Симић наводи као своје сталне саговорнике и топло их препоручује читаоцу да им се приближе из више разлога.
- Спреман сам за велико стваралачко задовољство ако ови дневнички записи (п)остану књижевни есеји посебног типа зато што сам писао само о писцима који су ми присни, блиски, залазећи и даље и дубље све се помало претварајући у писца о чијем стваралаштву пишем. Проверите - поручио је интригантно Милан.
- Књижевност дугује истинским и верним читаоцима какав је Милан Р. Симић. Када преиспитујемо његов дневник читања видимо да у њему нису само текстови који су настајали последњих пет година од којих су многи објављени у књижевним новинама, часописима, дневној штампи, недељницима, магазинима. То је једна врста личне и јавне поруке. На основу њих могли бисмо да кажемо како је Милан Р. Симић уживалац читања, како бескрајно радо чита – истакао је на промоцији Гојко Божовић и закључио да сваки његов текст сведочи са колико радости и поверења он врло пажљиво и студиозно чита.
- Посматра ствари са њихове боље стране. Даје нам разлоге зашто те књиге морамо обавезно да прочитамо. Цитира узбудљиве делове, наводи разлоге због чега је књижевност важна баш данас, баш нама, баш овог тренутка и баш овај аутор - рекао је Божовић, са нескривеним радовањем што је збирка есеја постала доступна читаоцима који деле исту страст према књигама.
Истичући да су ретки данас књижевни критичари који се тако нескривено радују књигама и који о књигама имају заиста шта да кажу, Божовић је приметио да су међу књигама и писцима из Симићеве плејаде аутора које препоручује маестрална имена савремене светске књижевности.
О писцима који превазилазе време Симић пише страсно, понесено, аналитично са снагом препоруке. Никада о њима не пише хвале, ни прорачунато или лидерски. Из тих разлога, каже Божовић, ова књига одличних, паметно написаних есеја, показује да читање јесте прича за сваки дан, да је књижевност део нашег свакодневног живота. Никако нешто анахорно нашем животу, што је нама недоступно и недостижно.
- Читајући есеје видећете како ће вас лако убедити да читате баш ове писце које он воли и баш оне књиге са којима је он толико друговао - закључује Гојко Божовић здушно нудећи читаоцу низ препорука Симићевих фаворита које свакако ваља прочитати, макар једном.
И Вида Огњеновић је из душе и од срца препоручила "Дневник читаоца" као нобично ваљано и ауторски заводљиво штиво које подсећа на старе немачке предлутеранске молитвенике.
- Ови записи су заправо аутентично сведочење о дејству текста на читаоца. Нису ово расправе о значењима, ни критичаски прикази домета и промашаја писаца, ово су примери читалачког усхићења, читаочевог схватања литературе. Ретки су читаоци који могу овако као Милан Симић да следе, или трагају за бескрајем у литератури, да се не задрже на једној разини, на једном месту, најчешће препознатљивом. За Симића литерарно или филозофско дело није скуп, или низ лепо обликованих језичких претпоставки, још мање их чита као нечије занимљиво опричане доживљаје.
За Милана Р. Симића је књижевност дограђивање света, надграђивање прочитаног, искушавање оног што не познаје рекла је Вида Огњеновић инсистирајући на чињеници да Симићева књига "Дневник читаоца" није упутство како да се чита, већ препорука зашто да се чита.
- Ова књига највише говори о тајанству литературе, чији је велики део одгонетнуо Милан Симић. Она је свдочанство једног књижевног зависника најбоље врсте. Књига је доказ, уједено и браник да је књижевност далеко од кризе коју јој критичари прописују, који говоре да је читању одзвонило.
Милан Р. Симић као власник признања “Витез позива“ за 2017. годину, коју додељује Удружење Лига експерата LEX у сарадњи с Народним позориштем у Београду, доказао је да се и у списатељском позиву може говорити о витештву, храбрости и оданости народу.
Престижну награду Културно - просветне заједнице „Милан Богдановић”, која се додељује за књижевну критику, Милан Р. Симић 2016. годину добио је за критички текст „С наше тачке мотрења” (о роману „Путникова циглана” Радована Белог Марковића, објављеном у Српској књижевној задрузи) и тиме потврдио да је и Бели Марковић један од оних о којима радо и често пише. Јунак његове књиге је и Бела Хамваш, „Симићев Бели јасен, онај од кога је учио и научио како да срочи своје есејистичке текстове“.
Симић пише само о онима о којима има шта да каже, а има зато што дубоко доживљава оно што нам они као писци нуде. Неретко се, како је приметио Сава Бабић, њима и стилски приближава и говори са њима као равноправан са равноправним. Уствари, његови есеји су мини-дијалози са одабраним ауторима.
Тврдећи да су неки српски савремени романописци ненадмашни књижевни мајстори, због којих је наша књижевност светског значаја, Симић Киша издваја из те плејаде као ванвременог писца у чијим делима налази непресушну инспирацију.
- Потпуна прекретница у мом стваралаштву настаје после читања Данила Киша, тачније "Гробнице за Бориса Давидовича". Монодраму "Исповест револуционара Бориса Давидовича Новског" написао сам ослањајући се на Кишову приповест.
У романима "Порицање стварности", "Оде ми да полудим", делимично и у малом роману "Бели свет коначно" личности нису фиктивне, нестварне, измаштане. У њима су се неки добрано препознали и збринули, па и наљутили.
- Једна другачија слика о свету у коме живе, постмодернистичка пародија и алегорија, црнохуморна сатира, очигледно је за њих крупан читалачки залогај. Јер, суграђани се ниједног тренутка у игри распознавања нису упитали не ради ли се, заправо, о једној врсти сатире и о особеном иронијском отклону, дакле о књижевним јунацима, а не о живим људима. Увређене "Медицинске сестре", "Пијани сликари", "Песници који не разумеју своје песме" и други, као папагаји, обраћали су ми се "писмима читалаца", потписујући се лажним именима, чак ми посвећивали и поспрдне песме.
Није чудно, сасвим је могуће да у Смићевим романима и неки савремени српски писци заузму место главних и споредних ликова.
- У игри са ликовима, некада су то измаштана бића која изгледају као чврсти факти стварности, а некада стварни људи "са именом и презименом", које познајемо и који се умрежавају у игроказ литературе. Мој наум је да изградим свет стварнији од стварног.
Ако се ишта из Симићевих дела може прихватити као добронамерни савет, онда су то свакако занимљиве препоруке како читати књиге које је он већ прочитао и о којима приповеда на оригиналан и духовит начин. Када? Како? И где читати, на пример, Рихтерову драму?
„После недељног ручка и малог поподневног одмора. И савет: у време читања направите бар три кратке паузе. Не заборавите горку кафу! Када драму ишчитате, ако сте пушач, ’одрекните’ се неколико цигарета једне за другом. Тек после можете код комшије на заказану партију шаха!
А пре повученог првог потеза, причајте комшији о Кафкиним сновима. Слудећете га! Неће знати где је табла нити где су фигуре!” „Наравно, роман (Љубав у доба колере Г. Г. Маркеса – Д. С.) можете читати: у својој кући, у парку, возу, аутобусу! Није битно ни годишње доба, ни доба дана, ни... Али, један савет: роман ни случајно не читајте у Суду чекајући бракоразводну парницу. Јер, онда је роман за вас тек једна отежица, а од развода ништа!” „А када је тако, роман читајте у тешкој тишини. Јер, свет тешке тишине је пишчев колико и ваш! А мува? Шта, мува? Ако се тек и једна појави, Ви ’пецком’ по њој из све снаге! ’Кажу да муве...’Из све снаге, по њој, да...” „И, ако се питате на каквом месту би требало читати Писма мртвом пријатељу (Каталин Кемењ – Д. С.), знајте, одговор је лак! У природи, тамо, да! Поред реке, воденице, у хладу уморног храста, свеједно. И, имајте на уму, не журите”.
Симић пише и о стрипу и о есејима, о сликарима. Исто тако, и о афоризмима српских афористичара. Интересантне су и Мале белешке, а међу њима запис о тишини. По њему она, тишина, може да буде: хладна, стваралачка и вечна. Каква туробна реч.
Од толико прочитаних и коментарисаних књига најбоље су за свестраног тумача књижевног дела баш ове: О јунацима и гробовима Ернеста Сабата, Кафкин пријатељ Исака Башевиса Сингера, Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша, Приче Радована Белог Марковића, који је „наш најостваренији савремени писац”, и монодрама Чиода са две главе Александра Гаталице.
После свега написаног о Милану Р. Симићу и свега што је он написао о другима препоручујући их читалачкој публици, враћамо се на почетак тражeћи место за „Наш траг“. Две и по деценије Симић брани као своје чедо нешто што се својим трајањем и значајем изборило за место у култури. Па ипак, сваки пут кад се спрема ново издање као измаглица се појављује питање опстанка и потребе да се уредник бори за његово трајање.
- Живимо у време свеопште кризе. Кризе морала, етике, уметности, кризе система вредности и кризе човечанства, на крају крајева. Чињеница да у ово доба „Наш траг“ већ четврт века задржава висок ниво квалитета и задаје задатак свим озбиљним часописима који желе да се баве књижевношћу и уметношћу, довољно говори сама за себе. Нека „Наш траг“ прославља још много јубилеја! – рекао је, ко други до човек о коме смо надугачко и нашироко говорили, а говорићемо опет, чим смисли нешто и стави на његов начин опричано међу корице нове књиге.