Горан Јелача - борац за очување старог заната
Међу последњим обућарским радњама у граду је радионица породице Јелача у занатском центру код суда. Конкуренције скоро и нема због чега је посла на претек. У радњи која је радним данима отворена од јутра до вечери, увек мајстор Горан, понекад неко од помоћника. Ни један шегрт, ни ученик који ће наставити традицију, очувати занат. У последње време све више се траже услуге занатлија. Упоредо са падом стандарда, поправља се стара обућа, крпи оштећено, лепи поцепано.
"Занатом се бавим 27 година. Радња је почела а ради пет година после рата, скоро шест и по деценија моја породица живи од обућарског чекића. Никада није затварана. Мој отац је отоврио, удахнуо јој душу и трајање, изборио се за опстанак и отишао у пензију. Радио сам са њим, изучио занат и наследио обавезе и муштерије. Почели смо у главној улици, после прешли у занатски центар, купили свој локал. Имам два сина, пошли су својим путем, изучили друге школе, неће нико од њих наставити. Не врерујем да ће се предомислити, можда ако буду нека боља времена за наш занат" – прича мајстор окружен алатима, чекићем, калупима и обућом свих врста, боја и модела. Рафови пуни, куд се око заустави по неки комад обуће.
Предности заната који реално гледано одумире су што стално има посла, а недостатак су ниске цене поправке и стално ангажовање које одузима слободно време. Ако хоћу да зарадим морам да останем у радњи две смене. Интервенције су јефтине, а материјал скуп. Годинама је у кожарској индустрији најнижа плата, најгори су услови рада, најмања зарада. Предност је сигурност нас обућара пред неизвесним сутрашњим даном. Посла на претек, увек има новца у џепу, не много, али довољно да се живи. Нема за велико напредовање, улепшавање радње, побољшање услова рада. Остаје све као што је било пре двадесет година. Нема нових технологија и напретка.
У Плани је последњих година само једна регистрована обућарска радња. Затворено је неколико. Граду би требале бар две радње, а посла има за још толико. Некад је било седам обућарских радњи у свим деловима града и сви су могли лепо да живе од заната.
"Мој отац је некад правио обућу, па смо имали и наруџбине и више смо се бавили занатом. Сада су само поправке. Кинези су преовладали, ниске цене код њих стварају нелојалну конкуренцију. Купује се све и свашта. Неквалитетно, краткотрајно. Њихова обућа је јефтина због чега се људи са плићим џеповима одлучују да купе два- три пара бофл робе уместо добре кожне обуће, домаће или сдтране производње. Ретко ко доноси италијанске ципеле и чизме, види се да све лошије живимо" – приповеда мајстор расположен за причу док лепи подерану ципелу даме која се нерадо одваја од удобне кожне
Радња је пуна старе обуће. На све стране кесе, патике, ципеле и чизме које чекају власнике или мајсторске руке да их узму у обраду. Неке истрошене ко сапун, друге ганц нове, истањених ђонова, напуклих сара на чизмама. Да ли ће икада од крша бити обућа за сигуран корак. Много је у радњи старе поправљене обуће. Неки су донели похабане ципеле, мајстор поправио, власници одустали од њих. Заборавили, или се из нужде одрекли старих удобних ципела, можда остали без пара, одоцнили са преузимањем па их срамота да дођу после дужег времена. Мајстор је уложио материјал и рад, на чистом је губитку.
"Оставе тако кесе, дођу после петнаест дана, за месец, неки после годуну, неки никад. Питају да нису случајно претекле, затуриле се међу рафовима. Чувам робу и до две године. Стоје, па ко се јави - тек кад је тесно у реадњи, кад не могу нову робу да одложим у рафове средим радњу и избацим непотребно ван. Ко остане без ципела нисам крив. На пролеће чистим радњу, избацујем све што је вишак. Ићи ће напоље све што нема газду" – упозорава мајстор Јелача и шаљиво позива власнике заборављене обуће да дођу по своје.
"Растурим нешто од старе робе да би употребио део, неком поклоним, остало изнесем. Исплати се поправљати ако је кожна обућа. После се носи дупло више него што је трајало док није дошло код мене. Једино од скаја се не исплати радити поправку. Залепи се и не траје дуго. Одлепљује се, пуца на другом месту. Да ли се исплати мајсторски труд, није време да се размишља. Да се ради мора, ако се запне може плата и по да се заради, просечна, српска. Помоћника немам, нико неће тиме да се бави. Кад имам посла, позовем неког да ми помогне, платим дневницу, некако је лакше у друштву, уз причу и шале"...
Нема обућара на тржишту рада, деца не желе да се баве занатом који омогућава сигурну будућност, не и лагодан живот. Зато ће мајстор по свој прилици још дуго бити једини у граду. Поправљаће свима нама ципеле и чекати пензију.
Горан је већ десдет година планинар. Спојио је лепо и корисно. Воли да осваја врхове, да буде на чистом ваздуху, да упознаје људе и пределе. За десет година активног учешћа у ПД „Врбица“ освојио је све врхове у Србији, власник је неколико планинарских значки, успео се до 3.000 метара.
"Изађеш у планину и све је лепо. Као да си на крову света. Не мирише лепак, не гуши боја, не саплићем се на ђонове и не гледам стару обућу. Кад поглед пукне у даљину, све остаје иза мене. Жеља ми је да се попнем на Мон Блан, не маштам о Монт Евересту. Немам пара ни кондиције за велике подухвате. Скроман сам и реалан. Ја само уживам у лепоти природе кад год могу "– каже Горан и ређа врхове које је походио.
Прича се опет завршава где је почела. На ципелама. Да би се корачало сигурно гребенима и планинским висовима, потребна је права планинарска обућа – кожне гојзерице да заштите ногу, чувају зглоб и штите од хладноће. Кад се истање од дугог ходања, мајстор је ту да им удахгне душу и врати на планианрске стазе.