Анђелка Николић (1977) дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности и на Катедри за француски језик Филолошког факултета у Београду. Режирала је тридесетак представа у позориштима Србије и Словеније, за децу и одрасле, у институционалном оквиру и на независној сцени, и десетак радио драма. Учествовала је на свим важнијим позоришним фестивалима у земљи и региону.
.......
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала 
ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
..........................................................
Њене режије награђене су на Стеријином позорју (Радници умиру певајући), Фестивалу професионалних позоришта Србије (Негри), Звездаришту и Фестивалу независних продукција (Епске игрице: Зидање Скадра), Вршачкој позоришној јесени (Вучјак). Добитница је Годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ (Дечак који каже да/дечак који каже не) и награде Пикиног фестивала у Велењу (Пипи Дуга Чарапа). За представу Шарлота добила је Награду за уметничку храброст на фестивалу ПатосОффирање у Смедереву.
Представљала је Словенију на фестивалу „Најбоље са истока“ у Бечу (Ниси заборавила, само се не сећаш више). Преводи са француског и енглеског језика. Чланица је извршног одбора Асситеј Центра Србије. Учествовала је у оснивању уметничке групе Хоп.ла!, у оквиру које реализује уметничке, истраживачке и активистичке пројекте. Покренула је ОНТД (Organisation of Nice Theater Directors) интернационалну и интерконтиненталну организацију позоришних редитеља.
Када је драму „Радници умиру певајући“ по тексту Олге Димитријевић припремала за извођење као мјузик Анђелка је једино желела да одговори на питање: „Шта се заправо дешава?“ у периоду транзиције са обичним човеком, радником који остаје без посла.
- Преплављени смо трагичним појавама толико да их на крају не примећујемо. Онда је могуће да штрајк глађу примамо с истим осећањем с којим се прима садржај телевизијских серија. У том смислу ми смо хтели да се бавимо саосећањем, и то на рационалан начин: позивамо прво себе као учеснике, а онда и публику да поразмислимо. „Шта се заправо дешава?“ - то питање је покривено емоцијама и шоком који тако дуго траје да на крају људи отупе, па се заиста чини да је ситуација трагична и непромењива. А ја не верујем да је ситуација трагична и непромењива – рекла је у интервју за Новости Николићева и посебно нагласила значај музике и сонгова у представи.
- Истраживали смо шта је музика данас нама, колико је украс, а колико открива о нашем менталитету, прошлости, историји... Постоји нешто у нашој музици одавно, још од епских песама, па преко Другог светског рата до данас, што смо искористили у представи, а то је она реченица - Умирали су с песмом на уснама - каже Анђелка Николић.
Комад на нов начин третира важну друштвену тему положаја радничке класе у Србији, пропале и ојађене у процесу сурове и неодговорне транзиције чему су многи последње две и по деценији били сведоци.
Овим изјавама позајмљеним из дневне штампе, желели смо да у тексту о Анђелки покажемо због чега је тако рано и тако моћно одјекнула њена појава у позоришном свету који још увек има жељу да укаже на нешто што је понижавајуће по човека, на истину о којој се ћути, на ствари о којима се не говори зато што могу да буду третиране као „самоубилачка активност“.
Када је поставила на сцену „Спровод у Терезијенбургу“ по делу Мирослава Крлеже пре годину дана, опет је било нечег новог, интеракцијског и узбудљивог. Представа је реализована кроз музејску поставку, а публика је била награђена бомбонама са порукама.
- Бомбоне смо назвали интерактивним експонатом. Хтели смо да неке од Крлежиних мисли извадимо из контекста представе и дамо их на размишљање сваком појединачно. Било је духовито што је директор позоришта добио поруку – „што мање талента, то више осећаја дужности“.
За Анђалку је из овог пројекта најзанимљивија управо она која се у већини прилика и ситуација може цитирати без дилеме да ће се погодити срж ствари.
- „Све је то наркоза, самоуспављивање“. Мислим да већина нас практикује неку врсту седативизације и да то постаје доминантан начин живота.
Начин живота је и то да се повинујемо другима, савијамо главу, трпимо, не мењемо у страху да то очекивано боље можда неће да дође. И то, баш такво размишљање и опхођење балканског човека предмет је Анђелиних представа.
–Ми, на пример, чак и наше гласачко право одбацујемо. То је тема уочи сваких избора. Увек сам ужаснута колико људи ни ту малу моћ не користи. Сваки пут кад жена не гласа, она обезвређује жестоку борбу које су генерације водиле да би женама обезбедиле право гласа. Ми се тога лако одричемо као да нам је тек тако дато, а није дато. За све добро што се догодило на овом свету неко се жестоко борио. 
А на питање новинарке Данаса да ли у Србији довољно говоримо истину одговорила је једном приликом као да припрема режију новог комада.
– Шапуће се по собама и по пијацама. Али постоје неки одсудни тренуци у којима треба, што рече народна песма, на страшном месту постојати – то јест говорити. Опасно је ћутање оних који знају и којима би се веровало. С друге стране, говорење истине некад се испоставља као самоубилачка активност. Проблем је кад један говори истину а нема ко да га подржи. Солидарност данас највише мањка у нашим начинима живота.
На сцени Позоришта „Масука“ Анђелка је режирала „Мишоловку“ Агате Кристи комбинујући млади и старији ансамб, док је пројекат „Шекспира у парку“ урадила као серијал амбијенталних позоришних радионица на теме из Ромеа и Јулије које су изведене у градском парку у Великој Плани и Београду.
Било је то разбијање стереотипа о позоришту као елитистичкој уметности са циљем оснаживања младих у анимацији културног живота заједнице. Млади полазници имали су слободу да на радионицама интерпретирају Шекспира веома лично, а најзанимљивији део је била интерактивност којој Анђелка све чешће приступа у раду са децом и омладином. Представа је уствари перформанс који се изводи за и са случајним пролазницима, дакле не с људима који су наменски дошли у позориште.
Овај перформанс са нашим младим глумцима приказан је и на Битеф полифонији, прилагођен простору и посетиоцима Универзитетског парка у Београду. Уследио је после овог очито успешног пројекта нови циклус радионица Уметничке групе Хоп.Ла! и Анђелке Николић – Шекспир у блоку, који је реализован у Београду, у јавним просторима мање романтичним од паркова, али свакако још интригантнијим за позоришну сцену. Биле су то болнице, шопинг-центри и слични јавни простори за експериментисање на подручју Новог Београда и Земуна.
У серијалу ових пројеката Анђелка је са својим тимом и младим глумцима тражила одговоре на питања: Да ли Шекспир може бити савремен? Да ли Шекспир може бити личан? Да ли се и како Шекспир може играти на улици, игралишту, у тржном центру? Како се уствари Шекспир чита и прихвата?
Анђелка је још као дете знала шта хоће, може и жели. То је и радила. Писала је поезију, била свестрана и била срећна као сви млади аутори кад види своје име у неком часопису.
- Осећам као неко преимућство то што ја и данас, као у то време кад сам била средњошколка или дете, могу да радим оно што волим и да се бавим оним што ме занима. Негде је то испуњење мојих жеља. Ви можете и у позоришту да се осећате у неком периоду када се много ради да сте радник у фабрици, али сам ја некако избегла ту фазу, изашла сам из ње. Осећам да се радујем својим пројектима, то ме некако везује за онај период кад сам се радовала песмама које сам писала, пошто је то мој неки почетак бављења уметношћу, и касније рада са људима у позоришту.
Редитељка која је за само једну деценију успела у свему што је пожелела, притом за то добила признања и вредне награде, као највредније у раду издваја пројекат „Позориште на селу“, реализован овог лета у Марковцу и све остало што ради са децеом и за децу.
- Мислим да је позориште, поготову институционално врло често у неком вакуму, да је самодовољно. Ми се бавимо тиме шта су наше потребе као умнетника, пубклика остаје у неком трећем плану. Рад са младима је нешто што мене врло занима у последње време, некако се тако осећам. Прво, пуно откривам, пуно учим о свету кроз очи детета, изнова се враћам некој спонтаности, а друго, имам осећање да заиста могу да направим неку промену. Ако направите неку малу промену, у једном малом животу који тек почиње, то је истински велика ствар. Заиста мислим да је то начин да се утиче на ширу друштвену климу која није баш охрабрујућа. Представе које сам радила, споља гледано, биле су јако успешне, добиле неке награде, имале велику пажњу јавности. Често су то представе којима ја нисам била најзадовољнија, али је стицајем више различитих околности вредновано другачије, али интимно, као нешто најважније што осећам, што волим да радим, је у ствари тај уметничко активистички рад.
Ту негде, у таквом раду који ангажује и покреће ширу друштвену заједнуцу, Анђелка је видела и Велику Плану, али нису се поклопила гледишта оних који одлучују о томе.
- Анита, Гргур и ја смо се пре неколико година окупили око идеје да покренемо професионални позоришни живот у Великој Плани пошто поред нас троје постоји још неколико младих глумаца, костимографа и сигурно још много других, који се баве разним уметностима. Чинило нам се, с обзиром на нашу мотивисаност и образовање, на крају крајева, дугу традицију Позоришта „Масука“, да је то био добар тренутак да се крене са нечим, што је, не укидање аматеризма, него прављење професионалних представа које би биле копродукција Позоришта „Масука“ и неког другог прозоришта. На нашу велику жалост изгубили смо неко време, а нарочито ентузијазам у покушају да то реализујемо. Није наишло на слух нити на било какав пријем.
Међутим то није зауставило ентузијазам наших младих уметника, нити је пропала идеја. Ствар је доведена до реализације и нових Анђелкиних успеха.
- Ми смо се ипак окупили око представа које смо желели да радимо. На крају су направљене епске игрице „Зидање Скадра“ као изузетно успешна представа за коју смо добили награду на Дечијем фестивалу у Котору, пре тога на Звездари „Штуко једна“, на интернационалном врло важном позоришном фестивалу за децу у Србији, пре тога у Крагујевцу.
И пројекат „Позориште на селу“ увезао је исте глумце и редитељку са овог подручја: Аниту Стојадиновић, Ђорђа Живадиновића Гргура и Анђелку Николић. Радили су у сеоском дворишту половину распуста са децом из Марковца и околних места.
- Овај наш рад у Марковцу је на известан начин локал патриотски. Анита је из Марковца, моја мама је из Марковца, Гргур из Плане. Ми смо пошли пре свега од себе сећајући се тог периода како би нама, кад смо били деца, било значајно тако нешто да се дешавало. Волела бих да могу да учиним нешто више за моје место, али мислим да оно просто у овом тренутку то не жели ни од мене ни од мојих колега.
За Анђелку никада није био хендикеп то што долази из мале средине. Успела је без помоћи моћних и услуга других којима би морала да узвраћа или да им се захваљује све док траје.
- Ми из малих места у предности смо јер смо много самосталнији, слободнији, много више уживамо у свему што пружа велики град. Надаље, не постоји ни једна ситуација у којој сам била ускраћена за нешто што је мени било важно. Данас, кад посматрам свој живот, некако ми је супер да имам више својих база, да из једног места одем у друго и да се мало дистанцирам. Предрасуда је за моју и Анитину струку да је тешко уписати факултет ако немаш везу у том свету. Много мојих и њених колега успело је под сличним околностима. Неко буде афирмисан, али прима се више кандидата, због тога не треба одустати. Ово је на неки начин порука људима који желе да упишу ове факултете да ипак покушају. Не би требало да буду обесхрабрени унапред неким стереотипима који постоје. Ако те нешто занима и јако желиш то да радиш, просто треба да радиш на томе и ја мислим да се тако снови остварују.
„Позориште на селу“ као идеја која има за циљ да анимира културни живот у малим срединама заокупљаће Анђелкину пажњу и у наредном периоду све док не дође до циља. А она уме да истраје у томе.
- Желели смо да испитамо да ли би могло да се направи нешто што би био Сеоски културни центар у неком месту где би се дешавале различите ствари током године које би биле намењене не само деци, него и другим групама становништва, заправо свима и где би се правио неки однос између гостујућих уметника који би овде могли да развијају своје пројекте и локалне публике. То је један веома амбициозан пројекат који може да има разне своје облике, али то је нешто што не занима само мене него и једну групу уметника која се окупља око идеје.
Овог лета било је неких занимљивих догађања који су послужили као експеримент какве представе могу да се изводе у условима које нуди сеоско двориште и позорница на отвореном, испод ораха, столетне липе, покрај бунара, трема испод коша...
- Публика је изванредно реагоала на то. Уметници који су гостовали су се осетили божанствено и то је нешто што је иначе тренд у свету да се културни живот враћа на село јер су градови засићени, исцрпљени, квалаитет живота у њима је одавно пао. Ми смо наша села запоставили и оставили тако да је то некако спој више мојих тежњи и интересовања – каже Анђелка и пажњу усмерава на дечије позориште које је приоритет у овом периоду када са ћерком Сташом тражи одговор на питање како се најлепше расте.
- Постоји рад на позоришту за децу што ме такође занима, и класичном позоришту где све време радим неке пројекте. У Словенији радим један слични пројекат, у селу на извору реке Купе, близу Хрватске границе. Ко зна, можда ћемо правити неке сарадње, размене и заједничке пројекте.
За представу „Епске игрице“ Анђелка је добила три значајне награде и још боље критике које још дају за право да настави у том правцу тражећи решења за нове видове амбијенталног позоришта.
“У комплексности односа концепта и режије, драматургије, извођачког дела представе, интеракције која се мења спрам актера у публици, може се рећи да је представа ‘Епске игрице’ социјални уметничко-едукативни експеримент, у којем се истражују односи аутори-публика, наставници-ученици, родитељи-деца, традиција-савременост, поезија-реалност… Представа је снажно критички ангажована не само према образовном систему, него и према прихватању традиције здраво за готово, етичком и политичком пропитивању савременог друштвеног Система… ‘Епске игрице’ су ретка представа на БИТЕФУ која се труди да позориште, као зидање Скадра на Бојани, не буде узалудан посао.”
Прва “Епска игрица” успешно је реализована током 2017. године. Реч је о инсценацији песме “Зидање Скадра” у амбијенту школске учионице, која је премијерно изведена 27. септембра у оквиру Битеф полифоније (пратећег програма Битеф фестивала), и до сада играна 14 пута, уз велику пажњу како позоришне критике, тако и друштвених хроничара, односно педагога-практичара:
“Играње представе ‘Епске игрице’ у оквиру 18. БИТЕФ ПОЛИФОНИЈЕ сврстава овај пројекат у нове позоришне тенденције, али и у савремене облике иновација у настави и коришћења драмских / позоришних техника на унапређењу кључних компетенција од важности у процесу образовања.“ (Љубица Бељански-Ристић, ЦЕДЕУМ)-
На похвале и коментаре Анђелка одговара новом идејом.
- Једна од мојих жеља је да подмлађујемо публику и да је ширимо у смислу да људи који иначе можда не прате позориште а прате филм, клупска дешавања, друге културне садржаје, дођу и погледају неке представе.
А кад се једном осети драж позоришне игре то зна да потраје. Тако се уствари негује позоришна публика, шири култура међу људима, враћа се правим вредностима.