уторак 26. јул 2016.
Глумци Нишког театра, Дејан Цицмиловић и Александар Михаиловић, актери представе „Поноћна молитва“ по текстудраме „Сенке Ћеле куле“ Небојше Озимића, суочили су се са несвакидашњом појавом за посленике у култури - играли су пред празном салом Дома културе у Великој Плани и поруку о српском расколу, мржњи, зависти и разједињености послали групи људи која је могла комотно да стане у пола првог реда.
Реално се из ове ситуације поставља питање шта нам треба у овом тренутку, на известан начин судбоносном за будућност и опстанак народа који се тиска испод једне шљиве и коме измиче тло под ногама. Рекло би се, по интересовањима већине, ништа више до комада хлеба и сигурне егстистенције, без потребе за надградњом јер се и онако за то бринемо сами, хранећи „напаћену“ душу фолком, ријалити програмом, фејсом и осталим пошастима модерног доба које се неконтролисано узимају у превеликим количинама.
Без обзира на то да ли је било недовољно примамљиво видети још једном на овој сцени глумца који је чест гост као редитељ, по некад и учесник представе, или изостанак жеље да празнично летње вече посветите позоришној катарзи, недопустиво је да бар још стотинак људи не буде вођено знатижељом шта се то дешава на сцени Позоришта „Масука“.
А пропуштено је много, изузимајући осећај да су пред вама професионални глумци који су уложили значајан труд и рад да дочарају вече „последње молитве“ пред одлучујући бој, остаје ненадокнадив губитак да сте могли у тами климатизоване дворане да се запитате колико нам се променила стаза од Карађорђевог времена до данас, и колико је трња искрчено за непуна два века са друмова којима су јездили Турци, освајачи и ми сами као заједнички непријатељи народу чија младост одлази у свет. На сва та питања, забринути пред оним што их чека кад сване нови дан и сваки следећи, одговоре су промишљајући у ходу дали Милисав и Раде са сцене, спуштањем завесе Дејан и Александар. 
Небојша Озимић аутор драме „Сенке Ћеле куле“, чија је премијера била пре шест година у продукцији Нишког културног центра, а по којој је снимљен филм„Поноћна молитва“, имо је потребу да оправда малог човека који није имао мисију на овом свету да буде херој, јер под земљином капом није место одређено само за спасиоце нације, него и оне који се запитају због чега се неке ствари дешавају на које не можемо да утичемо.
Плањанска публика је имала прилику да види уживо разговор двојице судбински повезаних ликова из прошлости од чијих одлука није зависила наша будућност, али је у извесном смислу утицала да буде овако магловита и данас.
- Сматрам да на манифестацијама као што су „Карађорђеви дани“ овакви комади и треба да се приказују. Озимић у својој драми осликава суштину нашег народа. Кроз судбину двојице обичних људи форматирана је наша прошлост и садашњост. Кроз животну причу двојице ни по чему посебних људи, Милисава коме је жена страдала од Турака и Радета земљоделца, дезертера из Синђелићеве војске, испричана је сва мука једног ропства. Свако својој муци окренут, сусрећу се на стратишту, једном од највећих голгота српског народа, на градњи Ћеле куле. Милисав је тај који гради, а Раде, односно Гаврило, тај који разграђује тражећи свог погинулог синовца. Долази до самоспознаје и код једног и код другог и покајања за грех који су починили према себи и народу – у сажетим цртама препричава садржај драме Дејан Цицмиловић ни мало зачуђен, довољно растужен да призна како није лако играти пред празном двораном.
- До пре пет година сам веровао у мисију коју би позориште требало заједно са глумцима да спроведе. Не кажем да не верујем и сада, али нисам крив због тога. Управо покушавам, као и вечерас да то демантујем у жељи да дођу млади људи и виде овакве драме. Не могу никога, најмање младе, да присилим да долазе у позориште. Ко је крив, не знам. Ружичаста телевизија, нека друга телевизија, или можда околина и друштво које нас окружује. Да не помињемо оне већ испричане приче, флоскуле да се историја учи од најранијих дана из куће и школске клупе. Моја генерација је морала да учи историју и остале предмете, све смо морали да знамо о бици на Чегру и о Ћеле кули. Морали смо да будемо на екскурзијама на таквим местима. Сада је атрактивније бити у Трезору, на пикнику два дана, или на журци уз Цецу. Не знам где смо их загубили ми као родитељи, глумци, професори, друштво, држава...
А шта је за глумца инспиративније и пожељније, сцена или управљати сценом, Цицмиловић је наговестио да се не може поредити, али да је блиско повезано неоспорно се да закључити из реченог.
- Сви моји покушаји да нешто урадим као редитељ су можда у том смислу да реализујем нешто што као глумац желим да одиграм. Тако сам и почео да се бавим режијом, да се бавим неким темама које сам желео да играм, пошто не добијам прилике за то их постављам на сцену за друге. Покушавам да проговорим кроз позоришни језик преко режије.
И да закључимо - Будем тужан кад играм пред десетак људи у поблици. То што сам професионалац и што би требало на ово питање да одговорим да ме не занима, није тако. Будем тужан, али како се не може ништа променити настављам својим путем – од града до града, из места у место. За оно нисам крив, ако посустанем бићу – каже Цицмиловић, глумац у представи, нама ближи као редитељ наших бројних представа.
И Александар Михаиловић има слична размишљања када сиђе са сцене са које је, без обзира на то да ли је дворана као чаша полупразна или до половине пуна, енергију поделио са публиком. Флуид се осетио, струјања је било, таласи су узајамно вибрирали – са ове и оне стране обале. А Хамлетовско питање бити или не бити и хомеровско величање јунаштва увек је отворено питање за подизање и спуштање завесе.
- Херојство и јунаштво је ствар тренутка, то не значи да ови ликови нису храбри, или да су кукавице. Ми често под храрбост подводимо неки велики акт, или дело општег интереса - спашавања некога или нечег - указујемо на пожртвованост, пре свега у једној физичкој борби. Мислим да је храброст данас рећи, храброст је остати свој, када човек не прихвати и не пристанена ружно, на нешто што је лоше, што није култура. Свако то непристајање је храброст данас. То је највећа вредност ове предста
ве. Мислим да је на известан начин линк између тих 200 година, јер се приче из тог доба и данас суштински не разликују – каже Михаиловић и подсећа да је мисија глумца правдање лика који тумачи.
- Не постоји апсолутно зло. Живот се не састоји од црно белог света са поларизованим злом и апсолутним добром. Да је тако ми бисмо лако могли да препознамао шта је то добро, а шта лоше. Кроз ове ликове говоримо о тамној нијанси сивог и светлој нијанси сивог. Нико од нас није савршен, како у представи каже реплика „да смо савршени били бисмо свеци“, овако смо само људи.
Михаиловић не верује у театар који се не обраћа данашњем времену. Ако изостане та димензија ради се о испразном труду, као да се листа историјска читанка. А за те потребе постоје људи, не позоришта, који ће са трибина, на предавањима указивати на историјске чињенице.
- Позориште мора у сваком случају да проговара о данашњем времену и да кореспондира у свим тим темама. Реплике које садрже суштину животне мудрости боље осликавају садашње време него што осликавају ликове ових простих људи који представљају јунаке драме, сељака каменоресца и ратара који је силом прилика доведен у ту ситуацију, где су својом одважношћу али и својим кукавичлуком уприличили себи то поподне и ту једну ноћ у неоспорно квалитетном разговору – казао је Михаиловић позивајући се на филозофе који су негујући разговор доносили закључке.
- Дидро је као и сви велики класични филозофи писао кроз дијалог, сучељавао своје ликове кроз плодоносне разговоре. Дијалошки разговор је једна врста позоришта у које ја верујем јер се враћањем темама из прошлости уствари обраћамо данашњем времену. Понајмање је циљ представе био да реконструишемо 1809. годину непосредно после битке на Чегру. О томе се преко интернета и књига сазнаје све. Ово је управо порука данашњем човеку кроз причу из оног времена која каже да је страх људскији од јунаштва. Не значи ако се бојим да нисам јунак и да нећу бити. Напротив, ако сам спреман да признам себи да ме јесте страх у неким ситуацијама, лакше ћу бити и постати јунак и урадити нешто добро. Тоје најбоља порука данашњем времену – закључио је разговор Михаиловић о представи коју је пропустило да види плањанско гледалиште, чију је премијеру и неколико играња добро и топло примила публика у Србији, али и иностранству.
- Овом представом смо стигли до Америке. Три различита наслова смо представљали тамошњој публици и нисам веровао да ће данашња дијаспора препознати нешто и да ће направити неку врсту комуникације са темом, причом из давне прошлости, па и нама, као актерима. Врло је занимљиво да су неки животни ставови и сучељавање које ликови имају током ноћи негде пробудили духове у тим људима. Где год смо изводили представу сваки пут нас је сачекао неко ко је имао нешто да дода, коментарише, или да нешто подели са нама. Углавном, све то буде резултат или производ квалитета после представе коју играмо.