субота 17. фебруар 2018.
Напунило се прошле године пола века од како је у Плани основан први кошаркашки клуб - Гимназијалац. Преименован је он недуго затим у KK "Моравa", неколико деценија касније мења име (трансформише се) у KK "Планa", а изнова и изнова "неки нови клинци" одрастали су, јачајући дух и тело, управо уз кошаркашку лопту. За све те године било је успона и падова, добрих и мање добрих сезона, просечних и сјајних играча. Крајем осамдесетих некако је све стало, претећи да покида нит коју су генерације остављале једна другој у наслеђе, на чување и неговање. А онда, судбина, или шта већ, доводи нам човека који ће удахнути нови живот игри под обручима...
- Најлепших десет година сам проживео овде, овде су ми деца одрастала, стекао сам много добрих пријатеља. Имао сам среће да упознам све те дивне људе - Славу (Ивановића), Перочевића, Мику Попа, Геру, Ковача, Грују професора, Драгана Јефтића... Сјајни ликови. То су људи које смо моја жена и ја волели - започиње своју причу Пеђа Станковић, 28 година касније, док се утисци из тог времена мешају са онима које управо преживљава. Ту је, на пар дана, са спознајом да га Плањани нису заборавили, препознају га, прилазе да се поздраве...
- Све ово је јако емотивно, сви су ме топло дочекали, много је лепо кад те неко воли, поштује. Ово је лудо време, луд народ, и кад видиш да ти се неко обрадује, то је срећа! Да сам знао да ћете овако да ме дочекате, чешће бих долазио - са осмехом ће.
А те 1990. није имао ко да му се јави на улици...
- Стигао сам у Плану и доживео огромно разочарење, мало место, сви се поздрављају, а ја никога не познајем, уз то - нема кошарке! То је за мене било страшно! И онда сам купио штап и отишао да пецам. Убише ме комарци а ја ни једну рибу да закачим. Тако једном, други пут, трећи... Видим, нема ништа од мене као пецароша. Онда некако наиђем на Славу и Мику Попа и почнемо заједно да правимо планове како да покренемо кошарку. Одведу ме прво код директора школа, попричамо. Средимо табле, и ја напишем плакату "Креће школа кошарке". У првом термину дође педесетак дечака и девојчица на терен код Гимназије! То је требало видети! Терен код "Светог Саве" није некако могао да заживи, све је нагињало ка гимназијском игралишту. Извршимо ми селектирање, е, сад нам требају тренери... Ангажујемо и Симу, Скачкова, а деца су наставила да се уписују... Свему овоме смисао је давала и чињеница да је почела спортска хала да се гради. У међувремену смо се мучили у гимназијској сали, мали простор, нема лопти... Велики је изазов био мени и свим тим бившим играчима Мораве да омасовимо кошарку, да буде што више деце јер ће тако већи и врх бити. Гаковић је кренуо да ради са девојчицама, после му се и Мика придружио, и оне су, недуго затим, и заличиле на играчице - враћа филм Пеђа у деведесете.
Када се хала отворила неколико селекција већ је било спремно.
- Скачков је имао сјајну екипу коју је предводио мали Њаки, једно шармантно и врцкаво дете чијој игри су се сви дивили, Миша Јефтић је био ту... Много се радило, имали смо сталне састанке стручног штаба, као у правом клубу рејтинга Звезде или Партизана - Скачков, Мика, Сима, Сале Мађар, и Грују смо ангажовали за поједине ствари. Анта је био с нама, добар стручњак, добар човек. Састајали смо се у Радио Плани, код Перочевића, докторка Божица је била председник клуба, сјајан је то тим био...
Велики ентузијазам је тада владао, тадашње општинско руководство их је пратило колико је сматало да треба и могло. Узвраћали су они добром "рекламом", организацијом турнира, а једном приликом је чак била и репрезентација Атине.
- Све екипе су нам биле у врху крагујевачког региона, селекција у којој је био мали Њаки је била прва, они су "дељали" све редом, а оно што је било лепо - кренули су и Јоксин брат, па Нока, Деја Рајић - свака екипа имала је своје удружење родитеља који су све то пратили. То је први започео Баки, Њакијев тата, само каже "ми смо ту и ту, чекају вас пљескавице и сокићи"... Добро је играла и селекција у којој су били Блажа, Љуба, Ивица Радуловић, бекови Шера и један Драган Стојановић, Јоца, Тимотијевић, Ђоле Ивановић, Павловић... страшна екипа, ем лепа! Правили су такав маркетинг кошарци да је то било савршено!
Са свеском у којој је бележио вежбе, акције, читаве тренинге, радио је Пеђа један пионирски посао врло озбиљно и искрено, улагао себе, био диван педагог. Препознавали су и родитељи у овом човеку изванредне карактерне особине, очинску настројеност ка деци коју је тренирао.
- У здравијем времену смо живели... Родитељи су видели у мени неког ко воли њихову децу, не комерцијалисту. Имали смо ми неку чланарину, али никад није било инсистирања на плаћању, ко је кад имао и могао. С друге стране, "помагали" су моју породицу у тешким моментима, слали децу на часове математике код моје жене - присећа се.
У једном моменту пала је одлука да направе први тим.
- Петорица јуниора, доведемо Марића из Старог Села, Сима, Борко.. али, ови старији су ту мало кренули да ми "кваре", да запостављају ове мале, и они су почели да не долазе на тренинге, тако да идеја дa млади играчи буду костур првог тима, а да додамо старе није прошла. Стари су остали а млади су се повукли, тако да смо ту пукли. Добро, после је дошао Милојко, он је преузео први тим, а ја сам се усмерио ка женској екипи. Те девојчице, да је све ишло како је требало, оне би играле Прву Б лигу још годину дана и наредне би ушле у Прву А лигу! Ми смо већ са Ковином, који је био стабилан прволигаш, били ту на 20 разлике код њих, а били смо четири године млађи. То је генерација која најбоље показује колико спорт оплемењује људе. Не знам како, то је магија, али сасвим другачије изгледа човек који се бави неким спортом, племенитији је, бољи...
А онда је наступило тешко време, Станковићи више нису били у могућности да обезбеде пристојну егзистенцију.
- Ништа нам није остајало за кирију, почеле су свађе у породици, џаба нам љубав кад нисмо имали довољно за основно. То је било пресудно - оног дана кад су ми понудили посао у Нишу и рад у "Студенту" истог момента сам прихватио. Био је Ускрс, Први мај, пакујемо се, ћеркица полази са мном, она је тад имала пет година, син остаје да заврши у "Светом Сави" шести разред, жена такође да истера школску годину. Креће да плаче Каћа (Мартиновић), па Смиљана, па почне моја жена да плаче, ми улазимо у воз, утом почиње и моја Наталија да плаче... Готово, суза сузу стиже - прича, а очи му се и сад пуне сузама - Загрлим Наталију, воз креће. "Па, да се ми вратимо тата, ајде да сиђемо", говори она. Ух, није ми било лако... Имао сам овде добре пријатеље, одеш тамо, као да нема нигде никог... Јесам ја ту студирао, ту су моји Белопаланчани, али свако има своје друштво, а ја више нисам био део тога. Онда сам се некако здружио са Бисићем из "Нибака", где сам и ја радио две године, и Јосић Миланом, најбољим тренером, дивним човеком - одвлаче га сећања у године које проводи у Нишу.
Тече тако прича у једном плањанском кафеу, тема безброј, а све се опет врти око кошарке.
- Какве вежбе имам сад. Интернет, спортски канали, ово је сад лепота да учиш нове ствари - додаје на опаску да само јави кад следећи пут долази, да обезбеде термин у сали.
- Много ми се допало ово што сам могао данас да видим на тренингу Сихових клинаца. То је оно што треба неговати, децу, и младе тренере, треба подржати овог момка, и Јоксу, људе као што су они, помажите им и овај град ће бити пребогат. Такви људи дају енергију читавом граду. Кошарка опстаје захваљујући добрим тренерима, образованим, који читају, који имају широко знање, такве људе требамо неговати, тражити их, чувати. Ако тренер изнедри играча који упише факултет и заврши га очас посла, ако се овај ожени, изроди децу - то је и успех тренера. Па нека је то и један посто, то је огромно, и за тих један посто мора да се чувају такви тренери, ту мора и јавно мњење да се пита. Такав тренер не сме да буде "гладан", не сме да буде несхваћен јер ће да оде, кад више нема куд, кад почне да трпи породица, е, то је наше проклетство... Кад се умешају политичари, људи који не знају ништа, онда се, нажалост, паметни људи повлаче и одлазе. Спорт је забава, спорт је задовољство, људи не препознају вредност и сврху спорта. Ја верујем да ће сваки Плањанин да игра овде, али да буде пуна хала - атмосфера, навијање, тад се не игра за сто евра, кад почне срце да ти бије, паре нису важне - надахнуто говори овај вечити заљубљеник у игру под обручима.