У склопу традиционалне манифестације "У славу великог вожда" у Библиотеци "Радоје Домановић" организовано је предавање на тему далеке и блиске прошлости нашег краја. О потреби да град има музеј и сачуваним траговима који сведоче о постојању насеља и животу предака у шамидијско поморавском крају говорили су Ненад Шошић археолог и др Милош Ивановић, историчар.
Још једном се на трибини посвећеној историји нашег краја говорило о музеју и сталним музеолошким поставкама, теми о којој се у последње време говори свуда и на сваком месту уколико се ради о догађајима који се повезују са културом, традицијом, разним облицима уметности и очувању историјског блага. Чуло се од стручњака упућених више у чињенице и проверене истине , него у наговештене најаве, да ће се локлана самоуправа позабавити музејским простором чије место су сви већ добро упућени у тематику означили као зграду бивше станице милиције. Историчар Милош Ивановић, најмлађи међу докторима наука овог краја, говорио је о потреби да се националне вредности третиране као вредни експонати изложе у неком за то прикладном простору, још више пажње посветио је писаним траговима који потичу из турских дефтера о овом делу Балканског полуострва. Археолог, кустос завичајног музеја у Смедеревској Паланци, Ненад Шошић, говорио је о налазиштима и траговима на које наилазе неовлашћени копачи по локалитетима широм Србије.
- Основна идеја је да се реше имовинско правни односи и та зграда ће, највероватније по жељи садашњих власника, бити поклоњена граду. Поставка о Карађорђу и његовом животу требало би да буде у Радовањском лугу, а овде у граду, у Клефишовој кући, направила би се поставка везана за деспота Стефана Лазаревића. Он заслужује већу постовка; ту бисмо поред манастира Копорина приближили посетиоцима и његову владавину као највећег јунака средњевековне Србије. Он није био познат само у нашим крајевима, није постојао мегдан где није победио, био је оснивач витешког реда змаја, који је окупљао најзначајније витезове,краљеве и остале великаше Европе. Занимљиво је да никада није изгубио ни једну битку у којој је учествовао, осим битке код Ангоре, где га је монголски кан пустио да оде са војницима због исказане храбрости и репутације великог јунака.
Шошић је у излагању пред бројном публиком парафразирао мисао другог излагача о овој теми, др Ивановића, који сматра да у модерном добу, уколико већ нема музеја, и виртуелни музеј може да буде посетиоцима и туристима од великог значаја.
- Музеј можда није неопходан као зграда, било би добро да се направи макар нешто што би показало да је овај крај значајан и за нас и за околину. Милош је причао да се праве апликације за мобилне телефоне и таблете који само наношењем камере преко одређене слике приказују цео спектар могућности о томе да се архитектура, сликарство и материјални остаци прикажу у само једној апликацији, а да то не мора да захтева ни зграду ни неки изложбени простор. Надам се да неће остати на апликацији, већ да ћемо добити зграду где ћемо представити шта имамо и сви људи који долазе до манастира Копорин и Покајница, односно до Велике Плане, могу да сазнају и нешто више о овом крају, а не само о споменицима културе о којима се најчешће говори.
Оно што сви грађани општине и околине знају, потврђују писани трагови, записи и предања. Сачувани су предмети нађени на овом терену из бронзаног доба и у каснијем периоду.
- Најзначајнији споменик културе је свакако манастир Копорин као целина, међутим наш крај још није у целости истражен. У Старом Селу има остатака бронзаних фигурина, које су пронађене сасвим случајно, на њиви, ту су ископине сребрног и бронзаног новца са налазишта у Великом Орашју, налажени су и појасеви типа мраморац из гвозденог доба. Није ово сиромашан крај, само је неистражен. Требало би га испитати и онда би попунили недостатке у нашим сазнањима о животу у далекој прошлости. Покушавамо да истражимо, сазнамо, сачувамо од пропадања оно што нам је доступно и што би могло да буде вредно истраживања. Као стручњаци смо хендикепирани у односу на аматере - ми морамо да имамо дозволу за истраживања, док археолози аматери не морају, иако они својим истраживањима углавном уништавају локалитете и не остављају никакве податке шта је то било. Знамо само да су они били ту и да су све уништили - рекао је о овој теми археолог Ненад Шошић и потврдио да имамо довољно сачуваног материјала и ископина са налазишта који би били прави експонати у било ком музеју.
Доктор историјских наука, запослен у Историјском институту у Београду, Милош Ивановић, пажњу публике усмерио је у свом излагању на проверене чињенице и записе до којих су истраживачи у овој области дошли трагајући по писаним документима из турских и наших архива.
- Најпре треба рећи да је значај овог краја условљен његовим географским положајем, који опредељују близине две реке реке - Велика Морава и Јасеница. Мало је података када је реч о раној средњевековној историји овог краја, како подаци говоре, што морамо да имамо увек у виду, терен који нас окружује је био слабо насељен у десетом и једанаестом веку. Први пут делови овог крај, вероватно у 12 веку, улазе у састав српске средњевековне државе, за време владавине Стефана Немање, да би коначно били саставни део овог краја тек у 13 веку, у време браће, краљева Милутина и Драгутина, и у њеном саставу остаће до пропасти српске државе 1459. године.
Истражујући у овој области заједно са колегама из струке на основу нових истраживања докумената, пре свега османске турске грађе, Ивановић каже да читав крај можемо поделити у две области. Један је припадао области Кучево чије је средиште било Смедерево, обухвата крај северно од реке Јасенице, док је територија јужно од реке Јасенице, данашња Велика Плана, и још нека насеља, као што је Старо Село које се звало Метохија, припадала крају који је гравитирао утврђењу Некудин, које је било кратко престоница српске средњевековне државе, као што је и Смедерево од 1430. до 1459 имало исту улогу.
У 15. веку, истакао је у свом казивању др Ивановић, крај се боље насељава и путописци говоре да има добрих намирница, да се у њему производи добро вино. Значај тог краја ће остати и у време турске владавине. Након 1459. године, постојаће нахија Кучево са седиштем у смедеревској тврђави и нахија Некудим са седиштем у истоименој тврђави. Постоје подаци из турског дефтера од 1476 -77. који нам говоре о насељу Источник, данашњи Точак, који је имао 13 кућа. Има података и о насељу Старо Село са 20 кућа. Занимљиво да је највеће насеље у овом крају било Милошевац са преко 240 кућа, у једном периоду чак 300 кућа, што значи да је у неком моменту имало и преко хиљаду житеља, и то су врло значајни подаци који нам осветљавају историју овог краја. Као податке историчари су наводили и број удовичких кућа, што је сведочило и о томе колико се гинуло у ратовима и бунама и колико је која кућа имала мушких глава.
Због близине Велике Мораве било је и воденица, развијало се виноградраство посебно у Крњеву; то су све значајни подаци који нас повезују донекле и са савременим периодом где се уочава континуитет у појединим привредним гранама. Наредних векова су била честа пустошења и сеобе са овог подручја. Становништво се мењало, једно је одлазило, друго долазило. Плана се, то и даље остаје проверен податак, први пут помиње у 18. веку и тиме доспевамо до почетка 19. века када нам нови подаци које имамо, заједно са археолошким налазима, потврђују да имамо довољно материјала за будућу музејску поставку.
- Надамо се да ће идеја бити реализована. Бивша станица полиције, Клефишова кућа, која је на неки начин историјски локалитет, била би адекватно место и заиста би било вредно средити је и презентовати те податке и тиме попунити туристичку понуду Велику Плану - закључио је излагање о овој теми Милош Ивановић и препоручио заинтересованим читаоцима линкове и монографије које могу да им допуне сазнања.
- Препоручио би релативно нову монографију о манастиру Копорину Милана Радујка из 2005, богато илустровану са много нових интересантних података о манастиру, његовом историјату и грађењу. Ја сам један чланак објавио у Нашем трагу, вероватно ће и ово предавање наћи место у новом издању, претпостављам да ће колеге које се баве више османском историјом у оквиру једне монографије презентовати своје најновије резултате када је у питању истраживање о слабо познатној историји овог краја у турско време. У скорије време, за неколико година, нешто мало мојим трудом и залагањем других колега , надам се да ћемо допунити наша сазнања и верификовати оно што је до сада добро речено и урађено - рекао је млади историчар издвајајући из обиља материјала још неке занимљиве детаље који су посебно интересовали посетиоце скупа.
МОШТИ ДЕСПОТА СТЕФАНА
Утврђено је да је ипак у Манасији сахрањен деспот Стефан Лазаревић зато што су ДНК истраживања потврдила да је скелет пронађен у Манасији 99,9 одсто идентичан са моштима кнеза Лазара. Није са стопостотном сигурношћу извршена ДНК анализа потврдила да мошти из Копорина припадају деспоту. Писани извори и биограф Константин Филозоф сведоче да је Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији, и да се анализа ДНК поклопила са подацима у биографији, очито је да је деспот сахрањен у Манасији. А ко је у Копорину схрањен, вероватно ктитор, постоје различита мишљења, као што је једно да скелет потиче из 18. века. У све те анализе небих смео да се упуштам, то би требало детаљно истражити, али ово поклапање је очигледно. По свој прилици деспот и није ктитор, можда треба тражити одговор и у томе да манастир није псовећен Св. Стефану, првобитно је по турским дефтерима био посвећен Архангелу Гаврилу.
ИСТРАЖИВАЊА
Мора се почети од почетка, од основних истраживања на терену, већ смо по материјалу који је нађен на терену, две посуде сребрног рановизантисјког новца, констатовали да ли постоје материјални подаци људског живота, или не постоје и које су то области. Након тога можемо да се позабавимо археолошким ископавањима, које би дало конкретне податке о налазима која су на површини. О свему овоме што је нађено у Великом Орашју, фигурнине од бронзе у Старом Селу, закључујемо да постоји пет црквина у Старом Селу, Новом Селу, Ракинцу, Радовању и Бугарији, а ти копови означавају место где је некад била црква и неки верски објекат. То су разлози који нас наводе на то да и даље истражујемо преко писаних извора и преко материјалних остатака на терену. Надам се да ће тај музеј да заживи, а планирано је кад се реше сви проблеми да то буде Клефишова кућа.
ДОКТОРИ НАУКА
Предавње је наишло на велико интересовање посетилаца који су искористили прилику да сазнају више о историјату свог краја, док је професор географије у пензији, Душан Милосвљевић, искористио прилику да честита ђаку Гимнације и да најави монографију која идуће године излази из штампе и у којој ће бити наведена имена свих доктора наука који су некада били ђаци ове школе.
- Милош је најмлађи доктор наука који потиче из Велике Плане. Имамо 25 доктораната, најстрији је Љубиша Бркић из Марковца, који је био професор на Техничком факултету. Сви они представљају крем плањанске Гимназије и ми припремамо монографију која ће изаћи поводом 70. година постојања школе. Прикупљамо податке из којих сазнајемо да још 12 магистара има спремне докторске дисертације које чекају да буду одбрањене. Надам се да ћемо бити у прилици да позовемо све наше докторе 2020. на годишњицу обележавања великог јубилеја. Промовисаћемо све оно што је најбоље изнедрила ова школа од 57. када су почели да излазе први кадрови. Све је то историја . Мирјана Радоњић, наш бивши ђак, била је професор на Харварду, доктор металуршко технолошких наука.