субота 14. децембар 2019.
Енергично, са пуно елана, жељни доказивања на сцени на којој су поникли, чланови КУД-а „Црквина“ из Ракинца, целовечерњим концертом обележили су седмогодишњицу постојања. Да би програм био што богатији, помогли су својим учешћем крагујевачки „Дукати“, и чланови удружења „Баточина“.
Све што је уложено, и труд и напор, имало би већу сатисфакцију да је и сала месног дома културе била испуњенија, а одговор на питање зашто није, можда остане на савести оних који свесно нису дошли и подржали ове младе људе у њиховој намери да сачувају дух и традицију свога народа.
- КУД је у претходних неколико година водио Дејан Лазовић, човек који је то добро радио, међутим, људи ко људи, нешто се ту пореметило, и он је одлучио да да оставку. Преузела сам друштво, на жалост са оскудним фондом играча, али, упркос свему, опстали смо, имајући у виду и малу средину и све остало што је пратило поменуту оставку. Имајући у виду наше наступе, ревијалне и такмичарске, сматрам да смо у претходних десет месеци оправдали оне претходне године, када се радило изузетно добро, и када су освајане вредне награде. Напорно се радило у овој години, а као резултат тога дошло је прво место у Сврљигу за најоригиналнију ношњу и за најбоље извођење сценске кореографије, прво место на Орашанском прелу, успешно смо наступили на међународном фестивалу у Несебару и измамили искрене осмехе публике, имали целовечерњи концерт у Јагодини... У датим околностима, са расположивим фондом играча, нешто са чиме сам јако задовољна. Поносна сам јер поред своје троје деце имам још много њих, све су то дивни момци и девојке и сигурна сам да они кроз ово друштво стасавају у добре људе – рекла је након концерта Марина Мицковић, актуелна председница удружења.
У друштву су деца која очигледно воле да играју, која воле да своју традицију и културу донесу на јако леп начин. Под кореографском управом Зорице и Срђана Стојановића и Дарка Давидовића једном недељно одржавају пробе, услови су скромни, мало је теже у зимским месецима. Укупно је 25-оро играча.
- Посећеност вечерас је била таква каква јесте. Родитељи су подржали своју децу, драго ми је да је ту било и људи и из других удружења, не само са нашег подручја, људи који нас прате од самог почетка, почев од директора школе, председника месне заједнице, нашег свештеника. Не знам шта је спречило неке мештане да ово дешавање поделе са нама, жао ми је што су пропустили и неке претходне наступе ове деце, наше деце, што не желе да нам бар својим присуством пруже подршку. Жао ми јеи што није било вечерас представника општине, али, генерално, ни од локалне самоуправе не изостаје подршка, мада увек може и боље. Да би једно овакво удружење функционисало, много тога је потребно: да се обнови ношња пре свега, ту су и организације путовања, рад на омасовљењу, проналажењу спонзора – додала је Мицковићева.
Ове вечери уручене су плакете заслужнима за оснивање и рад друштва, а била је то и прилика за присећање на сам почетак.
- Лепа ме сећања везују за то време, тим пре што су и моја деца, Теодора и Петар, били део те приче. Већ на почетку успостављена је сарадња са друштвом у Радовању, сестре Конатар су много учиниле на афирмацији КУД-а, било је изузетних наступа у периоду који је уследио. Поносна сам због чињенице да сам учествовала у стварању нечега по чему је ово место постало препознатљиво, и што сам вечерас била у прилици да на сцени видим нека позната лица – казала је прва председница друштва, Ивана Поповић.
А те, 2012, једно окупљање у црквеном дому резултирало је иницијативом да се оснује културно-уметничко друштво. Вољом присутних мештана „посао“ је поверен свештенику Предрагу Поповићу, тадашњем пароху у цркви у Ракинцу, односно његовој супрузи Ивани.
- Било је више предлога за име друштва, а ја сам некако сматрао да назив треба да буде по некој особености Ракинца. Сам појам црквина везан је овде за једну малу цркву, посвећену васкрсењу четвородневног Лазара, и по томе је ово насеље познато - ту су долазили људи на молитву, на младу недељу. Сви су то с одушевљењем прихватили, ја сам благословио, и тако је све кренуло – присећа се отац Предраг.
Уследила је након неког времена промена на челу КУД-а, током година несташни клинци су сазревали у „озбиљне“ играче, ређали су се наступи, освајале се награде, једни одлазили, пристизале нове генерације. Седам свећица на рођенданској торти угашено је у скромним условима, са присутним осећајем горчине код оних који воле „Црквину“, али и са надом да ће већ наредна годишњица показати да људи могу да се промене... На боље, наравно...