Зборник „Снажно да животу! Знам! Умем! Хоћу! Могу!“ промовисан је у градовима широм Србије
Животна прича Ане Филиповић, девојке која је одважно рекла „Снажно ДА животу“

Приче девојака, учесница пројеката „Снажно ДА животу! Оснаживање девојака за превладавање женске научене беспомоћности“ и „Знам! Умем! Хоћу! Могу“ сажете у Зборнику истог имена, доказ су да оснаживање није апстрактна идеја, већ конкретан процес који мења живот. Једна од оснажених и осокољених девојака која је своју пробуђену енергију усмерила у образовање и новом етапом свог живота почела да се бори за своју независност, испричала је своју причу.

Ана Филиповић, од ове јесени студенткиња Високе техничке школе струковних студија у Пожаревцу, схватила је да њен живот припада само њој, рекла је снажно ДА животу и одлучила да истраје у својој намери да успе.
Њена прича погађа у центар, топи најтврдокорнија срца, буди жељу да се чврсто стегне рука ове младе херојине чије жеље имају упориште у стварном животу. Храбро прелази преко свих могућих препрека вођена сопственом животном девизом која осликава њен пут одрастања: „Имао је живот много тога да ми одузме, али ми је дао снагу да из свега изађем још јача“. Ово је њена прича исписана речима које секу, опомињу и упозоравају, истовремено и храбре, уче нас да је снага воље довољна за успех.
„Једна сам од ретке деце која је, због различитих животних околности, имала прилику – али и тежак терет – да живи у више породица. Моја прича није једноставна, нити је лака за препричавање, али је део мене, и данас, када на њу гледам из другог угла, знам да ме је управо она обликовала у особу каква сам постала. Прве године свог живота провела сам у биолошкој породици. Рођена сам у Новом Саду, а детињство сам провела у селу Обровцу код Бачке Паланке. Тамо сам кренула у први разред и ту су настале моје прве успомене – оне лепе, али и оне болне. Моју биолошку породицу чине мама, тата, четири сестре и четири брата. Један брат је преминуо убрзо после рођења. Сви смо се радовали његовом доласку на овај свет, а његов одлазак оставио је дубоку рану у свима нама. То је била прва велика трагедија у нашој породици.
Мој отац је Мађар, па смо католичке вере. Памтим да смо поштовали све празнике и редовно одлазили у цркву. Тата је поштена и вредна особа, али су његову доброту људи често искоришћавали. Радили би са њим, а не би му исплатили плату на време. Због посла је често био ван куће, а кад нема плате – нема ни хране. Живели смо сиромашно, али смо оно мало што смо имали делили једни с другима. Скромност нам није била избор, већ стварност, али смо били захвални што смо заједно. Моја мајка је млада, али изузетно намучена жена. Трудили смо се да је не нервирамо, али нисмо увек били мирна и послушна деца. Неговала нас је онако како је знала и могла. Некад је то било довољно, некад не, али знам да нас је волела. У комшилуку је било људи који су нам помагали кад год су могли, али и оних који нас нису волели, који су нам се подсмевали и осуђивали нас због сиромаштва и начина живота.
Доста времена проводили смо у дворишту. Имали смо великог пса, Рекса. Он је био наш љубимац и наш заштитник. Лајао је на свакога ко би повисио тон на нас или покушао да нам приђе са лошом намером. Уз њега смо се осећали сигурније. А онда је једног дана све стало. Социјални радници су, у пратњи полиције, дошли и одвели нас од куће. Сместили су нас у хранитељске породице. Мајка је плакала, вриштала и преклињала их да нас не одводе. Рекли су јој да ће нам тако бити боље. У том тренутку нисам разумела зашто неко мисли да је боље да дете буде далеко од своје мајке. Тада престаје и мој контакт са биолошком породицом. Шест породица, четири школе. Биолошка, хранитељска, усвојитељска – све су то породице, али ниједна није иста. У свакој сам понела неко искуство: негде сам осећала топлину, негде осуду, негде условљену љубав, а негде поштовање и подршку. Највећа трагедија моје породичне историје је то што су моји родитељи изродили деветоро деце, а да ниједно није одрасло са њима. Расути смо на све четири стране света и, када бисмо се у пролазу срели, можда се не бисмо ни препознали.
Ипак, моја прича се ту не завршава. Један важан тренутак десио се када сам написала састав „Трагедија моје породичне историје“. Професорка га је послала на литерарни конкурс „Кад душа заболи“, у оквиру пројекта „Имаш проблем? Ту сам за тебе!“. То је био први пут да се мој бол претворио у речи које неко чита, разуме и поштује. Тада сам схватила да оно што ми се догодило није само несрећа, већ и прича која може да подстакне друге да проговоре, да се отворе, да потраже помоћ. Касније сам се придружила удружењу „Свет речи“ које је водила професорка српског језика, Јелена Златкова из Техничке школе. Она је била моја највећа подршка. Веровала је у мене и онда када ја нисам веровала у себе. Говорила ми је да после свега што сам преживела имам право да будем поносна на себе и да могу да постанем још боља и успешнија особа. Кроз различите пројекте у којима сам учествовала, почела сам да мењам поглед на живот. Учестовала сам на: Литерарном конкурсу „Кад душа заболи“ у оквиру пројекта „Имаш проблем? Ту сам за тебе!“ (15.05–15.11.2022).
Тренингу на теме: трговина људима, радионичарски рад и омладински активизам, у оквиру пројекта „Отвори очи, не буди жртва трговине људима!“ (20.05.2023).
Обуци за ненасилну комуникацију и решавање конфликата у оквиру пројекта „Перспектива – млади из Србије и Хрватске као носиоци мира и помирења“ (17–20.07.2023).
Обуци „Научимо жирафећи језик!“ – примена техника ненасилне комуникације и мирног решавања сукоба (22–23.09.2023).
Вршњачкој едукацији у оквиру истог пројекта „Научимо жирафећи језик!“ (07.12.2023).
Омладинској размени „Научимо жирафећи језик! Ненасилна комуникација до мирног решавања сукоба“, са учесницима из Северне Македоније и Хрватске (16–26.02.2024).
Обуци из области родне равноправности и женског лидерства у оквиру пројекта „Снажно да животу! Оснаживање девојака за превладавање женске научене беспомоћности“ (12–14.04.2024).
Сви ови пројекти нису били само догађаји на папиру, већ преломне тачке у мом животу. Кроз тренинге и радионице почела сам да учим како да препознам насиље, како да се изборим за себе, како да кажем „не“, али и како да слушам друге. Упознала сам младе људе који такође носе своје тешке приче – различите, али на неки начин сличне мојој. Схватила сам да нисам сама, да постоје људи који разумеју, подржавају и верују да свако може да се подигне, ма колико да је падао. Пројекти су ми помогли да изградим самопоуздање. Од несигурне девојчице која се стиди своје прошлости, полако сам постајала девојка која уме јасно да каже ко је, шта је прошла и шта жели.
Данас на своју причу не гледам само као на трагедију, већ као на доказ снаге. Научила сам да моје порекло не одређује моју будућност и да могу да бирам какав човек желим да будем. Оно што је најважније, сви ти сусрети, обуке и размене помогли су ми да наставим школовање, да имам више стрпљења и разумевања за себе и за друге. Уместо да у себи носим само бол, почела сам да у себи носим и наду. Схватила сам да могу да будем подршка другима, да својим примером покажем да живот после тешких искустава није крај, већ нови почетак. Иако сам живела у више породица и иако је моја биолошка породица расута, у мени и даље живи жеља да једног дана створим свој дом у ком ће владати љубав, поштовање и сигурност.
Не могу да променим прошлост, али могу да градим будућност. Све што ми се догодило научило ме је да будем осетљива на туђи бол, али и да верујем у снагу опоравка. Моја прича је истовремено прича о губитку и добитку – изгубила сам једну врсту породице, а добила људе који су ме научили да и после највећих удараца могу да устанем, да волим себе и да кажем:
Имао је живот много тога да ми одузме, али ми је дао снагу да из свега изађем још јача.

***
"Ekumenska inicijativa žena (EIŽ) hrvatska je neprofitna organizacija koja kroz svoj program dodjele financijskih potpora podržava projekte i razvoj bazičnih organizacija kojima upravljaju žene te teologinje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Sjevernoj Makedoniji, na Kosovu i u Srbiji. EIŽ je posvećena osnaživanju uloge žene u jačanju civilnog i međureligijskog dijaloga te potencijala vjere kao pozitivnog faktora socijalne promjene kroz izgradnju mira i pomirenja. S obzirom na svoj regionalni profil, EIŽ osigurava aktivisticama iz svoje mreže mogućnost susreta te razmjenu iskustava s ciljem veće vidljivosti njihova rada i veće mogućnosti za pristup resursima.”